Pre 75 godina je oslobođen Aušvic: Tamo se nalaze 2 tone kose, a ovo je zabranjeno fotografisati

Foto: Privatna arhiva

Na današnji dan pre tačno 75 godina oslobođen je najozloglašeniji logor nacista u Drugom svetskom ratu - Aušvic. Do trenutka u kom su na njegovo tlo kročile sovjetske trupe, 27. januara 1945, u Aušvicu je ubijen 1,1 milion ljudi, većinom Jevreja.

Danas ovo mesto stoji kao spomenik i podsetnik na grozote koje su se događale tokom Drugog svetskog rata. Otvoren je za turiste, istoričare, pa i preživele žrtve Holokausta, a godišnje ga poseti i do dva miliona ljudi.

Preporučujemo

U Aušvicu su ubijani Jevreji, sovjetski vojnici, politički zatvorenici...; Foto: Privatna arhiva

Tri dela Aušvica

Aušvic je originalno bio blok vojnih zgrada poljske vojske. Nacisti su upali i okupirali Poljsku u septembru 1939, a u maju 1940. Aušvic je postao mesto u kom su zatvarani politički zatvorenici. Kako se rat nastavljao, a Holokaust širio, nacistički režim je dodatno razvijao kamp.

Aušvic je zapravo kompleks sačinjen od čak 40 koncentracionih i kampova za uništenje. Glavni kamp je Aušvic I (Stammlager) u mestu Osvjenćim, nedaleko od Krakova, zatim Aušvic II-Birkenau, udaljen tri kilometra od prvog i Aušvic III-Monovic, kamp za prinudni rad sa brojnim fabrikama gde su radili logoraši.

Nemci su tokom Holokausta čistili Evropu od jevrejske populacije. Aušvic je bio centar tog genocida.

Za nešto manje od pet godina, nacistička Nemačka je u Aušvic odvela 1,3 miliona ljudi, a ubila njih 1,1 milion. Skoro milion od toga bili su Jevreji. Oni su po deporaticiji u ovaj koncentracioni logor slani u gasne komore, izgladnjivani, radili su do smrti i ubijani u medicinskim eksperimentima. Većina je umrla u kampu poznatom kao Birkenau.

Specifičan primer bili su mađarski Jevreji. U periodu od samo dva meseca, od maja do jula 1944, Mađarska je deportovala 420.000 Jevreja u Aušvic. Desetine hiljada njih deportovani su iz Mađarske svakog dana. Tri četvrtine ubijene su odmah po dolasku.

Ubijeno je i oko 75.000 poljskih građana, 15.000 sovjetskih vojnika, 25.000 Roma, kao i Jehovinih svedoka, homoseksualaca, političkih zatvorenika...

Foto: Privatna arhiva

Turističke ture

Iako su o Aušvicu snimljeni brojni filmovi, serije i napisane knjige, retko šta od toga vam pokaže ono što je od Aušvica ostalo. Izgleda netaknuto u odnosu na pre 70-80 godina, ali je ono što se u njemu nalazi dokaz zločina kakav do tada nije viđen.

Grad Osvjenćim je udaljen od Krakova oko 40 minuta vožnje. Postoje različite ture, a neke od njih traju i po 6-7 sati.

Kada je reč o turistima iz Srbije, ukoliko Aušvic posećuju sa agencijom sa kojom su došli u posetu Krakovu, taj fakultativni izlet košta 25 evra i traje oko dva i po sata.

Za to vreme moguće je obići nekoliko blokova koji danas predstavljaju muzej u kojima su izložene fotografije i lične stvari logoraša, od obuće i odeće do četki za brijanje i posuđa.

Prilikom dolaska potrebno je poštovati nekoliko pravila. Prvo, ne smete uneti velike torbe, one moraju zadovoljavati određene dimenzije. To je jedan od načina da se spreče krađe. Drugo, iako nije pisano pravilo, podrazumeva se i da ćete poštovati tragičnu istoriju mesta i biti tihi, a to naravno podrazumeva i zaobilazak pravljenja popularnih selfija na mestima gde je stradao toliki broj ljudi.

