Kako su hrvatski komunisti usred ustaškog Zagreba spalili stadion u Maksimiru

Miting na Trgu bana Jelačića u oslobođenom Zagrebu 12. maja 1945. Foto: Wikimedia Commons / Public domain, Ova fotografija iz Jugoslavije je javno dobro, u skladu sa Zakonom o autorskom pravu SFRJ iz 1978. / Mladifilozof

Suditi o celom narodu samo na osnovu njegovih zločinaca i manijaka, uvek je mač sa dve oštrice. Time se rizikuje da se i o nama sudi na osnovu naših zlikovaca, a ako nas život nečemu uči, uči nas da barem zlikovaca nigde na svetu ne manjka.

Preporučujemo

Zagreb jeste aprila 1941. dočekao Nemce kao oslobodioce i radovao se uspostavi tzv. Nezavisne Države Hrvatske, ali taj događaj se ne sme vaditi iz konteksta: ne samo što su ustaše dovedene na vlast od strane nemačko-italijanskog okupatora (Hrvati su listom bili za Mačeka i njegov HSS), nego se sve to desilo pre genocida nad Srbima.

Radovanje sticanju nezavisnosti ne znači i radovanje pokoljima. Pritom, nije se tada čitav Zagreb radovao. Pored Srba svih političkih usmerenja, nisu se radovali ni komunisti, bez obzira na etničku pripadnost. Treći rajh i Sovjetski Savez jesu bili u bliskoj saradnji, imali su sporazum o nenapadanju, ali je KPJ i tada bila priča za sebe, bez obzira na nominalnu potčinjenost Kominterni.

Tri skojevke u Zagrebu, svezanih ruku, stoje pred svojom rakom i smeju se, neposredno pre nego što će ih ustaše streljati. Juna 1941. Foto: Wikimedia Commons / znaci.net / Mladifilozof

Pored toga, svim komunistima u Evropi bilo je jasno i očigledno da se radi o jednom privremenom strateškom partnerstvu, o protivprirodnoj koaliciji koja je Rusima bila neophodna u datom trenutku, a ne o nečemu što je na duže staze održivo.

Pored njih, bilo je i drugih antifašista koji u ustašama nisu videli izraz težnji hrvatskog naroda već sluge okupatora. No oni, za razliku od komunista, nisu imali iza sebe dve decenije ilegalnog delovanja.

Paradoksalno, komunisti verovatno nikada ne bi došli na vlast da ih režim nije zabranio 1920., da ih je pustio da deluju normalno, da učestvuju na izborima (što su i radili pre zabrane), da se kompromituju kao i svi ostali (što se, recimo, desilo u Francuskoj).

Ovako su komunisti, naviknuti na progone, samo nastavili da rade ono što su radili i pre, ono što su znali bolje od svih drugih. S jednim dodatkom: „terorizmom”. Njihovo ilegalno delovanje u Kraljevini Jugoslaviji bilo je pre svega koncentrisano na propagandu ideja, ne na rušilačke akcije. Ali sada je došao strani režim, protiv kojeg je sve bilo dozvoljeno.

Krešo Rakić, skojevac, jedan od učesnika akcije paljenja sokolskog stadiona u Maksimiru 22. jula 1941. Streljan od strane ustaškog režima početkom decembra iste godine. Foto: Wikimedia Commons / Public domain / Narodni heroji Jugoslavije, „Partizanska knjiga“ Ljubljana, „Narodna knjiga“ Beograd, „Pobjeda“ Titograd, 1982. godina. / Mladifilozof

26. jula 1941. beogradski ilegalci zapalili su garažu Vermahta u Ruzveltovoj ulici, tada Grobljanskoj, što je s dosta umetničke slobode dočarano u „Otpisanima”.

Takođe — spektakularno spasavanje Aleksandra Rankovića, partijskog imena Marko, tri dana kasnije, iz bolnice u Vidinskoj (stara Očna u Džordža Vašingtona), s tim što je u „Otpisanima” to spojeno sa spasavanjem Ivanke Muačević-Nikoliš januara 1942., jer je Leka do tada srušen s vlasti i skrajnut (mada knjiga „Otpisani” od Dragana Markovića, po kojoj je serija snimljena, njegovo spasavanje detaljno opisuje).

Pominjemo ove događaje zato što su zagrebački ilegalci pre toga u jednoj fabrici spalili 50.000 metara padobranske svile, a 22. jula izveli svoju prvu veliku akciju: paljenje sokolskog stadiona u Maksimiru.

Taj stadion je bio drvena konstrukcija (sem zidane ulazne zgrade sa svečanim ložama), slična beogradskim igralištima BSK-a i SK „Jugoslavija”; imao je oko 10 metara visoke stajaće tribine i primao je oko 50.000 gledalaca. U odnosu na sadašnji stadion na kojem igra Dinamo, nama to zvuči kao svemirski brod.

Stadion „Maksimir” danas. Foto: MN Press

U svakom slučaju, tamo tada nije igrao klub na čiju se tradiciju Dinamo poziva, Građanski, već HAŠK, prvak Jugoslavije 1938., koji je zbog svog univerzitetskog porekla (HAŠK dolazi od „Hrvatski akademski športski klub”) privlačio studente i srednjoškolce, među kojima i skojevce, koji su se na njegovim terenima bavili fiskulturom.

