Upoznali su se u Aušvicu i zaljubili: Nakon 72 godine sreli su se ponovo, njene reči izazivaju suze

Prvi put je s njom razgovarao 1943. godine u Aušvicu pored krematorijuma. David Visnija je odmah shvatio da Helen Spicer nije obična logorašica. Zipi, kako joj je bio nadimak, bila je uvek čista i uredna. Na njen zahtev, upoznao ih je jedan zajednički poznanik, takođe logoraš. Skovali su plan da se ponovo sretnu za nedelju dana.

Trebalo je da se nađu između krematorijuma broj 4 i 5. Popeo se na vrh improvizovanih stepenica sačinjenih od paketa zatvoreničke odeće. Zipi ih je složila i uredila prostor dovoljno veliki da se u njega smeste njih dvoje. Visnija je imao 17, a ona 25 godina.

- Nisam znao ništa. Ona me naučila svemu - nedavno se pristetio danas 93-godišnji Visnija, piše "Njujork tajms".

Oboje su bili jevrejski zatvorenici u Aušvicu i oboje povlašćeni, Visnija je u početku morao da sakuplja tela logoraša koji bi izvršili samoubistvo, a morao je i da peva nacističkim čuvarima jer su otkrili da je odličan pevač.

Spicer je imala nešto bolju poziciju. Postali su ljubavnici i sastajali su se jednom mesečno u tačno određeno vreme, na istom mestu. Nakon početnog straha da se ne otkrije, s vremenom su počeli s nestrpljenjem da iščekuju dan kada će se sresti.

Nisu mnogo razgovarali. A kad bi i razgovarali, bili su to tek mali isečci iz njihovih pređašnjih života.

Visnijin otac je bio operski pevač i on ga je usmerio pevanju, ali je cela porodica nestala u varšavskom getu. Spicer je takođe volela muziku, svirala je klavir i mandolinu i naučila ga je jednu mađarsku pesmu. Ispod kutija s odećom, kolege logoraši su čuvali stražu da bi ih upozorili na dolazak SS oficira.

Nekoliko meseci bili su jedno drugom uteha, ali su znali da ti susreti neće trajati zauvek. Oko njih je svuda bila smrt. Ipak, ljubavnici su planirali zajednički život, budućnost van Aušvica. Znali su da će da budu razdvojeni, ali su imali plan, nakon što su čuli da Saveznici pobeđuju. Ipak, do tog susreta čekaće naredne 72 godine.

Jednog popodneva ove jeseni Visnija je, kao i poslednjih 67 godina, sedeo u svojoj kući u Levitovnu u Pensilvaniji, gledajući stare fotografije. Kao odličan pevač, decenijama je pevao u lokalnoj jevrejskoj zajednici. Sad jednom mesečno drži govore i priča o ratnim stradanjima, a publika su mu studenti ili posetioci knjižara.

U januaru Vinija planira da sa svojom porodicom otputuje u Aušvic, gde su ga pozvali na proslavu 75. godišnjice oslobađanja logora. Očekuje da će tamo sresti starog prijatelja koji je jedini preživeo. Poslednji put veliko obeležavanje bilo je pre pet godina i okupilo se 300 preživelih bivših logoraša.

Najstariji Visnijin sin saznao je tek kao tinejdžer da njegov otac nije rođen u Americi. Visnija se trudio da zaboravi ružnu prošlost i naporno se trudio da usvoji američki naglasak.

Deca i unuci su ga molili da im priča o svojoj prošlosti, a nakon dugo vremena, postepeno je počeo da priča. I onda su ga nagovorili da napiše memoare.

"Jedan glas, dva života: Od zarobljenika u Aušvicu, do vojnika u 101. vazduhoplovnoj jedinici" objavljena je 2015. godine. Tada je njegova porodica prvi put saznala za njegovu devojku iz Aušvica.

U memoarima Zipi je nazvao Rouz. Njihovo druženje, kako se čini, nije prošlo baš onako kako je planirano. Kada su se ona i Helen Spicer ponovo sreli, oboje su već bili u brakovima.

- Kako podeliti takvu priču sa svojom porodicom - pitao se Visnija.

Spicer je bila među prvim Jevrejkama koje su stigle u Aušvic u martu 1942. Došla je iz Slovačke, gde je pohađala tehnički fakultet i rekla da je prva žena u regiji koja je završila školu kao grafička umetnica. U Aušvic je stigla s 2.000 neudatih žena.

