Dnevno je umiralo 1.000 ljudi, nisu imali gde da ih sahrane: Užasi najsmrtonosnije pandemije ikada

Foto ilustracija: Telegraf/Wikimedia Commons/Otis Historical Archives, National Museum of Health and Medicine

Španska groznica, najsmrtonosnija pandemija na svetu, koja je odnela otprilike 50 miliona života širom sveta, harala je od 1918. do 1920. godine. Od nje je samo u oktorbu 1918. godine umrlo 200.000 Amerkinaca, što ovaj mesec čini najsmrtonosnijim u istoriji zemlje, piše History.com.

Kako kremacija tada nije bila uobičajena, veliki broj tela preminulih od ove bolesti premašio je kapacitete grobara i proizvođača kovčega, koji nisu uspevali da drže korak sa agresivnim virusom. U isto vreme, na snagu je stupila zabrana javnih okupljanja, koja je obuhvatala i sahrane i opela, pa ožalošćeni nisu mogli propisno da se oproste od svojih pokojnika.

Preporučujemo

Dnevno umiralo 1.000 ljudi / Everett / Profimedia

Amerika je bila nespremna

Nansi K. Bristou, profesor istorije sa univerziteta Pjudžet Saund u Takomi u Vašingtonu, kaže da Sjedinjene Američke Države nisu bile spremne za epidemiju, delom zbog toga što su otkrića u oblasti bakteriologije navela Amerikance da misle da mogu da drže pod kontrolom infektivne bolesti.

- Ovo Amerikanci koji su živeli 1918. godine nisu očekivali. Enorman broj ljudi je umro veoma brzo, naročito na istočnoj obali, gde se grip prvo pojavio, a oni nisu imali priliku da se za to pripreme – kaže ona.

Zbog velikog broja mrtvih mogle su se videti jezive scene. Sestre Crvenog krsta u Baltimoru nailazile su u kućama na bolesne ljude koji su ležali u krevetima pored leševa. U drugim slučajevima, tela mrtvaca mogla su se videti u ledu ili u ćošku sobe, gde su se danima raspadala.

Porodice same kopale grobove

Vlasnici pogrebnih preduzeća bili su pretrpani kovčezima, a groblja su bila krcata. Kopači grobova nisu radili svoj posao, neki jer su se plašili da će se zaraziti, a drugi jer su se zarazili, pa su članovi porodice preminulih ljudi sami morali da iskopavaju grobove.

Kompanije koje su proizvodile kovčege, koje su već bile preopterećene obezbeđujući ih za poginule u Prvom svetskom ratu, nisu mogle da idu u korak sa novim zahtevima. Kako je bio očajan zbog nestašice kovčega, komesar Okruga Kolumbija Luis Brounlou oteo je dva vagona kovčega koja su poslata u Pitsburg i usmerio ih u gradsku bolnicu pod naoružanom stražom.

Grobari na groblju u Bostonu viđeni su kako leševe bacaju u rake bez kovčega u kojima su doneti kako bi oni mogli opet da se koriste. Proizvođačima je naređeno da prave samo jednostavne kovčege i da odmah prekinu sa proizvodnjom luksuznih. Tada je dužina kovčega ograničena – oni su mogli da budu dugi od 175 do 190 centimetara.

Foto: Wikimedia Commons/Otis Historical Archives, National Museum of Health and Medicine

Filadelfija je podsećala na srednjovekovni grad pod epidemijom

Najgore je bilo u Filadelfiji, gde je broj mrtvih dostizao po 1.000 ljudi dnevno na vrhuncu epidemije. Čitava susedstva su bila „dekorisana“ krep tkaninom, koja je stavljana na vrata kuće kako bi se označilo da u njoj ima mrtvih. Gradske vlasti su u očaju, dok su čekale da kovčezi pod oružanom stražom stignu u grad, angažovale kompaniju „J. G. Brill“, koja je proizvodila tramvaje, da napravi hiljade običnih kutija u kojima bi bili sahranjeni umrli.

Gradska mrtvačnica, koja je imala kapacitet za 36 tela, bila je zatrpana sa 500 leševa, pa je grad morao da otvori još šest dodatnih mrtvačnica i smesti mrtve u hladnjače, a neki preminuli stanovnici Filadelfije, uglavnom siromašni i imigranti, bacani su u masovne grobnice.

Prizori koji su se mogli videti u Filadelfiji posećali su na scene iz srednjovekovnih gradova u vreme epidemija. Kroz grad su i danju i noću prolazila teretna kola u pratnji policije i sveštenika, koja su prikupljala leševe zamotane u vreće i čaršave koji su ostavljeni na tremovima i trotoarima.

Tela su bacana na gomilu u kolima, a iz mnogih smotuljaka virili su udovi mrtvih koji su širili jezu među već uspaničenim stanovnicima.

Roditelji jednog dečaka koji je podlegao gripu preklinjali su vlasti da im dozvole da sahrane sina u drvenoj kutiji u kojoj su transportovane testenine umesto da ga umotaju u čaršav i predaju onima koji su odvozili mrtve na teretnim kolima.

Foto-ilustracija: FreeDigitalPhotos/renjith krishnan

Pokojnike nisu mogli ni da oplaču

Javne sahrane i opela zabranjeni su i u Filadelfiji i u Čikagu. Ajova je ukinula i javne sahrane i otvaranje kovčega. Izuzeci su pravljeni samo kada su roditelji ili supruga morali da identifikuju vojnika pre pogreba, a čak i tada kovčeg je otvaran uz uslov da članovi porodice nose maske koje prekivaju usta i nos dok je on otvoren i da ne dodiruju telo.

- U mnogim zajednicama oplakivanje voljenih koji su preminuli podrazumeva seriju rituala i obreda kojima se pokojnik ispraća, a tokom Španske groznice ograničenja u velikom broju gradova koja se tiču javnih okupljanja onemogućila su sprovođenje obreda, pa porodice nisu mogle da ispoštuju svoje običaje, nego su samo individualno mogli da ožale svoje pokojnike. Kako im je uskraćeno da svoj bol podele sa drugima, mnogi su ga nosili decenijama – zaključuje Bristou.

(V. T.)