Da li ste znali da je psihologiju izmislio Hrvat?

Statua Marka Marulića u Zagrebu. Foto: Wikimedia Commons / Public domain / LBM1948

Srbi i Hrvati barem hiljadu i po godina žive jedni pored drugih, poslednjih nekoliko vekova su na mnoštvu teritorija živeli u multietničkim zajednicama, prožeti jedni drugima, čitavo prošlo stoleće su proveli u zajedničkoj državi, no opet, kod oba naroda je poznavanje istorije i kulture onog drugog krajnje oskudno.

Srpski nacionalisti će Hrvatima negirati i istoriju i kulturu, kao i hrvatski nacionalisti Srbima; primera radi, prvi su možda jedini na svetu koji negiraju postojanje zasebnog hrvatskog entiteta u okvirima Ugarske kraljevine i Habzburške monarhije, dok su drugi verovatno jedini koji Duklju nazivaju hrvatskom državom a Nemanjiće etničkim Hrvatima.

Preporučujemo

A ono što ne može da se negira, to se bestidno prisvaja, bilo od Srba bilo od Hrvata, u zavisnosti od okolnosti, jer obe strane ovu drugu smatraju nesposobnom da rodi bilo koga od vrednosti, i da stvori bilo šta od vrednosti.

Portret Marka Marulića iz 1903. godine. Foto: Wikimedia Commons / Public domain / Ljetopis društva hrvatskih književnika u Zagrebu za 1900-1903, Zagreb 1903, str. 8

Tako je ime „oca hrvatske književnosti” Marka Marulića (1450—1524) praktično nepoznato Srbima u Srbiji, iako se za njega kaže da u literaturi naših suseda ima položaj sličan Danteu u italijanskoj (svakako ne identičan, Danteov jezik je postao standardni italijanski, a Marulićev, splitska čakavica, nije, pošto je savremena hrvatska književnost štokavska, na liniji s dubrovačkom).

Na svom maternjem jeziku napisao je religiozni ep „Judita”, u šest pevanja, s ukupno 2.126 stihova, u dvostruko rimovanom dvanaestercu, koji je dovršio 1501. a objavio 20 godina kasnije; takođe, biblijsku poemu „Suzana”, rodoljubivu i hristoljubivu pesmu „Molitva suprotiva Turkom”, na kojoj je radio u periodu 1493—1500; itd.

No veliku većinu svojih dela napisao je na latinskom.

Izdvajaju se „Pouke za čestit život po primerima svetaca”, delo koje mu je donelo evropsku slavu; herojsko-istorijski i religiozni ep „Davidijada”, u 14 knjiga i 6.765 heksametara, dovršen verovatno 1517; rasprava „O poniznosti i slavi Hrista”; „O poslednjem sudu Hristovu”, itd. Njegov „Evanđelistar”, koji je pisao 20 godina i izdao 1500, navodno je u tamnici pre smrti čitao Tomas Mor.

„Evanđelistar” Marka Marulića izdat na španskom u Madridu 1555. godine. Foto: Wikimedia Commons / Public domain / croatianhistory.net

Od posebnog interesa je njegovo delo „Psihologija o temelju ljudske duše” (lat. Psichiologia de ratione animae humanae), pisano između 1510. i 1517. Ono nažalost nije sačuvano, i za njega se zna samo na temelju popisa Marulićevih dela koje je sastavio prijatelj mu i biograf Frano Božićević (1469—1542), takođe član splitskog humanističkog kruga.

Razlog zbog čega je to delo interesantno, iako nam je njegov sadržaj nepoznat, leži u tome što u svom naslovu sadrži prvo pominjanje reči „psihologija” u istoriji. Marulić, dakle, izmišlja tu reč barem 66 godina pre nemačkog filozofa Rudolfa Goklenijusa Starijeg, koji se dugo smatrao za tvorca pojma.

Inače, Marko Marulić je rođen u splitskoj plemićkoj porodici, koja se posle 1436. prezivala i Pečenić; zanimljivo je to, što se ovaj humanista i književnik na latinskom potpisivao kao „Marcus Marulus Spalatensis” i „Marcus Marulus Delmata”, ali na svom maternjem jeziku uvek kao „Marko Pečenić”.

Pogled na jezgro Splita: ostatke nekadašnje Dioklecijanove palate koja je tokom vekova potpuno srasla s gradom. Foto: Wikimedia Commons / Public domain / Bernard Gagnon

Marulići su bili potomci nekog sveštenika Rada, sina Marulovog, koji se pominje u splitskim dokumentima 1180. i 1184. godine. Izvorno, porodica je bila iz gradske četvrti Svetog Petra, u severnom delu Dioklecijanove palate, a u 15. veku se javlja pod više italijanizovanih varijanti svog prezimena, kao „de Marulis”, „Marulus” i „Maroli”.

Tokom 13—14. veka vršili su razne gradske funkcije, bili sudije, egzaminatori i većnici. Stoga ne čudi što je i Marko Marulić bio advokat, egzaminator, sudija i izvršitelj testamenata. Studirao je u Italiji, i to najverovatnije u Padovi, ali je prvo obrazovanje sasvim sigurno stekao u nekoj humanističkoj školi u rodnom Splitu.

Božićević piše da je Marulić u mladosti bio raskalašan, danas bismo rekli da je živeo punim plućima, te da je tek kasnije postao pobožni poluisposnik, koji, nadahnut, piše neke od značajnijih duhovnih i moralnih spisa svog vremena, te prozna i pesnička dela naročite vrednosti.

Spomenik Marku Maruliću u Splitu svečano je otkriven 26. jula 1925. povodom održavanja Jadranske izložbe i puštanja u rad pruge Zagreb—Split. S prednje strane autor Ivan Meštrović je uklesao „Marko Marulić 1450—1524”, a sa zadnje: „Ivan Meštrović svoje djelo poklonio”. Italijanski fašisti su tu ploču razbili čekićima 1942. Foto: Wikimedia Commons / Public domain / Flick, csammis

Posle povratka sa studija, Split više nije napuštao, sem tokom nekoliko kraćih putovanja u Rim i po Mletačkoj republici, i jednog boravka na Šolti, ostrvu pored Brača, nedaleko od Splita (reklo bi se kantovski, no pošto je Kant rođen tačno 200 godina posle Marulićeve smrti, biće da je Kant živeo marulićevski; doduše, Kant doslovno nikada nije kročio van Kenigzberga).

Za kraj, navedimo citat iz Marulićeve gorepomenute pesme „Molitva suprotiva Turkom”, koja je napisana u formi 172 dvostruko rimovana dvanaesterca. Nabrajajući narode koji prednjače u borbi protiv Osmanlija, Marulić kaže (koristeći pre 500 godina pojam „Bošnjaci” kao u inat neznalicama koje govore da je izmišljen devedesetih):

Boj su bili š njimi Harvati, Bošnjaci,

Garci ter Latini, Sarbli ter Poljaci.

Tekst cele pesme možete pronaći ovde, ali nije ju lako čitati; prvo, napisana je na čakavici, a drugo, napisana je pre pet vekova, što je čini težom za čitanje i samim čakavcima. Ipak, uz malo dobro volje, posle početnog navikavanja, teškoće se prebrode.

(P. L.)