Isprva su joj dodeljeni naporni poslovi rušenja u logoru Birkenau. Bila je pothranjena i neprestano bolesna – prebolela je tifus, malariju, imala dijareju. Bila je radnica sve dok se dimnjak nije srušio na nju, povredivši joj leđa. Svojim vezama, znanjem nemačkog jezika i grafičkim dizajnom, osigurala je kancelarijski posao.

Njeni početni zadaci uključivali su mešanje crvene boje u prahu sa lakom kako bi nacrtala okomitu prugu na uniformama zatvorenika. Konačno je počela da registruje sve dolaske žena u logor, izjavila je 1946. na svedočenju koje je dokumentovao psiholog David Boder, a koji je zapisao prve intervjue s preživelima nakon rata.

U vreme kad je Spicer upoznala Visniju, radila je iz zajedničke kancelarije s drugom Jevrejkom u kojoj su bile zadužene za organizovanje nacističke dokumentacije i evidencije logoraša.

Kako su odgovornosti gospođe Spicer rasle, slobodno se kretala unutar delova kampa, a ponekad bi smela da izađe i van. Redovno se tuširala, nije morala da nosi povez.

Privilegije su bile takve da je uspela čak i da šalje pisma jedinom preživelom bratu u Slovačku, putem kodiranih razglednica. Ipak, gđa Spicer nikada nije bila nacistička saradnica, Jevrejka zadužena za nadgledanje drugih zatvorenika.

Umesto toga, koristila je svoj položaj kako bi pomogla zatvorenicima i saveznicima. Svoje dizajnerske veštine koristila je za manipulisanje papirologijom i zarobljenike raspoređivala na različite radne zadatke i kasarne.

Imala je pristup službenim izveštajima o logoru, koje je delila s različitim grupama otpora, izjavio je Konrad Kviet, profesor sa Univerziteta u Sidneju.

Dr Kviet intervjuisao je Helen Spicer za esej objavljen u knjizi "Približavanje preživelom u Aušvicu". Kad je došao u logor, Visnija je raspoređen u "posmrtnu jedinicu". Njegov posao je bio prikupljanje tela zatvorenika koji bi se bacili na električnu ogradu koja je okruživala logor. Odvlačio bi leševe u kasarne, a onda su ih odvozili kamionima.

Ubrzo se pročulo da je Visnija dobar pevač, pa je dobio novi posao u zgradi SS-a, zvanoj Sauna.

Dezinfikovao je odeću novopristiglih logoraša koje bi slali u gasne komore. Spicer je videla da je Visnija u Sauni pa je počela češće tamo dolaziti.

Jednom kad su uspostavili kontakt, donosila bi zatvorenicima hranu i zauzvrat ih molila da čuvaju stražu idućih pola sata – sat vremena da bi s Visnijom bila u njihovom ljubavnom gnezdu.

Jednog poslepodneva 1944. godine shvatili su da će to biti njihov poslednji uspon do skrovišta.

Nacisti su odvozili poslednje logoraše na tzv. "marševe smrti" kojima su praznili logor i uništavali tragove jer su se savezničke snage počele približavati.

Visnija i Spicer preživeli su u Aušvicu više od dve godine, dok većina zatvorenika nikad nije uspela preživeti ni nekoliko meseci. Ubijeno je ukupno 1,1 milion ljudi.

Tokom poslednjeg sastanka napravili su plan. Obećali su jedno drugom da će se po završetku rata naći u Varšavi u zajednici. Visnija je napustio Aušvic nešto pre Zipi u jednom od poslednjih transporta.

Prebačen je u Dahau u decembru 1944. ali je uspeo da pobegne i skrivao se u štali sve do dolaska Saveznika. Kad je čuo njihove tenkove, potrčao je prema njima nadajući se najboljem i konačno dočekao Amerikance.

Oduvek je maštao da će jednog dana zapevati u Njujorku. Pre rata napisao je pismo predsedniku Frenklinu Ruzveltu tražeći vizu kako bi mogao da studira muziku u Americi. Njegove dve ujne emigrirale su u Bronks 30-ih godina i znao je njihovu adresu.

