Poslednji rat Lihtenštajna: 80 „do zuba naoružanih“ vojnika krenulo u krvavi boj — vratio se 81

Zamak Vaduc u Lihtenštajnu, sedište Kuće Lihtenštajn koja već vekovima vlada tom kneževinom. Foto: Wikimedia Commons/Michael Gredenberg/Mschlindwein

Istorija Kneževine Lihtenštajn usko je povezana s istorijom Kuće Lihtenštajn, štaviše, bez Kuće Lihtenštajn ne bi danas bilo ni istoimene kneževine, niti bi se ta teritorija tako zvala.

Porodica oko koje se vrte prošlost i sadašnjost, a izvesno i budućnost, jedne od najmanjih evropskih država, dobila je svoje ime po zamku Lihtenštajn, koji se nalazi u Donjoj Austriji, i koji je bio u vlasništvu te porodice od 1140. pa do narednog 13. veka, i potom od 1808. do današnjeg dana.

Tokom niza vekova, dinastija je stekla brojne velike posede po Donjoj Austriji, Moravskoj, Šleskoj i Štajerskoj, ali su svi bili podređeni drugim velikim gospodarima, koji su sami bili u imperijalnoj neposrednosti, što znači da između njih i svetog rimskog cara nije bilo nikoga. Kuća Lihtenštajn zbog toga nije imala svoje mesto u Imperijalnoj dijeti, tj. Carskoj skupštini, ali se to promenilo 1699. kupovinom gospodstva Šelenberg i 1712. kupovinom grofovije Vaduz.

Kupljena od grofova Valdburg-Cajl-Hohenem, ova dva gospodstva, koja danas čine teritoriju Kneževine Lihtenštajn, bila su u imperijalnoj neposrednosti, čime je Kuća Lihtenštajn dobila pravo da se nađe u Imperijalnoj dijeti. Zbog toga je sveti rimski car Karlo VI 23. januara 1719. proglasio Vaduz i Šelenberg ujedinjenim gospodstvom, uzdigao ga na rang kneževine i dao mu ime Lihtenštajn. Porodici su ostali i svi ostali posedi (koji će im biti oduzeti tek nakon Drugog svetskog rata, u vezi kojih se još uvek sude, pre svega sa Češkom), ali oni nisu bili u sastavu ove kneževine, koja je već tada postala poludržava.

Država u punom smislu postala je 1806., nakon što je posle raspuštanja Svetog rimskog carstva, tokom Nemačke medijatizacije, za dlaku izbegla pripajanje Bavarskoj i potom postala član Rajnske konfederacije, saveza 16 nemačkih država koji je stvorio pobednički Napoleon. Tokom naredne decenije Francuzi su kneževinu držali i pod okupacijom, ali je ona 1815. sa porazom Napoleona uspela da zadrži nezavisnost i da postane ravnopravni član Nemačke konfederacije, kojom je predsedavao austrijski car.

Tri godine kasnije zbila su se dva bitna događaja: knez Johan I dao je svojoj državi prvi ustav, ograničen u obimu, dok je njegov sin knežević Alojz, budući knez Alojz II, postao prvi član dinastije koji ju je uopšte posetio. Čitavo stoleće im je trebalo da se smiluju da dođu u vlastitu zabačenu državu, budući da su se rađali i umirali uglavnom u Beču; da je vladajući knez poseti čekalo se do 1842., a tek mnogo kasnije su odlučili da se u njoj i skuće.

1862. proglašen je novi ustav, narod je konačno dobio svoje predstavničko telo, skupštinu, mada monarh i dalje u toj zemlji ima velika ovlašćenja, uključujući i pravo veta na svaki zakon, bilo da je donet kroz skupštinu bilo putem narodnog referenduma, kao i ovlašćenje da raspusti vladu ili bilo kog pojedinačnog ministra. I sve to uprkos činjenici da se ustav menjao nekoliko puta u poslednjih 150 godina, poslednji put 2003. kada je narod kneževine zdušno podržao svog monarha a odbacio sve kritike i primedbe Saveta Evrope.

Bitka kod Kustoce između Austrijanaca i Italijana 1866., na slici Julijuša Kosaka. Foto: Wikimedia Commons/Kazimierz Olszański: Juliusz Kossak, Ossolineum 1988

Ali te 1862. Kneževina Lihtenštajn bila je još uvek deo pomenute Nemačke konfederacije, kojom je i dalje rukovodio austrijski car Franja Josif. Zbog pitanja ko će predvoditi nemačke zemlje koje su sanjale o ujedinjenju, došlo je juna-jula 1866. do oružanog sukoba između Carevine Austrije i Kraljevine Pruske, u kojem je deblji kraj izvukla Austrija, koja je zauvek isključena iz Nemačke. Nakon toga je obrazovana Severnonemačka konfederacija na čelu sa Prusima, dok se Austrija reformisala, i da bi smirila Mađare, stvorila Austrougarsku.

To je bio poslednji sukob u kojem je učestvovala Kneževina Lihtenštajn. Knez Johan II udovoljio je zahtevima austrijskog cara da se uključi u sukob, ali samo pod uslovom da brani nemački Tirol, jer nije želeo da ratuje protiv drugih Nemaca. Svojih 80 vojnika poslao je na alpski planinski prelaz Stelvio, na austrijsko-italijansku granicu, za slučaj napada Italije koja je ušla u savez sa Pruskom, a 20 vojnika je ostalo da čuva Lihtenštajn.

Kada se rat završio 22. jula, lihtenštajnska vojska je krenula nazad i bila svečano dočekana kod kuće. Samo je sada, kaže tamošnje narodno predanje, brojala 81 vojnika: u povratku im se priključio neki veseli italijanski oficir za vezu, čija je zemlja Austriji tada preotela Veneto i delove Frijulija. Lihtenštajn — stešnjen između Austrije i Švice, i stoga fizički sprečen da 1871. uđe u sastav Nemačkog carstva pod palicom Pruske — raspustio je 1868. svoju malenu vojsku i proglasio večitu neutralnost. Niko je nikada nije prekršio.

(P. L.)