Ruska vizija Evrope 1914: Srbija od Ljubljane do Drača ali bez Bačke i Banata, Crna Gora nezavisna!

Kako je jedan ruski privatni izdavač 1914. ili početkom 1915. godine zamislio granice buduće Evrope. Foto: Public domain / Reddit / I. P Aleksejev

Dokoni ljudi koji nisu neposredno pogođeni sukobima, oduvek su voleli da se igraju rata i karata. „Riziko” još uvek nije bio izmišljen u godini Sarajevskog atentata, ali kada je izmišljen (a to se desilo 1957), izmišljen je upravo zbog toga. Tek kad rat zakorači na nečiji kućni prag — vrag odnese šalu i dođe iz d**eta u glavu.

Preporučujemo

Tim očima treba posmatrati ovu rusku kartu buduće Evrope iz, verovatno, 1914. godine, koja se nedavno pojavila na „Redditu”. O potencijalnom datiranju će više reči biti u nastavku teksta, ali kakvo je njeno poreklo? Da li se radi o zvaničnoj, ili barem poluzvaničnoj, mapi Evrope koja ilustruje ratne ciljeve Ruske imperije? Već ovlašna analiza otkriva odgovor.

Jedan od glavnih ruskih ciljeva, kojima je carska propaganda napajala i motivisala za borbu stanovništvo, bilo je „oslobođenje Carigrada”. Sama činjenica da Turska, ne samo postoji nego i drži Carigrad, ne ide u prilog zvaničnosti ove karte. Dakle, ne bi trebalo da je nastala u „kremaljskoj” kuhinji (u višestruko prenesenom značenju, s obzirom da je tada Petrograd još uvek bio sedište centralne vlasti).

Srpska vojska nakon prolaska kroz Trijumfalnu kapiju, tokom Parade pobede koja je nakon Prvog svetskog rata održana u Parizu 14. jula 1919. godine. Foto: velikirat.nb.rs

No pošto je mogla nastati pre ulaska Osmanske carevine u rat, za ocenu da nema ama baš nikakav zvanični karakter oslonićemo se na dve stvari. Prvo, iz natpisa na samoj karti se da zaključiti da se radi o pokušaju jednog moskovskog izdavača (konkretno: I. P. Aleksejeva) da monetizuje početnu zanesenost sukobom i onu gorepomenutu ljubav prema prekrajanju granica.

Štaviše, istaknuta je i cena, karta je stajala 20 kopejki. Koliko je to danas nije lako reći, inflacija u Rusiji je počela da divlja već jula 1914., zbog obustave razmene papirnog novca za zlatne rublje; neki finansijski stručnjak bi se verovatno snašao i izračunao. Ali, s razumnom dozom sigurnosti kažimo, da je 20 kopejki vredelo, okvirno, između 78,2357808 i nekoliko stotina današnjih srpskih dinara.

Drugo, da su je izradila privatna lica vidi se i po tome, što karta sadrži bezbroj nelogičnosti, po tome što autori neretko pokazuju potpuno nepoznavanje demografskog stanja na terenu, po tome što su nacionalno nesenzitivni, po tome što se čini da su neke granice menjali samo da bi ih menjali.

No, hajde da je ukratko analiziramo, počev od naše zemlje. Ono što će kasnije postati Kraljevina SHS — ovde je zapravo Srbija. Mada, naziv „Srbija” možda treba čitati uslovno; već je odavno bila poznata težnja za ujedinjenjem Južnih Slovena, autori karte možda nisu želeli da spekulišu s nazivom te hipotetičke države, a da brišu ime Srbije, svoje napadnute saveznice, nisu nisu hteli. A možda je to baš Srbija.

Kraljevina Srbija i Kraljevina Crna Gora na karti buduće Evrope u izdanju jednog ruskog privatnog izdavača iz 1914. ili s početka 1915. godine. Bačka i Banat su u sastavu Mađarske, dok Italija drži pola Slovenije, kao i južnu Albaniju (naša je severna). Foto: Public domain / Reddit / I. P Aleksejev

U suštini su pogodili granice KSHS, uz dve-tri korekcije. Banat i Bačka su neobjašnjivo ostavljeni Mađarskoj (ili možda objašnjivo time, što su autori često koristili reke kao granice), ali smo kompenzovani severnom Albanijom, kao da prostor na kome gotovo i da nema Srba može nadoknaditi gubitak teritorije na kojoj su većina. „Srpska vojvodina” pre Drača u svako doba dana i noći!

