Od crkve do džamije: Rusi 1350. daju novac za obnovu Aja Sofije, Grci njime unajme turske čete
Ovaj istorijski podatak i kuriozitet sada posebno dobija na težini, nakon što je letos turska vlada muzej Aja Sofije ponovo pretvorila u džamiju
Propadanje Vizantije trajalo je vekovima, i iz ove naše perspektive taj proces predstavlja tužan prizor za istorijsko sagledavanje. Ali toliko dugo se Romejsko castvo urušavalo iznutra, toliko dugo su trulili njegovi temelji, da sama ta činjenica svedoči o njegovoj nekadašnjoj sili i veličini.
Preporučujemo
Vizantijski navijači gori od Delija i Grobara: Zbog trka dvokolica spale pola Grada, pogine 30.000
Kratak je put od roba do prestola: Kako je makedonski seljak postao vizantijski car
Jer, nezdravo ustrojene carevine urušavaju se kao kule od karata, dovoljno je samo pogledati kakva je sudbina zadesila Sasanidsku Persiju, arhineprijatelja Romeja tokom 6—7. veka, koja je nestala u vihoru arabljanskog naleta. Istina, malo pre toga Sasanidi su konačno poraženi od strane Vizantije, ali obe strane su bile podjednako izmučene i istrošene, a ipak je Vizantija, za razliku od Persije, uspela da preživi najezdu barjaktara pustinjskog monoteizma.
Doduše, Vizantija je tada izgubila ogromnu teritoriju koju je samo nekoliko godina ranije povratila od pomenutih Sasanida, pre svega Egipat, Palestinu i Siriju, ali barem nije izbrisana sa lica zemlje. Preživela je ona i dve arabljanske opsade Carigrada i tukla se sa kalifatom sve dok ovaj nije posustao.
Romejsko carstvo na tome ima da zahvali svom rimskom nasleđu, njegovim institucijama i univerzalističkoj ideologiji (jedan svet, jedna crkva, jedno carstvo) koju je ta pokrštena imperija predala Grcima, koji su sada politički sebe nazivali Rimljanima, a svoje carstvo Rimskim (u srednjem veku mi smo govorili „Romeji”, u skladu s grčkim izgovorom reči „Rimljani”, mada smo ih uglavnom zvali Grcima). Ima da zahvali i neprobojnim carigradskim bedemima koji su toliko puta sačuvali srce carevine.
No u prvom redu ima da zahvali nesalomivom duhu i žilavosti vizantijskog naroda: mogli bismo reći grčkog naroda koji je bio gro stanovništva te države, čiji su jezik i kultura bili jezik i kultura te države, ali istina je, da su Romeji bili složena konstrukcija a njihovo carstvo istinski „melting pot” Balkana, Male Azije i Bliskog istoka. Kulturno i jezički bili su Grci, ali etnički sve i svašta: Heleni, Jermeni, Sloveni, Sirijci, staro anadolsko stanovništvo, i tako dalje.
O veličini Carstva Romejskoga
Potentnost Rima kao ideje, i državotvorna i kulturna snaga Helena, rezultirali su time, da je Istočno rimsko carstvo, mada je već tokom 7. veka postalo iz osnova različito od starog Rimskog carstva, za hiljadu godina nadživelo izvorno Zapadno carstvo.
Umiralo je u dugotrajnoj agoniji. Samrtni ropac je trajao bezmalo vek i po, mada opet moramo naglasiti da sama ta činjenica dovoljno govori o veličini Vizantije: neke imperije ni ne opstanu onoliko, koliko je carevina Romeja krkljala na svom odru.
Njeno propadanje bilo je proizvod raznoraznih procesa koji su se odvijali u njoj i van nje. Možda je presudan bio slom vojno-privrednog poretka, tj. nestanka stratiotskog sistema i tematske podele carstva, koji su počev od cara Iraklija početkom 7. stoleća stvorili klasu vojnika-seljaka, malih zemljoposednika, koji su bili kičma privrede i odbrane zemlje.
Opet, možda je presudna bila gramzivost veleposednika koji su taj sistem uništili, možda zamor materijala, a možda spoljni faktor. Šta god bilo ključno za nestanak Romejskog carstva, sve pomenuto, kao i mnogo šta drugo, zajedno je odigralo ulogu i postepeno dolazilo na naplatu, uprkos tome što su posle Vasilija II, koji je uz Justinijana verovatno bio najveći romejski car, svi snažni vladari tokom 11. i 12. veka, a posebno Komnini, stvarali iluziju unutrašnje državne snage.
