Putinov tajni metro i podzemni grad duboko ispod Moskve: Najveća ruska tajna ili teorija zavere?

Moskovska metro-stanica „Novoslobodskaja”. Foto: Wikimedia Commons / Public domain / © Alex Fedorov, Wikimedia Commons

Da se neka velika državna tajna krije ispod Moskve prvi je „otkrio” ruski pisac Vladimir Gonjik, u romanu „Podzemlje” iz 1992, opisavši bunkere i tajnu mrežu podzemne železnice, tzv. Metro-2, koji povezuje državne institucije. Ruska javnost tada je prvi put otvoreno čula ono u šta je možda već dugo sumnjala.

Gonjik je tvrdio, da je knjigu pisao u periodu 1973—1986, te da je informacije skupljao dvadeset godina, radeći kao lekar pri poliklinici sovjetskog ministarstva odbrane.

Preporučujemo

Glavni bunker, tvrdio je on, smešten je ispod Moskovskog državnog univerziteta „Lomonosov” u rejonu Ramenki, a navodno je bio određen za članove Politbiroa i njihove porodice, sa stanovima od po 180 kvadrata, u okviru kojih su postojali kabinet, salon, kuhinja i kupatilo.

Navodna mapa moskovskog Metroa-2, s komandnim mestima, podzemnim naseljima i drugim važnim tačkama, koju je 1991. izradila američka vojna obaveštajna služba. Foto: Wikimedia Commons / Public domain / metro.ru

Ruski mediji su se tokom poslednje tri decenije bezbroj puta vraćali na temu postojanja drugog, tajnog, dubokog metro-sistema, ali mada je zahvaljujući Gonjiku ova priča dospela u žižu, nije on zapravo bio prvi koji je nešto publikovao na tu temu. Za početak, metroom su se prvi bavili, pogađate — Amerikanci.

Prethodne 1991. godine, američko ministarstvo odbrane je u jednom svom časopisu objavilo izveštaj pod naslovom „Vojne snage u tranziciji”, u kojem je nekoliko strana bilo posvećeno dubokom podzemlju ispod Moskve i van nje, skupa s nacrtom mreže preko površinske karte grada.

Po njima, postojala su postrojenja, koja su međusobno bila povezana mrežom dubokog metroa, tako da su vođe SSSR mogle brzo i sigurno da se evakuišu iz svojih mirnodopskih kancelarija. Tvrdili su i da se ispod zemlje nalaze komandna mesta, da je jedno ispod Kremlja, te da linije metroa idu i do VIP-terminala na aerodromu Vnukovo.

I neki sovjetski časopisi su pre Gonjika, doduše stidljivo i ne privlačeći toliku pažnju, pisali o ogromnom podzemnom bunkeru ispod „Lomonosova”, dok su Amerikanci izneli pretpostavku da je namenjen državnoj komandi za slučaj rata, uz procenu da se nalazi na dubini od 200—300 metara i da može da primi 10.000 ljudi.

Sedište Federalne službe bezbednosti RF, nekada KGB-a, popularna „Lubjanka”, zgrada je smeštena na istoimenom trgu. Postoji izvesna nedoumica da li je sedište FSB-a baš u „Lubjanki” ili u zgradi prekoputa, koja se nalazi na adresi Kuznjecki Most br. 24. Foto: Wikimedia Commons / Public domain / © A.Savin, WikiCommons

Sažetak svega što se „zna” bi izgledao ovako: Metro-2 poseduje četiri linije na dubini od 50 do 200 metara, ispod zvaničnog, civilnog metroa, koji se u ovom kontekstu naziva Metro-1 (i samo u ovom kontekstu, inače se naziva Moskovski metro, tj. „Moskovski metropoliten” na ruskom); njegovu izgradnju naredio je Josif Staljin, a KGB mu je dao kodni naziv D-6.

Metro-2 povezuje, između ostalog, Kremlj, sedište Federalne službe bezbednosti, vladin aerodrom Vnukovo-2, i podzemni grad u rejonu Ramenki, smešten ispod pomenute zgrade „Lomonosova”. Metroom i celim podzemnim sistemom i dalje rukovode Glavna uprava specijalnih programa predsednika Ruske Federacije (GUSP) i ministarstvo odbrane.