Sada, suočen s vojnicima iz 101. vazduhoplovne jedinice bio je presrećan, a trupe su ga prihvatile nakon što su čuli njegovu priču na lošem engleskom, nešto nemačkog i poljskom koji je takođe govorio.

Nahranili su ga, dali mu uniformu i mitraljez i naučili ga rukovati oružjem. Evropa je za njega, spletom okolnosti, postala prošlost.

- Nisam hteo da imam više veze s ičim evropskim, postao sam 110 posto Amerikanac - kaže on.

U Americi je postao "Mali Dejvi" i postao prevodilac.

Sad je morao ispitivati Nemce i oduzimati im oružje. Njegova jedinica krenula je na jug prema Austriji, oslobađajući gradove na toj ruti. Pred kraj rata stigli su do Hitlerovog planinskog skrovišta.

Ovde su se počastili Hitlerovim vinom, i pronašli mnogo vrednih predmeta. Visnija je uzeo pištolj valter, jedan poluautomatski pištolj i Baldur kameru. Iako, kao Poljak, nikada nije mogao dobiti čin u američkoj vojsci, obavljao je za njih brojne poslove. Jednom kada se pridružio Amerikancima, njegov plan da se vrati po Zopi više nije dolazio u obzir, jer se bojao propustiti priliku za odlazak u Ameriku.

Spicer je bila među poslednjima koja je kamp napustila živa. Poslata je u ženski logor u Ravensbrucku i podlogor u Malčovu pre nego što je evakuisana u marš smrti.

Ona i prijateljica izbegle su marš tako što su uspele da pronađu odeću bez crvene pruge koju je i sama ucrtavala na uniforme logoraša. Stopile su se s lokalnim stanovništvom koje je bežalo. Kako je Crvena armija napredovala i nacisti se predali, Spicer je stigla do rodne Bratislave u Slovačkoj.

Tamo više nije zatekla ni sestru, ni roditelje, osim jednog brata koji se tek bio oženio. Odlučila je otići i pustiti ga da počne novi život. Prema istoričaru Grosmanu, istorija Helene Spicer o njenom putu nakon rata namerno nije rasvijetljena do kraja, ali je ona aludirala da se povezala s Birhom, tajnim pokretom koji je pomagao Jevrejima da se nezakonito presele u istočnu Europu ili u Palestinu.

Milioni preživelih raseljeni su, a Evropa je bila prepuna kampova s prognanicima. Otprilike 500 takvih kampova je organizovano u Nemačkoj.

Usred haosa, Spicer je stigla do prvog kampa prognanika pod američkom upravom u okupiranoj Nemačkoj i u kojoj su bili Jevreji. Zvali su ga Feldafing i upravo je to bio kamp u koji je Visnija dostavljao zalihe hrane.

- Vozio bih se tamo do Feldafinga, ali nisam imao pojma da je ona tamo - rekao je Visnija.

Ubrzo nakon što je u septembru 1945. stigla u Feldafing, Helen Spicer se udala za Ervina Tihauera, vršioca dužnosti šefa policije i bezbednosnog zvaničnika Ujedinjenih nacija, pa je da radi za američku vojsku.

Još jednom je gđa Spicer, sada poznata kao Tihauer, bila u povlašćenom položaju. Iako su i oni bili raseljene osobe, Tihaueri su živeli izvan logora. Ona je sad imala 27 godina i bila je među najstarijim preživelima u Faldafingu.

Ona je delila hranu izbeglicama i trudnicama, a u jesen 1945. sa suprugom je dočekala generale Dvajta Ajzenhauera i Džordža Patona koji su obišli logor.

Tihauer i njen suprug posvetili su se humanitarnom radu i preko UN-a nastavili misije u Peruu, Boliviji, Indoneziji, a njen suprug je predavao na bioinženjering na Univerzitetu Novi Južni Vels u Sidneju.

Na kraju su se Tihaueri preselili u Ameriku, najprije u Ostin, Teksas, a zatim su 1967. u Njujork, gde je dr Tihauer postao profesor bioinženjerstva na njujorškom univerzitetu.

U svom stanu, okružena knjigama o holokaustu, Tihauer je redovno razgovarala s istoričarima. Istoričari kojima je poverila svoju priču postali su deo njene porodice.

Doktor Kviet je u njoj, kako je rekao, pronašao drugu majku.

