50 godina od krvavih demonstracija u Poljskoj: Najmanje 45 osoba je ubijeno, žrtve sahranjivali noću

Foto: Printscreen/Youtube/ Polish Credit Union

Mnogi znaju za sindikat „Solidarnost“ i znaju šta je pokrenulo poljski radnički pokret. Ali manje je poznato da je mirna revolucija u Poljskoj 1989. imala svoj krvavi početak u decembru 1970. godine.

Preporučujemo

Bio je decembar, ponedeljak, deset dana pred Božić. Nedelju dana pre toga Vili Brant je kleknuo pred spomenikom u Varšavskom getu i Savezna Republika Nemačka je de fakto priznala granicu na Odri i Nisi, piše Deutsche Welle (DW).

Šef partije Vladislav Gomulka bio je na vlasti u Narodnoj Republici Poljskoj, zemlji „konstantnih oskudica“, priča istoričar Pržemislav Ruhlevski iz Evropskog centra „Solidarnost“. Ljudi su skoro polovinu plate davali samo za hranu, a izbor je bio nikakav. Veliko poskupljenje pred Božić narod nije baš najbolje primio.

Pa ipak, komunističko rukovodstvo u Varšavi nije očekivalo da će situacija da eskalira. Pre su očekivali pozitivnu reakciju zbog „diplomatskog uspeha“ nakon sporazuma sa Zapadnom Nemačkom.

- Gomulka je izgleda verovao da će to ljude da zasiti. Ali, zar nekog radnika interesuje nekakav diplomatski uspeh - kaže za DW Ruhlevski.

Zemlja je zapala u krizu, nije bilo perspektive za mlade i ljudi su zbog toga žestoko reagovali.

Kakva korist od televizora ako je čovek gladan?

Istovremeno su bile snižene cene automobila i bele tehnike.

- Ali ljudi su mislili: Šta sad, da kupim televizor, pa da onda praznog stomaka gledam neke glupe emisije? - priča Ruhlevski.

Bes koji se nakupio izazvao je proteste. Sve je počelo u brodogradilištu u Gdanjsku i prelilo se u druga preduzeća. Niko od moćnika nije se usudio da razgovara sa ljutim i razočaranim radnicima.

Napetost je rasla. Nakon devet sati stigla je naredba da se revolt "uguši u korenu". Bila je to neravnopravna borba. S jedne strane većinom mladi ljudi, a sa druge 90.000 policajaca i drugih specijalnih snaga, 27.000 vojnika i 550 tenkova. Pa čak i helikopteri.

- Istražni zatvori su bili prepuni. Pijani policajci tukli su radnike, gasili im na cigarete na koži i na druge načine ih mučili - priča istoričar.

Simbol tih dana postao je 18-godišnji Zbišek Godlevski, koji je 17. decembra, na „crni četvrtak“, ubijen na putu na posao u brodogradilište u Gdinji. Njegovo telo su kroz grad na jednim vratima nosili demonstranti.

Prema zvaničnim podacima, tokom tih krvavih dana na više mesta u Poljskoj ubijeno je 45 ljudi. Više od hiljadu je ranjeno. Najmlađa žrtva imala je 15 godina.

Političari su krili te informacije, kaže Pržemislav Ruhlevski. Vlasti su govorile da se radi o samoubistvima ili nesrećama, lažirali su izvode iz matičnih knjiga umrlih. Žrtve su sahranjivane noću, bez prisustva porodice. Rođaci često nisu ni znali gde su sahranjena njihova deca, muževi, očevi.

„Ni danas ne volim decembar“

Veteran „Solidarnosti“ Bogdan Borusevič izgubio je školskog druga. Do danas ga mesec decembar podseća na pobunu od pre 50 godina. Tada je imao 21 godinu i morao je da prekine studije u Lublinu, zbog toga što su vlasti poslale studente kućama.

- U Zopotu sam jedini izašao iz voza. Bio je već mrak. Na drveću su visile bele cedulje na kojima je bila objava policijskog časa. Uplašio sam se, jer u tom trenutku više niko nije smeo da bude na ulici. Odjednom je počela da mi se iza obližnjeg drveta približava neka prilika. Bila je to neka žena, koja je rekla da je mislila da sam njen sin kojeg čeka. Srce mi je sišlo u pete - priča Borusevič.

Advokat Jan Juhnijevič u to vreme mogao je iz svog stana da vidi put koji je vodio u brodogradilište u Gdanjsku. Tada 25-godišnjak i fotograf-amater postao je na neki način hroničar poljskog protestnog pokreta. U njegovoj arhivi su hiljade fotografija, koje je uradio sve do 1989. godine.

U razgovoru za DW priseća se da su policajci pendrecima pretukli grupu ljudi, a zatim potrčali za jednim mladićem:

- Odjednom su potegli pištolje i pucali u njega. Ne znam da li je preživeo - kazao je Juhnijevič.

Juhnijevič je svoje fotografije pre pet godina predao Evropskom centru Solidarnost. Ono što je video svojim očima i ono što je fotografisao potvrđuje njegov utisak da je živeo "u potlačenoj zemlji u kojoj su Sovjeti diktirali način života". Ali pobuna mu je, iako na kratko, dala nadu da su promene moguće. A nova nada stigla je tek 10 godina kasnije.

Šta je Pokret Solidarnost naučio iz protesta 1970?

Bogdan Borusevič, kasnije jedan od osnivača nezavisnog sindikata „Solidarnost“, bio je jedan od onih koji su vukli konce avgustovskog protesta 1980, koji je tada počeo u brodogradilištu „Lenjin“ u Gdanjsku. U razgovoru za DW priseća se da je štrajk u Gdanjsku organizovan „na iskustvu decembarske tragedije“. Ubeđen je da bez događaja iz 1970. ne bi bilo uspeha ni u avgustu 1980.

- U decembru nismo bili pripremljeni - prisećao se u nedavnom intervjuu za DW i Leh Valensa, kasnije predsednik sindikata „Solidarnost“.

Valensa je još 1970. bio član štrajkačkog odbora u brodogradilištu u Gdanjsku. Seća da je tada ovako razmišljao:

- Ovo mora brzo da se okonča, da se zaštite ljudi i da se bolje pripremimo.

Deset godina se za to pripremao i onda se, kako sam za sebe kaže, "verovatno dobro izborio".

Ekonomskim zahtevima koje su ponovo postavili 1980. dodali su i političke, među kojima je bilo i podizanje spomenika žrtvama iz decembra 1970. Vlasti su to odbile, ali su štrajkači poučeni iskustvom iz 1970. ostali u brodogradilištu - "kako bismo u slučaju napada mogli da se odbranima na sopstvenoj teritoriji", kaže Borusevič.

Ironija je istorije, smatra on, da je baš u brodogradilištu „Lenjin“ prevaziđen marksistički lenjinizam.

- Taj štrajk nije bio usmeren samo protiv vlasti, već protiv suštine njihove ideologije‚ protiv ’vladavine radnog naroda. Ali, istinski radnici su štrajkovali i želeli da vladaju - kaže Borusevič.

Deset godina ranije vlastodršci su verovali da su "decembarskim događajem", kako je pobuna nazivana jezikom komunističke propagande, "slučaj rešen". Ali, protesti koji su ugušeni u krvi bili su klica i početak poraza diktature, Borusevič, i danas aktivan u politici.

Na iskupljenje za to još uvek se čeka. Godine 2013. su, nakon 20-godišnjeg procesa, tadašnja dvojica komandanata policije proglašena krivim. Ali, niko iz partijskog rukovodstva nije pozvan na odgovornost.

(Telegraf.rs)