Kill the tourist: Lokalno stanovništvo u mnogim mestima ne gleda blagonaklono na turiste!

Foto: Nenad Dikić

Ovo je grafit na zidu Venecije, koji mi se činio smešan, jer je nastao kao ishod maltretmana lokalnog stanovništva od strane mnogobrojnih turista, koji su se najčešće ponašali kao horda koja hrli ulicama. Iako su na desetine mesta stavljeni putokazi za most Rialto i crkvu Svetog Marka, turisti su najčešće pitali baš to.

Pa, kako da ne poželiš da ih nema. I koliko god ovo bila metafora današnjeg turizma, postoji i druga strana. Naime, na mnogo mesta turisti su poželjeni, a u suštini ih domaćini jedva podnose.

Preporučujemo

Prof. Dr Nenad Dikić, Univerzitet Singidunum, predsednik odbora za Doping kontrolu ADAS-a Foto: Privatna arhiva

Da ne bih pisao o čuvenom Crnogorskom gostoprimstvu koje se najbolje sastoji u krilatici „Ne morate da dolazite, samo pošaljite pare!“ odlučio sam da posvetim nekoliko redova Saas Fee-u, jednom od najekskluzivnijih skijališta na svetu (po mnogima u prvih deset).

Razlog mog boravka svake godine u ovo vreme je Svetski kup u lednom penjanju. I već znate kad nešto morate da uradite, može da bude i najbolje, ali je na kraju „smor“. Ove godine sam imao utisak da nismo poželjni, jer nas vlasnici hotela po prvi put nisu dočekali, što je ovde praksa, jer se u selo ne može ući kolima, pošto su dozvoljeni samo električni automobili.

Foto: Nenad Dikić

Na velikom parkingu gosti ostavljaju svoje automobile i dolazak u hotele je moguć samo ako vas domaćini prevezu. Šok da nas niko nije sačekao rešen je pozivom električnog taksija koji nas je uredno prevezao nekoliko minuta za 28 švajcaraca. Pošto nam se učinilo previše proverili smo na „Google map“ i videli da je rastojanje bilo 300 m.

Naravno, bilo je nemoguće to da pre shvatimo jer su hoteli nabijeni kao na Zlatiboru. Kako se sve to desilo? Tako što je jednostavno rudarsko selo na 1800 m imalo sreću što se nalazi ispod jednog od značajnih glečera u Švajcarskoj i male drvene kućice su zamenjene velikim hotelima, a rudari koji su napuštali kraj su se vratili i postali ugledni hotelijeri.

Foto: Nenad Dikić

I sve bi bilo dobro da i njih nije zahvatio crnogorski virus. Svaku put imam utisak da nas ne žele baš toliko i da je sve što je vezano za turiste povezano sa neviđenom štednjom.

O cenama ne bih ni prišao, pošto je poznato koliko je Švajcarska skupa, ali da je skupa i voda, prosto je neverovatno. Eto baš danas za tričavih šest Švajcarca dobio sam pola šolje vruće vode i kesicu čaja od lipe. Na molbu da mi daju med, rekli su ne služe. Inače je kraj poznat po medu.

Posebna priča je osvetljenje u sobi i grejanje. Sijalice su najmanje moguće voltaže tako da je svetlo dosta diskretno i prigušeno, pa za čitanje koristim čeonu planinarsku lampu. Sreća što sam na Svetskom kupu u lednom penjanju. A grejanje je podešeno na ugodnih 21 C pa kada se vratite sa -13 C odmah osetite razliku, ali se baš ne ugrejte.

Čak i fen, valjda zbog potrošnje, ne duva maksimalno, već je podešen na najmanje. A i TV ne možete da pojačate preko 20 iako je maksimalno dozvoljeno 50. Sve da se gosti odmore.

Naime buka se dosta kontroliše, tako na ulici postoji znak, koji verovatno ne postoji nigde drugde, a to je precrtan kofer koji se vuče sa naznakom posle 21 h. To 21 h je dosta važno vreme jer nije lako videti lokalce posle tog vremena, dobiti večeru (koja je potpuno neinvetivna), a u našem slučaju i prevoz. Na moj komentar da smo došli u 5 min do 21h, odgovor je bio, da je to jako kasno.

Foto: Nenad Dikić

Za one neupućene, važno je da znaju da je Saas Fee udaljen od Beograda oko 1200 km i da se jedan deo ide tako što se automobil stavlja na voz jer je planinski prevoj najčešće zatvoren, a po dnevnom redu ima 3 voza koji se ne poklapaju sa kućnim redom u Saas Fee-u. Naravno to bi svaki turista trebalo da proveri na Internetu, ali na žalost ne piše kada je najbolje očekivano vreme dolaska turista u samo mesto.

Kad smo već kod Interneta, moram da kažem da je u sobi uvek spor i slab, i tu dolazimo do moje omiljene primedbe. Naime, svi ti Švajcarci i Evropejci se žale na Internet kod nas, a svi dolaze iz zemalja, koje iako su deset puta bogatije imaju bar tri puta slabiji Internet. Internet je ne samo bolji kod nas, već i u Indoneziji, Katmandu, Egiptu, pa čak i na brodu na Maldivima, ali Zapadnjaci se uvek žale.

Foto: Nenad Dikić

I tu je izgleda suština, oni misle da su mnogo bolji od nas, da je nama valjda čast da ih posetimo, skupo platimo noćenje i ostale usluge, a da je njima dozvoljeno sve. Istovremeno su dvostruko više arogantni kada putuju u zemlje u razvoju i sve nabrojanu zahtevaju, iako neke stvari jednostavno nisu razvijene i ne postoje.

Zbog toga, poučen iskustvo sa Nepala (gde sam nosio navoj za sijalicu na kome je bio utikač za struju), na put uvek nosim „travel survival kit“, koji ne predstavljaju samo lekovi, nego adapteri za struju, produžni kabl, mala grejalica (ima ih fantastičnih za svega 15 evra), lampa za čitanje za klipom iz Ikae-e, fen, kafe kuvalicu sa tursku kafu i ostalo, da ne otkrivam ceo izletnički set za ručavanje itd.

Dosta važan savet je lokalna SIM kartica ili bilo koja Evropska koja nema „rooming“. Sve u svemu spisak je poduži i sve zavisi od ličnih afiniteta. Konačno ova vrsta spoznaje je pre svega važna ako komunicirate sa strancima, jer oni niti su bolji od nas, niti su pametniji, možda imaju više para, ali im je javni Internet nikakav, a Engleski jedva razumljiv, pa čak ako su i iz Engleske.

(Prof. Dr Nenad Dikić, Univerzitet Sinigidunum)