- Bila je posvećena trezvenom, gotovo tehničkom prikazu onoga što se događalo u logorima - rekao je on.

Ali, tokom mnogih sati koje je posvetila detaljima strahota u Aušvicu, ali nikad nije spomenula Visnija.

Nešto nakon što je rat završio, Visnija je čuo od bivšeg zatvorenika iz Aušvica da je Tihauer živa. Do tada je već bio potpuno angažovan u američkoj vojsciu Francuskoj, gde je čekao da konačno emigrira u SAD.

Godine 1947. na jednom venčanju u SAD je upoznao buduću suprugu Houp.

Pet godina kasnije, par se preselio u Filadelfiju. Postao je drugi čovek prodaje za enciklopedijsku kompaniju Wonderland of Knowledge Corporation, sve dok mu nije krenula karijera pevača.

Godinama nakon što se skrasio sa suprugom u Levitovnu, prijatelj mu je dojavio da Zipi živi u Njujorku.

Visnija koji je svojoj ženi ispričao o svojoj bivšoj devojci, mislio je da će ovo biti prilika da je ponovo vidi.

Njihov prijatelj je dogovorio sastanak. Visnija je vozio dva sata iz Levitavna do Menhetna i čekao u predvorju hotela preko puta Central Parka.

- Nikad se nije pojavila. Shvatio sam da je i bolje da se ne vidimo. Bila je udata, imala je muža, a ja sam bio oženjen - rekao je Vinsija.

Tokom godina, Visnija bi tu i tamo nešto saznao o Zipi preko zajedničkih prijatelja, ali njegova se porodica širila - imao je četvoro dece i šestoro unučadi. A onda je 2016. odlučio ponovo da dođe do Zipi.

Ispričao je priču svojoj porodici i njegov sin, danas rabin u Reformskoj sinagogi i Prinstonu u državi Njujork, pokrenuo je s njim potragu.

Napokon je Zipi pristala na susret. U avgustu 2016. Vinsija je poveo dvoje svojih unuka sa sobom na ponovno druženje s gospođicom Tihauer. Ćutao je tokom većeg dela vožnje automobilom od Levitovna do Menhetna. Nije znao što da očekuje. Prošlo je 72 godine otkako je poslednji put video svoju bivšu devojku.

Čuo je da je lošeg zdravlja, ali je malo toga znao o njenom životu. Verovao je da mu je ona pomogla da preživi Aušvic ali je još jednom hteo to da proveri. Kad su Visnija i njegovi unuci stigli u njen stan, zatekli su je u bolničkom krevetu, okruženu policama punih knjiga. Bila je sama, suprug joj je umro 1996. i nikad nisu imali dece. Tokom godina gubila je polako vid i sluh, a telefon joj je postao jedina veza sa svetom.

Isprva ga nije prepoznala, nego tek kad se nagnuo blizu nje.

- Oči su joj se raširile, gotovo kao da joj se život vratio. Sve nas je iznenadila - rekao je 37-godišnji Vinsijin unuk Avi Visnija.

Ubrzo su bivši ljubavnici počeli razgovarati, ovaj put na engleskom. Pitala ga je je li priznao supruzi da je bio s njom u Aušvicu i onda su prešli na razgovore o deci, vremenu provedenom u vojsci, a ona o svom humanitarnom radu nakon rata.

Čudila se Visnijinom savršenom engleskom i rekla da nikad nije verovala da će se ikad sresti. Druženje je trajalo oko dva sata.

Na kraju je morao pitati: Je li ona imala nešto s činjenicom da je sve to vreme uspio da prežovo u Aušvicu? Podigla je ruku s raširenom dlanom. Glas joj je bio glasan, slovački naglasak izražen.

- Pet puta sam vas spasila od smrti - rekla je.

- Znao sam da je to učinila. Neverovatna je - rekao je Visnija svojim unucima.

No, to nije bio kraj njen priče.

- Čekala sam te - rekla je.

Visnija bio je zaprepašćen. Nakon što je izbegla marš smrti, čekala ga je u Varšavi.

Sledio je plan. Ali on nikad nije došao.

- Volela sam te - rekla je.

- I ja sam voleo tebe - odgovorio joj je.

Vinsija i Tihauer više se nikad nisu videli. Ona je umrla 2018. godine u 100. godini.

(Telegraf./Express.hr)