Iako je fotografisanje samog mesta uglavnom dozvoljeno, postoje dve stvari za koje vam vodiči izričito govore da svoje foto-aparate vratite u džep.

Blokovi u Aušvicu I; Foto: Privatna arhiva

Aušvic I

Tura počinje od čuvenog natpisa "Arbeit Macht Frei" (Rad oslobađa), simbola ovog stravičnog mesta. Odatle pa sve do poslednjeg vagona u Birkenauu moguće je proći istim putem kuda je išlo i stotine hiljada zatvorenika.

Prvi deo Aušvica sačinjen je od blokova. Svaki nosi svoj broj i svaki je imao posebnu namenu. Danas oni predstavljaju svojevrsnu izložbu ličnih stvari logoraša, njihovih fotografija, nastalih tokom dolaska, boravka, a na kraju, ako su preživeli, i nakon oslobađanja kampa.

U tim blokovima vršena su suđenja, neki od najozloglašenijih doktora vršili su eksperimente nad ženama i decom, a izgađene su i najmanje zatvoreničke ćelije koje su služile za kažnjavanje neposlušnih zatvorenika.

Danas su ovi blokovi pretvoreni u svojevrsne muzeje; Foto: Tanjug/AP

Blokovi 4,5 i 6

Ova tri bloka pretvorena su u muzej, iza stakla nalaze se "planine" onoga što je ostalo od zatvorenika. Njihova obuća, koferi i korpe, odeća, ali i kosa.

Soba broj 5 u bloku 4 je prva stavka za koju vam vodič kaže da je ne smete fotografisati. Ona je jedan od neosporivih dokaza zločina koji se dogodio. Iza stakla u toj sobi nalaze sve dve tone ljudske kose.

Kada su Sovjeti oslobodili Aušvic nađeno je sedam tona kose, uglavnom šišane sa tela logoraša ubijenih u gasnim komorama. Dokaz za to su različite analize koje su pokazale da se u kosi nalaze tragovi ciklona B, peticida na bazi cijanida, koji je korišćen za masovno ubijanje u logoru.

Od kose je pravljen materijal.

Sovjeti su nakon oslobađanja Aušvica pronašli 43.000 pari cipela; Foto: Privatna arhiva

U bloku 5 nalazi se ona "planina" cipela. Dugačak hodnik, a sa obe strane obuća od poda do plafona. Muške i ženske, male i velike.

Prilikom oslobađanja pronađeno je 43.000 pari cipela. Važno je pomenuti da su Nemci, kako su se Sovjeti približavali, pokušavali da unište dokaze, te je većina skladišta sa ovim stvarima spaljena.

Osim cipela, izloženi su i koferi i korpe. Na njima se i dalje vide imena zatvorenika i mesto odakle dolaze. Na nekima piše "waisenkind" što znači siroče.

U istom bloku nalaze se i veštački udovi ubijenih zatvorenika. Štake, veštačke noge uglavnom su pripadale poljskim ratnim veteranim iz Prvog svetskog rata. Nesposobni za bilo kakav rad, odmah su prilikom razvrstavanja poslati pravo u smrt.

Posuđe koje su nosili zatvorenici misleći da idu negde gde je bolje; Foto: Privatna arhiva

Pre nego što su se ukrcavali u vagone, koji su bili bez prozora i toaleta, budući zatvorenici su bili ubeđeni da idu negde gde će im biti bolje. Pakovali su sa sobom što više stvari u nadi da će moći sami sebi da spreme obrok i da se okupaju.

U bloku broj 6 stoji dokaz za to u vidu gomile posuđa koje su poneli sa sobom, naočara za vid, četki za kosu i brijanje.

Lične stvari su uglavnom sortirane i odnošene u deo kampa pod imenom "Kanada" - nazvan tako po zemlji koja ima "dosta svega".