Kakva je ona zaista bila najbolje se pokazalo prilikom krstaškog osvajanja Carigrada 1204. godine. Nikejsko carstvo koje je niklo posle toga u Maloj Aziji i koje se narednih decenija širilo i 1261. uspelo da povrati Carigrad, dalo je Romejima nadu da će doći do velike obnove, ali mu je paradoksalno, upravo oslobađanje Carigrada verovatno zapečatilo sudbinu.
Jer, dok je Nikejsko carstvo bilo regionalna sila sa centrom u Maloj Aziji, ono se brižljivo staralo o svojim istočnim granicama i delovalo u dometu svojih realnih mogućnosti. Ali kada je povratilo Konstantinopolj, odjednom je ponovo postalo svetski igrač, za šta više nije imalo kapacitet. Uz to je nebriga prema istočnim krajinama dovela do prodora novih plemena Turaka Oguza, među njima i plemena Kaji, na čijem se čelu po osmanlijskom predanju nalazio otac bega Osmana, utemeljitelja kuće.
Tako se sredinom 14. veka carevina našla na kolenima, nesposobna da se brani od Osmanlija koje su nadirale sa istoka i Srba koji su nadirali sa zapada, kojima je bilo suđeno da se sudare na bivšem romejskom tlu. Jedino su Bugari bili slabiji od njih, samo su nad njima Grci još bili u stanju da ostvare poneku jalovu pobedu: slaba uteha za nekada najmoćniju imperiju.
Kantakuzinov uspon
Na sve to, građanski ratovi, i inače tako česti u vizantijskoj istoriji, crpeli su im sada poslednje atome snage; nešto pre događaja koji je povod pisanja ovog teksta, vođena su čak tri: prvi 1321., drugi 1322. i treći 1327—1328. U svakom od navedenih, s jedne strane je stajao car Andronik II Paleolog, a sa druge njegov unuk Andronik III, koji je naposletku pobedio.
Posle smrti Andronika III na Vidovdan 15. juna 1341. izbio je četvrti: protiv regentstva 9-godišnjeg Jovana V Paleologa (devet je napunio tri dana posle očeve smrti), na čelu sa caricom-mati Anom Savojskom, ustao je Andronikov najbolji prijatelj i saradnik Jovan Kantakuzin, koji je regentstvo hteo za sebe, možda opravdano smatrajući, ne samo da ga je zaslužio, nego i da je najkompetentniji za tu dužnost.
Kantakuzin je 1347. pobedio i postao glavni car Jovan VI, sa Jovanom V kao podređenim savladarom, kojem je po dogovoru trebalo deset godina da čuva mesto. Ali već 1352. izbio je novi građanski rat koji je 1354. posredno doveo do Kantakuzinovog pada i zamonašenja (kao Joasaf je dugo poživeo, a zanimljivo, i sam preminuo na Vidovdan, 15. juna 1383. godine, tačno šest pre Boja na Kosovu; njegova praunuka je bila srpska despotica Irina Kantakuzin, žena Đurđa Brankovića — Prokleta Jerina iz narodne pesme).
No pre pada, Kantakuzin je sedam godina vladao Vizantijom, skupa sa bedom i siromaštvom, stolujući iz Carigrada čiji se broj stanovnika u odnosu na vrhunac iz 9—10. veka, kada imao je 500—800.000 žitelja, prepolovio i pre katastrofe iz 1204., a sada već bio samo senka nekadašnjeg sebe, oronuo i maltene pust, sa svega 40—50.000 stanovnika, barem deset puta manje od broja za koji je bio dizajniran.
Vizantija, čiji je upravni i poreski sistem nekada bio ideal kome su svi bezuspešno težili, nije više imala ni budžet u pravom smislu te reči, nego je zavisila od rasprodaje imovine i blaga, kao i od privatnih donacija moćnih veleposednika, koji često nisu stavljali znak jednakosti između svojih i interesa države.
Ruska pomoć u džepove Turaka Oguza
Čak je početkom građanskog rata kojim je Kantakuzin postao vasilevs, carica-mati Ana u Mlecima morala založiti carski nakit romejske krune da bi dobila zajam od 30.000 dukata, kako bi uopšte mogla da vodi rat. Interesantno, Mleci su do samog kraja opominjali romejsku vladu prilikom svakog produženja trgovinskog ugovora, ali taj dug nikada nije isplaćen i carski nakit je ostao u riznici crkve Svetog Marka.
Po svemu sudeći, čak je i carsko posuđe neko bio otuđio i prodao, ili možda pretopio u novac koji je izgubio svaku vrednost i ugled koji je nekada uživao u svetu; jer, prilikom krunisanja Jovana VI Kantakuzina, umesto nekadašnjeg zlatnog i srebrnog posuđa, korišćeno je bakreno i zemljano. Na tako niske grane bilo je spalo Carstvo Romejsko.