Zvuči kao teorija zavere. Međutim, 1992. je zamenik direktora ruske državne televizije Igor Malašenko potvrdio postojanje podzemnog postrojenja Sofrino-2, na 30 km severoistočno od sedišta te TV kuće, predviđenog za nuklearni rat, ali zbog neodržavanja već tada neupotrebljivog, zajedno s opremom. Za bunker ispod „Lomonosova” rekao je da je potopljen i propao.

Potvrde su stizale, naročito tokom prve decenije ovog stoleća, od brojnih, nekada visokopozicioniranih lica, poput Vladimira Ševčenka, bivšeg savetnika Gorbačova, Jeljcina i na kraju Putina, koji je 2004. na izvestan način priznao da Metro-2 postoji, uz napomenu da su priče preterane.

Metro-stanica „Vihino” tokom špica. Decenijama je bila najprometnija stanica u Moskvi, ali je rasterećena produženjem linije; „vihinskim efektom” se naziva situacija u kojoj se voz na početnoj stanici napuni u tolikoj meri da putnici na narednim stajalištima ne mogu da uđu. Foto: Wikimedia Commons / Public domain / Kalan

Po njemu, linija tajnog metroa između Kremlja i Bliže dače sagrađena je zbog Staljinovog straha od atentata, ali ni dača ni linija više nisu u upotrebi (dača zvanično nije, ali pošto je zatvorena za javnost, teško je reći). Takođe je rekao da postoje tuneli između Generalštaba i drugih vladinih zgrada, ali da je, recimo, između sedišta Centralnog komiteta KPSS na Starom trgu i Kremlja tek 1991. sagrađen pneumatski prenosnik pošte.

Mihail Poltoranin, za vreme Jeljcina, početkom devedesetih, ministar za štampu i mas-medije a potom zamenik premijera, izjavio je 2008. da postoji obimna mreža podzemnih tunela, da on „zna da grane Metroa-2 idu do predgrađa”, da postoji i komandni centar u slučaju rata, da tu može da se sakrije mnogo ljudi, ali da sve zahteva obnovu.

Kada su bivšeg šefa Moskovskog metroa Dimitrija Gajeva pitali šta misli o mogućnosti postojanja Metroa-2, odgovorio je, „Iznenadio bih se kada ne bi postojao”, dok je 2008. i ondašnja predsednica sindikata radnika moskovskog metroa Svetlana Razina implicitno potvrdila priču.

Ona je tada izjavila da se par godina ranije u depou Izmailovo vršilo regrutovanje među vozačima za rad na tajnim linijama, da su se mnogi prijavili ali da su primali samo jednog; takođe, da taj metro koristi malu električnu lokomotivu na baterije i vagon za jednu osobu. Mada to ne zvuči ubedljivo. Za početak, zašto bi uvodili autsajdere, kad mogu da obuče svog čoveka iz Službe?

Struktura u neposrednoj blizini Moskovskog državnog univerziteta „Lomonosov” u rejonu Ramenki, za koju teoretičari zavere tvrde da je ventilacioni kompleks tajnog podzemnog grada sagrađenog u vreme SSSR. Foto: Wikimedia Commons / Public domain / Комплекс вентиляционных сооружений / cyrn

Interesantno, ili indikativno, kako već hoćete to da tumačite, sam ITAS-TASS (od 2014. samo TASS), ruska državna novinska agencija, spomenuo je 2007. da se ispod sedišta KGB-a nalazi linija Metroa-2, koja je posledično došla u nadležnost FSB-a.

Što se tiče navodnog podzemnog grada u rejonu Ramenki, još je teže razlučiti gde prestaju fakti a počinje bujna mašta. Kompleks je navodno smešten ispod placa pored zgrade univerziteta, na dubini od 180-200 metara, i pripada Naučno-istraživačkoj bazi asocijacije „Nauka”. Na površini može da se vidi ograđena struktura koja neke podseća na ventilaciono postrojenje.

Na liniji s onim što je objavilo američko ministarstvo odbrane, i „Tajm” je, pozivajući se na neimenovanog agenta KGB-a, 1992. pisao da je podzemni grad zidan od sredine šezdesetih do sredine sedamdesetih, da može da primi 15.000 ljudi, koji bi u njemu mogli da žive 30 godina posle nuklearnog napada na Moskvu, te da je tajnim metroom povezan s drugim podzemnim postrojenjima.

Za kraj, pomenimo i da ruski mediji taj kompleks svesno-konspirativno nazivaju „Ramenki-43”, budući da je to adresa na kojoj se navodno nalazi jedan od ulaza u podzemlje.

(P. L.)