Blok 7

Nemci su i sami dokumentovali ko je stizao u logor. Zavodili ih u spise, tetovirali ih i fotografisali. Blok broj sedam je bilo mesto gde su zatvorenici dočekani.

Izvana isti kao i svi ostali, a sa unutrašnjih zidova vas gleda na stotine očiju sa portreta logoraša. Ispod crno-belih fotografija ljudi u prugastoj odeći stoji datum rođenja, datum dolaska u Aušvic i datum smrti. Gotovo svi su tu bili svega dva-tri meseca.

Radni dan logorašima je počinjao u 4.30 ili 5.30, zavisi od doba godine, i trajao sve do sedam sati predveče. Za to vreme zatvorenici su imali niz zadataka. Prozivke su u nekim situacijama trajale i po 19 sati.

Česlava Kvoka (14), poljska devojčica ubijena u Aušvicu jer je bila "rasno nepodobna". Foto: Wikipedia/Auschwitz-Birkenau State Museum and Wilhelm Brasse

Blok 10

Služio je za zastrašujuće medicinske eksperimente. U ovom bloku radio je doktor Karl Kluberg, čovek odgovoran za osmišljavanje "najefikasnije" metode sterilizacije žena.

Njegovi bolni eksperimenti ubrizgavanja supstanci u ženske reproduktivne organe izvedeni su na oko 400 Jevrejki. Mnoge su umrle usled komplikacija kao što su krvarenje i sepsa, a one koje su preživele su na kraju ubijane kako bi nad njima rađena autopsija.

Drugačiju vrstu eksperimenata, onu poznatiju, vršio je jedan drugi zločinac - Jozef Mengele. U njegovim istraživanjima učestvovali su blizanci i ljudi koji su bili patuljastog rasta. Kada bi eksperiment bio završen, ubijani su kako bi se analizirali organi.

U Aušvicu je vršen niz medicinskih eksperimenata; Foto: Tanjug/AP

Blok 11

"Blok smrti" kako ga zovu, korišćen je za egzekuciju i torturu. U podrumu se nalaze ćelije za torturu u kojima su zatvorenici kažnjavani na različite načine.

Ona druga stavka koju nije dozvoljeno fotografisati su upravo te ćelije dimenzija metar sa metar i rupom od 5x5 centimetara kroz koju je ulazio vazduh. U njih su trpali po četvoro zatvorenika, a kazne su mogle da traju i do 20 noći. Dok su danju radili, noći su morali da provode ovde.

U bloku 11 je prvi put upotrebljen ciklon B 1941. godine koji je kasnije počeo da se koristi za masovna ubistva u gasnim komorama.

Ćelije u broju 11; Foto: Wikimedia/Konrad Kurzacz

Dva poslednja pomenuta bloka, 10 i 11, spaja "zid smrti", služio je za streljanja. Svaka egzekucija je imala svoju rutinu: ako je među osuđenima bila žena, ona je prva odvođena na streljanje, svi su morali da budu goli i izlazili su napolje u parovima, pucano im je u glavu, s leđa.

Tačan broj ubijenih na ovaj način nije poznat jer oni koji su odvođeni na streljanje nikada nigde nisu zavedeni.

Tačan broj ubijenih kod "zida smrti" nije poznat; Foto: Wikimedia/Anneli Salo

Priča o Maksimilijanu Kolbeu

U bloku 11 nalazi se jedna danas posebna ćelija u kojoj je boravio katolički svetac i junak Drugog svetskog rata.

Kao nekog ko je pružao utočište Jevrejima i govorio da niko na svetu ne može da promeni istinu, nacisti su ga uhapsili 10. februara 1941. godine. Iz zatvora Paviak transportovan je u Aušvic gde je dobio logiraški broj 16770.

Maksimilijan Kolbe je proglašen svetim 1982. godine; Foto: Wikimedia

Krajem jula te godine iz logora su pobegli neki zatvorenici, te je upravnik odredio da će zbog toga umreti desetorica zatvorenika, izgladnjivanjem do smrti u "bunkeru gladi". Izabrao je ljude, a među njima je bio i mladi narednik Fran Gajovniček, koji je molio za milost jer ima ženu i decu.