Da nevolja bude veća, usred tog građanskog rata, 1344. je snažan zemljotres potresao Carigrad i načinio veliku štetu. Među objektima koji su delimično ili u celosti stradali bila je i Aja Sofija. Neki delovi crkve su se srušili, dok su se u kupoli javile nove naprsline. Hram je zatvoren radi renoviranja, jer nije bilo bezbedno biti u njemu. Ali nije bilo ni novca za renoviranje.
„Oko 1350. godine” moskovski veliki knez, najverovatnije Simeon Ivanovič zvani Gordi (1340—1353), poslao je novac kako bi najveća pravoslavna svetinja, majka-crkva Vaseljenske patrijaršije, mogla biti obnovljena, jer ta sredstva u Carigradu nikako nisu mogla biti skupljena. Kako piše vizantijski istoričar Nićifor Grigora (1295—1360), vlada Jovana Kantakuzina ovaj prilog nije iskoristila za pobožnu svrhu za koju je bio namenjen.
Iskoristila ga je za veoma nepobožno vrbovanje osmanlijskih (čitaj: muslimanskih) najamničkih odreda bega Orhana.
E sad, pomenusmo maločas stratiotski sistem, čija se propast, kao i njene posledice, ovde moraju objasniti, da bi se razumelo zašto su angažovali Turke. Najprostije rečeno, počev od 7. veka imperija je bila podeljena na teme, tj. vojno-administrativne jedinice; vojnici (stratioti) su dobijali zemljište, a za uzvrat služili vojsku u okviru svojih tema, koje bismo danas mogli nazvati teritorijalnim armijama.
Kasnije je agrarnom politikom carevine počela dominirati tzv. pronija, zemljište dato na doživotno korišćenje a ne u baštinu, ali je na kraju i toga nestalo: prvo su pronije postale nasledne, a onda je naposletku postepenom prodajom i otuđivanjem imanja sva zemlja završila u rukama veleposednika, na čijim su ogromnim imanjima radili seljaci čiji su preci bili slobodni mali zemljoposednici, ratnici i poreski obveznici, a oni ništa od toga.
To je za direktnu posledicu imalo, ne samo slom upravnog, ekonomskog i poreskog sistema, već i odbrambenog. Sve do cara Iraklija i početka 7. veka, Romeji su muku mučili sa najamnicima, ali su ondašnje reforme brzo i potpuno eliminisale čete stranih plaćenika.
Bitka kod Dimotike
No postepeno se rđavo vođenom unutrašnjom politikom i neizbežnom korupcijom došlo do toga, da su strani najamnici već tokom 12. veka ponovo postali većina u vizantijskoj vojsci, da bi u 14. veku bili praktično jedine njene jedinice (proces je počeo s Varjazima koji su u 10. veku postali carski telohranitelji).
Vizantija više nije imala svoju vojsku, prosto i jednostavno rečeno. Imali su najamničke odrede, tuđine sa svih strana koje su plaćali da ratuju za njihov račun, protiv spoljnih i često unutrašnjih neprijatelja.
Nemali broj među njima činile su turske jedinice. Nije Jovan VI Kantakuzin prvi koristio njihove najamnike, i pre osmanlijskih angažovali su romejski carevi seldžučke odrede, čak i za borbe na tlu Evrope, protiv latinskih i onih grčkih državica na jugu i jugozapadu poluostrva koje nisu priznavale cara u Carigradu, koje su zapravo osporavale kontinuitet između starog Romejskog carstva i novog Nikejskog, i stoga legitimitet vasilevsa u Novom Rimu.
Tri stvari sada treba naglasiti, vezano za prenamenu ruske pomoći. Prvo, Orhan je bio carev zet, Teodora Kantakuzin je 1346. postala njegova četvrta ili peta žena kada joj je bilo oko 15 godina. Drugo, ti turski odredi, plaćeni novcem Aja Sofije, mogli su „oko 1350.” biti iskorišćeni ili protiv Srba, ili, posle izbijanja novog građanskog rata, protiv trupa Jovana V, na čijoj strani su opet bili Srbi, kao i Bugari (sigurno te čete nisu korišćene u kratkotrajnom ratu protiv Đenove, koji je Vizantija izgubila).
Dakle novac namenjen obnovi crkve Svete Mudrosti, možda je iskorišćen za najam onih turskih odreda koji su, pod komandom Sulejmana, najstarijeg sina bega Orhana i unuka Osmanovog, oktobra 1352. potukli srpsku vojsku u Bici kod Dimotike (današnja Didimotika na grčko-turskoj granici, blizu ušća Lude reke u Maricu), što je bila prva velika osmanlijska pobeda na tlu Evrope.