Na ideju da ga spale, skojevci su došli posle saznanja da ustaše nameravaju da ga razmontiraju jer im treba drvna građa. Prva dva pokušaja su propala, vatrogasci su uspeli da brzo ugase plamen; shvativši da im treba lako zapaljiva smesa, počeli su da eksperimentišu s nitroglicerinom (čak su imali i nesreću, bilo je došlo do manje eksplozije, ali srećom niko nije povređen i niko ih nije prijavio).

Te eksperimente su vršili u stanu Martina Mojmira, člana Mesnog komiteta SKOJ-a, koji je osmislio i organizovao akciju, u kojoj su učestvovali i Krešo Rakić, Stanko Bronzin, Braco Belić, Gvozden Budak, Ljubo Šarić, Stjepan Mlinarić, Boris Triglavčan, i Rajka Baković, koja je bila kurir (njena porodica je imala trafiku koja je komunistima služila kao punkt za vezu i pre rata).

Biste sestara Baković, Rajke i Zdenke, nalaze se u strogom centru Zagreba, u prolazu koji se nekada zvao „Prolaz sestara Baković”, a koji je devedesetih preimenovan u Miškecov prolaz, po Mihaelu Erdecu zvanom Miškec, predratnom prosjaku koji je u tom prolazu bio deo inventara... Foto: Wikimedia Commons / Public domain / Plamen / Micki, Magnus Manske

Nakon što su napravili dovoljno lako zapaljivih naprava, 22. jula u 21 sat biciklima su se odvezli u Maksimir, provukli se pored obezbeđenja, postavili naprave i neopaženo se povukli s lica mesta, nakon čega je stadion planuo za tili čas i potpuno izgoreo.

Ustaše su pokrenule istragu, koja se tek u novembru pomerila s mrtve tačke, kada je jedna ilegalka poklekla tokom mučenja i odala par imena. 22. novembra uhapšeni su Krešo Rakić, Stjepan Mlinarić, Veljko Dragović i još jedan; Rakić je streljan početkom decembra sa 17 drugih antifašista, dok je Mlinarić u zgradi Ustaške nadzorne službe jednom ustaši oteo pištolj i počeo da puca, pa su ga ubili.

Sestre Baković, Rajka i Zdenka, kao i njihov brat Mladen, uhapšeni su 20. decembra; Rajka je preminula 29. od posledica mučenja, ali nije progovorila, kao ni Zdenka koja se četiri dana ranije, videvši da joj nema sestre a ne verujući da je prevezena u bolnicu, otrgla stražarima i skočila sa četvrtvog sprata pomenute zgrade. Rajka Baković je 1953. ukazom tadašnjeg predsednika FNRJ Josipa Broza proglašena za narodnog heroja.

VIDEO: Insert iz 3. epizode serije „Nepokoreni grad” koji prikazuje napad skojevaca na četu ustaške „sveučilišne bojne”

Posle ovoga, već 4. avgusta u 11.45 sati, izvršen je poznati bombaški napad na četu ustaške „sveučilišne bojne”, kada je ubijeno i ranjeno 28 ustaša; tada je skojevce predvodio Slavko Komar, koji će 20. oktobra 1945. postati predsednik SD „Crvena zvezda”. U septembru su napali autobus s nemačkim vojnicima, pa fabriku cementa, pa Glavnu poštu, pa opet odred ustaša, pa nemačke avijatičare, itd.

Valjda i pod uticajem „Otpisanih”, pre nego što će 1982. biti snimljena serija „Nepokoreni grad”, godine 1977. snimljen je igrani film „Akcija stadion” u režiji Dušana Vukotića. U ovom ostvarenju došlo je do spajanja ovog sa jednim drugih događajem, koji se odigrao dva meseca ranije.

Naime, 26. maja ustaše su na Gradskom stadionu okupili nekoliko stotina zagrebačkih srednjoškolaca i pokušali da izvrše segregaciju na licu mesta, kako bi izgledalo da je to nešto potpuno „prirodno”, te da hrvatske omladince učine svojim saučesnicima, računajući na mnoge pozitivne ideološke i propagandne efekte toga (pozitivne iz njihove perspektive).

Međutim, obilo im se o glavu. Vođa Ustaške mladeži je održao huškački i mrziteljski govor prema Srbima i Jevrejima, i iste odmah pozvao da se izdvoje na stranu. Stidljivo, jedan po jedan, oni su krenuli, ali su odmah za njima krenuli i Hrvati, podstaknuti skojevcima, tako da je ova „genijalna” zamisao načisto propala.

„Streljanje talaca”, Frano Kršinić, 1954. Nalazi se u Parku Josipa Juraja Strosmajera, na Trgu kralja Tomislava, prekoputa Umjetničkog paviljona u Zagrebu. Spomenik je posvećen žrtvama ustaškog terora, tj. Zagrepčanima, njih preko 7.000, koje su ustaše streljale tokom rata. Foto: Wikimedia Commons / Public domain / Plamen / Micki, Magnus Manske

(P. L.)