Maksimilijan Kolbe je prisustvovao ovim događajima i ponudio da zameni tog mladog narednika. Upravnik je pristao. Maksimilijan i ostali su mučeni glađu i žeđu, a Kolbe je predvodio zatvorenike u predanoj molitvi Bogu. Nakon dve nedelje, samo je Kolbe bio živ, te su ga nacisti ubili 14. avgusta smrtonosnom injekcijom fenola.

Mladi narednik Gajovniček je preživeo rat. Maksimilijan Kolbe je proglašen svetim 1982. godine.

Ćelija u Aušvicu u kojoj je bio Maksimilijan Kolbe; Foto: Wikimedia/Dnalor 01

Gasne komore

Prvobitno je postojala samo jedna, kod krematorijuma u Aušvicu I. Kasnije su izgrađene još dve unutar kuća koje su napustili njihovi poljski vlasnici.

Bile su bez prozora, a logoraši su u njih ulazili nagi ubeđeni da odlaze na tuširanje. Moglo je da stane 700-800 ljudi, a cijanid je na početku puštan kroz male otvore u plafonu. U one veće, izgrađene kasnije, stajalo je i do 2.000 ljudi, a bilo je potrebno oko 20 minuta da svi utihnu.

Pre nego što su odvođeni u krematorijume, drugi zatvorenici, obično Jevreji, prisiljeni da to rade, skidali su sa umrlih veštačke udove, zube, kosu, nakit. Jedan od takvih krematorijuma nalazio se uz ogradu dvorišta gde je živeo upravnik sa ženom i petoro dece.

Krematorijum i gasna komora u Aušvicu I. Iza se vidi kuća u kojoj je živeo nacistički komandant; Foto: Wikimedia/flyz1

Birkenau

Tačno tri kilometra dalje od Aušvica I nalazi se ogromno prostranstvo na koje je odvođena većina zatvorenika – Birkenau.

Sa svih strana ograđeno je žičanom ogradom, a na svakom ćošku su se nalazile osmatračnice, što je bekstvo činilo nemogućim.

Ogromno prostranstvo na kom se nalazio Birkenau; Foto: Privatna arhiva

Ukupno se ovde nalazilo oko 300 objekata. Barake, izgrađene kao štale za konje, primale su najveći broj logoraša. Iako su predviđene da u njih stane oko 700 ljudi, nacisti su ih koristili za sklonište i do 1.200 njih.

Kreveti jedan do drugog, a na kraju ogromnog niza ležajeva na sprat, nešto što je trebalo da predstavlja toalet. To su zapravo bile samo rupe u betonskom podu.

U Birkenau je stizalo svakog dana nekoliko desetina vagona punih zatvorenika. Sledilo je razvrstavanje u dve grupe. Jedna na muškarce i starije dečake, druga na žene i mlađu decu. Ako su bili previše mladi, previše stari i bolesni, išli su pravo u smrt.

Barake u kojima su se nalazili zatvorenici su zapravo izgrađene kao štale za konje; Foto: Privatna arhiva

Oslobađanje

Nemački zvaničnici naredili su uništavanje komora i krematorijam krajem 1944. pošto su sovjetske trupe napredovale ka zapadu. Dragocenosti ukradene od zatvorenika iz sektora Kanada prebačene su u Nemačku ubrzo nakon toga.

Odlučni da unište dokaze svojih zločina, nacisti su naredili desetinama hiljada zatvorenika marš u druge koncentracione logore, zapadnije, kao što su Bergen-Belzen i Dahau. Oni koji su bili previše bolesni da bi hodali su zaostajali, a oni koji su zaostajali su ubijani.

Kada su sovjetski vojnici ušli u kamp 27. januara 1945. godine zatekli su svega nekoliko hiljada preživelih.

(N. Zdravković)