U njoj je učestvovalo 4—7.000 srpskih oklopnika (N. Grigora kaže četiri, Kantakuzin u svojim memorima veli sedam) koje je Dušan poslao pod zapovedništvom vojvode Gradislava Borilovića („zaista jednog od najuglednijih među Tribalima”, kaže Kantakuzin); Bugari su na pojavu 10.000 turskih konjanika „uhvatili maglu”, tako da smo ostali mi i najamnici sada već 20-godišnjeg Jovana V. Na tuđem terenu na kojem se nismo najbolje snalazili, brojčano nadjačani, potučeni smo do nogu; većina naših je pobijena ili zarobljena.
Ova bitka je verovatno rešila sudbinu Romejskog carstva kao hrišćanske države, a ironično, vođena je bez aktivnog učešća Romeja: njihova nekada veličanstvena imperija došla je do toga, da tuđe vojske, koje su je pritiskale sa dve strane sveta, odlučuju o njenom „biti ili ne biti”.
Alahov poklon
Jer, pre ove bitke, Kantakuzin je Osmanlijama predao tvrđavu Cimpe na poluostrvu Galipolju, da im bude uporište u građanskom ratu. Umesto toga, blagodareći ishodu ovog boja, Cimpe im je postao odskočna daska za dalji prodor u Evropu: samo dve godine docnije, nakon novog zemljotresa, pošto su Grci evakuisali razrušeni grad Galipolj, Sulejman ga je smelom i odlučnom, munjevitom reakcijom zaposeo, a njegov otac Orhan odmah naselio Turke iz Male Azije.
I uzalud je Kantakuzin Orhanu ponudio novac u zamenu za povlačenje iz grada, beg je to odbio kazavši da ne može napustiti ono što nije zauzeo osvajanjem već dobio od „Alaha na poklon”: osmanska država je tako u trenutku prerasla iznajmljivanje svojih mišica Grcima. Inače je taj događaj ono što je zapravo izazvalo rasprestoljenje Jovana VI, ne sam tok građanskog rata, jer su se Romeji uplašili da Turci kreću na samu prestonicu.
Treće, to što su sredinom 14. veka Grci ruskim novcem za obnovu Aja Sofije platili turske najamnike, dobilo je novu moćnu simboliku nakon što su Turci leta ove godine ponovo od Aja Sofije načinili džamiju. U kontekstu celokupne njene istorije, koja ne počinje 1935. kada je ovu Justinijanovu hrišćansku zadužbinu Kemal-paša Ataturk pretvorio u muzej, nakon što je pola milenijuma služila kao islamska bogomolja — naglašavanje ovoga nije lišeno smisla.
Inače, u vremenu o kojem smo pričali, Aja Sofija je bila zatvorena sve do godine Kantakuzinog pada, kada su izvršene neke manje opravke, ali je ostala u jako lošem stanju, zapuštena, isuviše velika za grad-državu u koju se Vizantija pretvorila, posebno na kraju, kada su vrata crkve visila sa šarki jer nije bilo ni para ni volje da se čak ni to sredi. Obnovile su je tek Osmanlije po zauzeću Konstantinopolja, ali je to imalo svoju cenu.
(P. L.)
Povezane vesti
Balkan je demografski crna rupa Evrope: Države nam odumiru, Srbija na četvrtom mestu
Srpska snajka Đamila otkriva razlike između Balkana i Amerike: "Ovo je zabranjeno u Bostonu pre 20 godina"
Ko je bila Artemida, boginja lova i divljine: Upoznajte bliže 12 Olimpljana
Đamila pokazala šta sve može da pojede za 1.100 dinara u Banjaluci: Sendvič sa kupusom i ajvarom 200 dinara
Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
Komentari
Više sa weba
Priče sa Weba
"MUSLIMAN SAM, SMEM LI DA DOĐEM U SRBIJU" Mladić postavio pitanje Srbima, a oni mu poručili: "Samo poštujte jednu stvar"
BEOGRAĐANKA NA ULICI NAŠLA PROMZLOG PSA Kad ga je odvela kod veterinara usledio je šok: Vlasnik došao iz Pariza posle pet godina, ČUDA SU MOGUĆA! (FOTO)
INSTAGRAM I DALJE NE RADI SVIM KORISNICIMA Oglasili se iz Mete: Fejsbuk ponovo dostupan
Ghist
Odličan tekst !
Podelite komentar
Srbin
I šta sada, treba pravoslavni svet da se pomiri sa tim da je Aja Sofija dźamija? Koja glupost.
Podelite komentar
Senad NP
Da osmanlije nisu došli na Balkanu ja danas nebi bio ( možda) Musliman. Zahvalan sam i zadovoljan da mi Islam bude vera. A sve drugo je istorija koja je iza nas i možemo je izučavati i razmišljati i suditi o njoj kako ko hoće . Bitna je budućnost i pogled napred ne osvrćući se unazad i ne živeti u mitovima.
Podelite komentar