Crna Gora je nezavisna, i pritom svirepo zakinuta za Boku Kotorsku, koja je dodeljena Srbiji, kao da Srbija već nema i više nego dovoljno primorja, i više nego dovoljno prirodnih luka za svoju (buduću) ratnu mornaricu.

To što autori nisu hteli da Crnu Goru prisajedine Srbiji, lako je shvatljivo. I ona je bila ruska saveznica, Rusija je vekovima bila ili igrala ulogu njene zaštitnice, nekad kao majka a nekad kao maćeha; na stranu što su ruske princeze bile obožavane u visokom društvu Petrograda. Pritom je crnogorski identitet i tada bio izuzetno jak, iako su svi odreda još uvek bili Srbi.

Prema tome, ovde se Kraljevina Srbija proteže od Ljubljane, preko cele Hrvatske, Slavonije, Dalmacije, Bosne i Hercegovine, do Drača i Bitolja. Ali ne obuhvata Ljubljanu. Iz nekog razloga, autori su Italiji dodelili, ne samo Južni Tirol i Istru, nego i pola Slovenije, baš kao i južnu Albaniju (tako da Albanija ni ne postoji kao entitet).

Bugarska i Evropska Turska na karti buduće Evrope u izdanju jednog ruskog privatnog izdavača iz 1914. ili s početka 1915. godine. Foto: Public domain / Reddit / I. P Aleksejev

Zbog te dodele polovine Slovenije jednoj neslovenskoj zemlji, kao i zbog ogromne Mađarske, koja obuhvata ne samo čitav Banat, Bačku i polovinu Transilvanije, nego i čitavu Slovačku, pa i zbog sakate Češke — neki komentatori na „Redditu” kažu, da je izgleda Vudro Vilson bio veći panslavista od pojedinih Rusa.

Dalje, to što Bugarska na ovoj karti izlazi na Egejsko more, odnosno, to što su joj granice praktično neizmenjene u odnosu na stanje posle Drugog balkanskog rata, pokazuje, da je bugarofilija bila jaka u Moskvi i Petrogradu, i da su se nadali da će Bugarska barem ostati neutralna. Isto se može reći i za Grčku.

Legitimno.

Ali to nam u izvesnoj meri olakšava datiranje karte, pošto godina izdavanja nigde nije naznačena; naime, da je izdata posle leta 1915., koliko god ovi ruski „kartografi” bili bugaroljubivi, velikodušnost prema njima morala bi biti smanjenog doživljaja.

Iako nije nemoguće da je karta nastala i posle ulaska Bugarske u rat na strani Centralnih sila, te da je to razlog njene sputane ekspanzije, da joj zato, recimo, nije prisajedinjena Istočna Trakija (u tom slučaju bi ruska bugarofilija bila razlog negubljenja teritorija posle biranja neprijateljske strane). Ali to je malo verovatno; karta je izvesno nastala pre leta 1915.

Zapadni delovi Ruske imperije na karti buduće Evrope u izdanju jednog ruskog privatnog izdavača iz 1914. ili s početka 1915. godine. Foto: Public domain / Reddit / I. P Aleksejev

Dalju pomoć u datiranju pruža legenda vezana za Tursku; na karti piše otprilike ovako: „Sačuvaće svoj posed ako ne poludi i pošalje jurišne snage na kraj Crnog mora”, tj. na rusku obalu, što se zapravo desilo 29. oktobra 1914., što bi značilo da je karta morala nastati pre tog datuma. Tome ide u prilog i već pomenuto puko postojanje Turske na Balkanu i Bosforu.

Dakle, to bi i bilo najsigurnije datiranje, da ono što se navodno desilo kasnije nije tako konkretno i precizno opisano. Zbog toga i jeste sumnjivo, jer je taj napad, tim putem, bio iznenadan i neočekivan; Osmanska carevina je čak malo ranije proglasila neutralnost i teoretski pregovarala s obema stranama (nije se znalo da je pronemačka struja već trijumfovala).

