• 0

Misterija jedine osobe koja je poginula na Berlinskom zidu, a o kojoj se do danas ne zna ništa

Prošlo je od tada 54 godine, njegovu su smrt istraživali policija i tajne službe obe Nemačke, ali 2019. znaju isto koliko i 1965.

  • 0

Od 1945. do 1988. četiri miliona Nemaca pobeglo je iz Istočne u Zapadnu Nemačku. Ogromna većina njih, oko 3,5 miliona, naprosto je odšetala preko granice do 1961. godine. I to tako da su ljudi do 1952. prelazili granicu između dve države skoro pa bilo gde gde nije bilo baš javno, a od te godine, kad se granica utvrđuje između ostalog i minskim poljima, jedino mesto za beg postaje Istočni Berlin. Prilikom bežanja često se ginulo, a jednoj osobi do danas ne zna se ime, a prošlo je već 54 godine.

1961. DDR gradi Zid i te godine granicu je prešlo samo 8.507 ljudi. Do kraja 60-ih broj bežanja preko Zida pao je na samo 2.300 godišnje, tokom 70-ih na 868 godišnje, a u 80-ima na samo 334 svake godine. Pritom se često ginulo. Širom cele granice prema podacima zapadnonemačkih službi, od 1945. ukupno je stradalo 916 ljudi. Što se Berlinskog zida tiče, od 13. avgusta 1961. pobijeno je 239 begunaca.

U tom mnoštvu pobijenih jednoj osobi do danas se nije doznalo ime ili bilo šta o njoj, osim da je bilo reč o muškarcu u dobi od oko 30 godina, da je bežao s istoka na zapad i, ironično, da ga nisu izrešetali istočnonemački graničari, nego se tog 19. januara 1965. utopio u reci Špreja.

Berlinski zid u to vreme postojao je tek tri i po godine i, kao što će biti slučaj narednih četvrt stoleća, naročito u četvrti Krojcberg koja se nalazi u samom centru grada, ali je tada ležala uzduž samog Zida, cena kvadrata stanova bila je niska. Iz razumljivih razloga. Tamo je stoga bilo jeftino i otvoriti poslovni prostor.

U jednom takvom poslovnom prostoru tog predvečerja, zapravo je već pao mrak, dva radnika firme "Asphaltchemie" začuli su zapomaganje iz reke, čoveka koji je kroz zaleđenu reku, tamo gde je ona činila granicu, plivao prema zapadnoberlinskoj obali. Izveštaj zapadnonemačke policije u Berlinu od dana posle navodi ovako: "Kad su se obali približili između 15 i 20 metara, osoba ih je pozvala da priđu još bliže kako bi mu pomogli."

Problem je bio u tome što je reka celom svojom širinom bila teritorija Istočne Nemačke. Pružiti ruku u reku značilo bi povrediti teritoriju susedne države, i to usred Hladnog rata.

- Oko 10 metara udaljen od zapadnoberlinske obale izbeglica je naglo potonuo bez uticaja nekoga sa strane  - piše u izveštaju.

Izveštaj dalje navodi da su graničari s druge strane ubrzo shvatili šta se dogodilo, da su ispalili po jednu crvenu i žutu svetleću raketu, te da su s tri čamca počeli pretraživati mesto utapanja begunca iz DDR-a. Nije prošlo dugo i na mesto tragedije došli su ronioci, takođe s istočne strane, ali ni oni nisu uspeli ništa pronaći. Bio je mrak, bila je zima, pored toga još hladnoratovska granica na samo desetak metara... I odustali su. Puno godina posle otkriće se šta se događalo s istočnonemačke strane granice.

Winken ueber die Berliner Mauer, Berlinski zid

Žena pored Berlinskog zida tokom Hladnog rata. Foto: Wikipedia/Dan Budnik

Za sve pobijene i poginule u pokušaju bega godinama su se prikupljali što detaljniji podaci o motivima, načinima bega, opisu smrti, sve kako bi se održala uspomena na deceniju postojanja Gvozdene zavese, one koja je kroz Berlin prolazila sve do istočnih granica Jugoslavije. S padom diktature Eriha Honekera i njegove Partije u Istočnoj Nemačkoj, ubrzo se otkrilo da je te večeri dramu primetio i jedan istočnonemački pogranični vojnik, i to dok je begunac na Zapad još bio živ.

Vojnik je čuo njegovo zapomaganje, pokušavao je ručnom svetiljkom osvetliti površinu, ali mu nije pošlo za rukom. Zašto nije odmah pucao? Pa naprosto zato što je velika većina i tih istočnonemačkih vojnika bila deo sasvim normalnih građana, takvih da, ako su već i bili simpatizeri režima, a sva je prilika da velika većina itekako nije bila sretna u kakvim uslovima živi, nisu bili previše voljni pucati osim ako bi baš morali, ako bi se plašili za vlastitu sudbinu.

Berlinski zid Nemačka

Foto: Tanjug/AP

Tako nije pucao ni ovaj vojnik. Na Zapadu sve do pada Zida nisu znali da su istočnonemački istražitelji, zasigurno predvođeni službenicima Štazija, čim su stigli, na mesto za koje su procenili da je begunac iz DDR-a ušao u reku, doveli pse tragače. I uspeli su. Psi su našli tačno mesto gde je ovaj ušao u reku, a onda su pronašli i tačan put kojim je iz najizloženijih zgrada prošao do reke, gde je puzao ispod zaštitne ograde, sve unazad do parkirališta odakle je očigledno krenuo.

Pronašli su da je tamo iza sebe ostavio kofer s košuljom, praznom futrolom za naliv-pera i sendvič umotan u list novina štampanih u Haleu u Istočnoj Nemačkoj 21. septembra 1964. Lični dokumenti ili bilo šta što bi dalo naslutiti o kome je bila reč? Baš ništa. I tako sve do 90-ih kad su zapadnonemačke vlasti ponovo otvorile istragu, da bi je 1995. opet zatvorile bez ikakvih rezultata. Tog leta, doduše, 1965. u Berlinu, na obalu Špreja 8. jula nasukalo se telo utopljenika za koje se posumnjalo da je reč o tragično stradalom iz januara. Ali, do danas se to nije uspelo ni potvrditi niti opovrgnuti. Na obali reke Štazija danas se nalazi spomen obeležje stradalima čija su imena napisana na belim krstovima. Osim jednog. Za njega je ostavljen samo prazan okvir u obliku krsta, bez imena.

(Telegraf.rs/Express.hr)

Komentari

Preporuka sa Weba

Google preporuke

Najnovije vesti

Dozvoljavam da mi Telegraf.rs šalje obaveštenja o najnovijim vestima