Antikineski neredi koji su potresli Kanadu: Uvek su krivi migranti, uvek oni nekome otimaju poslove

Panorama Halifaksa, u istočnoj kanadskoj provinciji Nova Škotska, oko 1900. godine. Foto: Wikimedia Commons/Nova Scotia Archives & Records Management/WarBaCoN

U predvečerje utorka 18. februara 1919. godine, nedavno otpušteni vojnik koji se vratio sa evropskog ratišta, večerao je u kafani „Kraun“ u Ulici Getingen, u lučkom gradu Halifaksu, u istočnoj kanadskoj provinciji Nova Škotska. Večerao, i odbio da plati račun kineskom vlasniku lokala, nakon čega ga je napao.

Zamoljen da barem na miru napusti objekat, pokušao je da ukrade paklicu cigareta, onda ugasio svetlo i ukrao 75 kanadskih dolara iz kase koju je izbacio kroz zatvoreni prozor. Počeo je da zove prolaznike u pomoć. Neki su se odazvali pozivu, pa ih je policija, koja se brzo stvorila na licu mesta, zamolila da se udalje, što su oni i uradili.

Ali nekoliko sati kasnije su se vratili, puni besa i verovatno puni alkohola, i počeli da „čiste lokal“. Pridružili su im se mnogi drugi građani, jednako rasistički nastojeni, pa se stvorila rulja koja je krenula da hara i da uništava sve kineske lokale u ulicama Getingen, Bransvik i Barington: pored „Krauna“ stradale su i kafane „Bazi Bi“, „Nova“, „Viktori“, „Alajz“.

„’Olimpik’ sa vojnicima-povratnicima“, Artus Lismer, 1919. Foto: Wikimedia Commons/civilization.ca

Stradalo je sve što im je dopalo ruku: lomili su i bacali stolice, kroz prozore su letele kase i kuhinjski šporeti, lomili su šankove i cepali zavese. Napokon ih je policija nekako smirila na uglu ulica Seksvil i Grafton, dok su se približavali kafani „Frisko“. Procenjeno je da su u tih par kratkih sati načinili za ono vreme ogromnu štetu koja je procenjena na oko 10.000 dolara.

Nekoliko ih je pohapšeno zbog krađe veša, šoljica i kašika iz kafane „Bazi Bi“, a štampa je sutradan pisala i da je ukupno ukradeno 375 dolara — 300 dolara samo iz „Alajza“, zajedno sa pisaćom mašinom, duvanom, cigarama i cigaretama.

Za kolovođu su novine proglasile Tomasa Endruza, lokalca i vojnika-povratnika, koji je uhapšen, ali istoričari nisu uspeli da pronađu njegovo ime u arhivama — moguće je da je neko pokušao da „ispegla“ situaciju kako ne bi nastao problem sa oružanim snagama. Njegovo hapšenje nije međutim zaustavilo nasilje, do kojeg je ponovo došlo već naredne večeri.

U sredu 19. februara „nekoliko hiljada“ vojnika i civila krenuli su u novu poharu tokom koje su uništili deset radnji u kineskom vlasništvu u ulicama Getingen, Bakingem i Barington. Neredi su počeli kasno, tek u 22 sata, i potrajali su nekoliko časova; „Kraun“ je ponovo bio meta napada, polomljeni prozori koji su ranije tog dana zamenjeni novim — ponovo su razbijeni.

„Ponovo kući“, Artur Lismer, 1918—1919, litografija. Foto: Wikimedia Commons/gallery.ca

Izgrednici su se sukobili sa policijom na uglu ulica Bakingem i Barington, i nakon što su izvukli deblji kraj u sukobu sa „uniformama“ koje su bile naoružane pendrecima, razbežali su se na sve strane; policija ih je gonila i „mnoga se palica i lobanja susrela“, kako su to poetski opisivali ondašnji lokalni novinari. Nekoliko desetina je završilo u bolnicama širom grada.

No to ne znači da su neredi prestali; policije nije bilo dovoljno da potpuno iskontroliše situaciju, a izgrednici su prošili opseg interesovanja, pa su pored kineskih restorana sada napadali sve kineske radnje i sve druge radnje za koje su sumnjali da ih drže neki „stranci“. Kada se tokom noći sve smirilo, dućani u ulicama Bransvik, Grafton, Džejkob, Bakingem i Argajl bili su porazbijani.

Štampa je već sutradan jasno svom čitalaštvu stavila do znanja da su nemiri bili rasno motivisani, da se radilo o eksploziji ksenofobičnih emocija, iracionalnog straha od stranaca, te da je „svaki pristojni građanin ogorčen zbog sramotnih nereda“. Građanstvo je pozvalo gradske oce da reaguju na sve moguće načine, kako bi se sprečilo ponavljanje tih nemilih scena ikada više.

Obala Halifaksa, Nova Škotska, oko 1917. godine. Foto: Wikimedia Commons/McCord Museum/Jeangagnon

Oštećeni kineski i drugi preduzetnici tražili su od gradskih vlasti odštetu, pa je sprovena istraga; utvrđeno je da ukupna šteta iznosi 12.012,78 dolara, te da je šteta nad kineskim lokalima 8.500. Kontrolni odbor Halifaksa je međutim odbio svaku odgovornost grada (uostalom, na osnovu čega bi grad bio odgovoran?), i nikakva odšteta nije isplaćena.

Ovaj događaj je slabo poznat čak i u samom Halifaksu, o Novoj Škotskoj i Kanadi generalno da ne pričamo, zato što su to prosto potisli: tamošnji narativ kaže da Kanađani nisu rasisti, da su rasisti su „oni dole“. A istina je, da je diskriminacija dugo postojala u Kanadi, ne samo prema crncima i Kinezima već i prema katolicima, „papistima“, kako ih je zvala dominantna protestantska elita.

Situacija je bila i ostala „med i mleko“ u odnosu na SAD, ali još uvek oni guraju pod tepih rasizam, koji opstaje, ali pošto se ne uklapa u narativ, o njemu se ne govori. To je nešto slično kao s nama i Romima, čiju diskriminaciju odbijamo da priznamo.

(P. L.)