Na sve to, ovde se još koristila stara ruska ortografija, a naš ruski ni sa savremenom nije na zavidnom nivou, pa ostavljamo mogućnost da se radi o prošlom vremenu, tj. da su ih događaji pretekli i da nisu stigli da izmene kartu pre štampe, već samo tekst.

Druga mogućnost, koju favorizujemo: karta je ušla u štampu neposredno posle turskog napada (baš tog ili narednih dana), pa su namerno pisali u kondicionalu da bi izigravali proroke, nemajući vremena za izmenu grafike.

Mađarska i Rumunija na karti buduće Evrope u izdanju jednog ruskog privatnog izdavača iz 1914. ili s početka 1915. godine. Foto: Public domain / Reddit / I. P Aleksejev

Dalje, status Dobrudže ne znamo da objasnimo. Da li nas oči varaju, ili je Dobrudža nezavisna i samostalna država? Ako nije, kome pripada? Zašto su je izdvojili iz Rumunije, i to ne samo Južnu Dobrudžu, koja je bila sporna i koja je Rumuniji pripala posle Drugog balkanskog rata, nego čak i severnu, koja je nesporno bila rumunska? Da nije zbog bugarofilije?

Istina, Rumunija bi dobila Bukovinu, ali slaba vajda i uteha za gubitak čitavog Banata, gubitak čitave Dobrudže (čime bi izgubila i izlazak na more), i gubitak više od polovine Transilvanije.

Možda najneozbiljniji detalj na karti tiče se Korzike, teritorije Republike Francuske, glavnog saveznika Ruske imperije, koja je prebačena u okvire Kraljevine Italije — koja u tom času (ako se radi o 1914.) i nije saveznica Antante. Dodela Alzasa i Lorene teško da bi Francuzima pružila utehu posle ovog ruskog otimanja Napoleonove dedovine. Verovatno se radi o slučajnoj grešci.

Najinteresantniji detalj karte svakako je to, što su autori s neobičnom tačnošću predvideli savremene nemačke granice, tj. da će im istočna granica biti na Odri. Istina, danas nema onog klina zabodenog između Poljske i Češke, jer je granica i na Lužičkoj Nisi, ali sama vizija Odre kao granice predstavlja genijalnu dalekovidost, posebno imajući u vidu da su za to bila potrebna dva svetska rata.

Nemačka granica na Odri jedan je od najintrigantnijih detalja ove karte buduće Evrope, koju je izdao jedan ruski privatni izdavač 1914. ili početkom 1915. godine. Belgija je dobila deo Porajnja, Holandija Esena, dok je Švajcarska je proširena na račun Austrije. Foto: Public domain / Reddit / I. P Aleksejev

Pomenusmo Poljsku... Nažalost, ovde ne postoji Poljska, i nije Poljska na Odri već Rusija; začuđeni smo da i Češka postoji, neobično nam je da ovi autori nisu i tu slovensku zemlju anektirali. Doduše, Poljska, čini se, postoji na papiru, valjda u onoj kongresnoj varijanti, kao deo Ruske imperije; nije isto — najblaže rečeno.

Hrabri Belgijanci dobili bi dobar komad Porajnja, a kao ratnu odštetu (Belgija je bila devastirana pod nemačkom okupacijom) i pravo da iz berlinskih muzeja odnesu u Brisel najlepša umetnička dela (valjda po svom izboru); takođe, Holandija bi dobila Esen, a Danska bi povratila Šlezvig i Holštajn. Najbizarniji detalj ove karte, imajući u vidu savezništvo s Englezima: Irska je jedinstvena!

Na ovoj karti neke zemlje menjaju svoja osnovna svojstva, pa tako neutralna i miroljubiva Švajcarska kreće vodama sebi nesvojstvenog ekspanzionizma: širi se ka istoku, na račun Austrije. Komični uzrok tome stoji u legendi: da bi Rusi slobodno mogli posećivati svoja omiljena odmarališta, a da ne kroče na tlo mrske Austrije.

„I svi narodi Evrope tada će živeti u miru i blagostanju, ne videći zastrašujućeg duha Vilhelma Bezumnoga i njegovu oklopljenu pesnicu”, piše na kraju legende. Padaju nam na pamet barem dva naroda Evrope, iz našeg neposrednog okruženja, koji ovim uopšte ne bi bili zadovoljni. A ukupno možda čak desetak.

(P. L.)