Šta je Ankica Tuđman pisala Titu da bi Franju izvukla iz zatvora: "Dragi druže, samo se vama mogu obratiti"

Foto: STR / AFP / Profimedia, Wikimedia/Zdenko Lučić

"Poštovani i dragi druže Tito, nadam se da će ovo moje pismo stići u Vaše ruke, ali znajući za Vašu prezauzetost ja Vas unapred molim da nađete toliko vremena da ga pročitate, jer Vi ste jedini čovek kojem se, u ovoj za mene najtežoj situaciji u životu, mogu obratiti, koji će me razumeti i koji će hteti da mi pomogne i pruži zaštitu...

Tako je Ankica Tuđman, supruga Franje Tuđmana, počela svoje pismo Titu upućeno 11. februara 1972. na adresu Kabineta predsednika SFRJ, tačno mesec dana nakon što su milicija i Udba uhapsile njenog muža i odvele ga u istražni zatvor u Petrinjskoj ulici u Zagrebu.

Preporučujemo

U Arhivu Jugoslavije u Beogradu pronađena su dva pisma Ankice Tuđman "dragom drugu Titu".

U autobiografiji pismo Titu je "zaboravila"

Iako u svojoj knjizi Moj život s Francekom (Zagreb, 2006.) opisuje i manje važne kontakte, čak i s trećerazrednim partijskim zvaničnicima u Hrvatskoj, prilično je čudno što u svojoj autobiografskoj knjizi ne spominje takve "sitnice" poput pisama Titu.

Naime, 1. decembra 1971. u Karađorđevu na 21. sednici Predsedništva SKJ, nakon sloma Hrvatskog proljeća, Izvršni komitet CK SKH želeo je što pre da sprovede "duh Karađorđeva".

U Hrvatskoj je usledio obračun s disidentima: studentima, intelektualcima, privrednicima, političarima. Akcijom "M" (prvo slovo Matice hrvatske, nap. a.) počela su hapšenja "kontrarevolucionara" iz Matice hrvatske. Akciju su odradile, razume se, Služba državne sigurnosti (SDS), kolokvijalno zvana Udba, i Služba javne sigurnosti, policija, piše Večernji list.

Prvo je 6. januara 1972. javni tužilac Josip Lojna podneo krivičnu prijavu protiv 11 osumnjičenih osoba – Marka Veselice, Šime Đodana, Ante Brune Bušića, Vlade Gotovca, Hrvoja Šošića, Joze Ivičevića, Zvonimira Komarice, Ante Glibote, Ante Bačića, Vlatka Pavletića i Franje Tuđmana.

Potom su 11. januara 1972. usledila hapšenja dostupnih članova grupe intelektualaca koji su delovali kroz Maticu hrvatsku.

U krivičnoj prijavi protiv njih pisalo je da je podignuta "zbog osnovane sumnje da su učinili krivično delo kontrarevolucionarnog napada na državno i društveno uređenje i krivično delo udruživanja protiv naroda i države".

Vladimir Bakarić je kao najpoverljiviji i najodaniji Titov čovek u Hrvatskoj zapravo sastavio konačnu listu hrvatskih intelektualaca za politički odstrel, povezanih s Maticom hrvatskom, protiv kojih treba da se sprovedu montirani politički procesi.

Iako Tuđman nije bio jedan od istaknutijih "vođa Hrvatskog proljeća", Hrvati pišu da se zamerio režimu zbog svojih istraživanja, pogotovo zbog "suprotstavljanja velikosrpskoj mitomaniji o broju žrtava u Jasenovcu i zbog kontakata s političkom emigracijom".

U pet sati ujutro, 11. januara 1972, Udba je upala i u dom Tuđmanovih u Nazorovoj s nalogom za pretres. Nakon deset sati premetačine, Tuđmana su odveli u Petrinjsku. Tokom prvog ispitivanja 12. januara Tuđman je odbrusio istražnom sudiji Zlatku Markoviću:

"Inkriminacije koje mi u spomenutom zahtevu javnog tužioca stavljaju na teret smatram izmišljenim, te ih kategorički odbijam. Moj je rad bio javan, isključivo naučni...".

"Porodica Tuđman sve je podredila ovakvoj SFRJ"

Istražni sudija je, zanimljivo, predložio Tuđmanu da mu u zatvorsku ćeliju dovede nekoga "da ne bude sam".

Tuđman je odmah shvatio da hoće da mu u ćeliju smeste doušnika Udbe, pa je glatko odbio takvu mogućnost.

Međutim, zato je od istražnog sudije zatražio da mu u pritvoru dopusti rad na redigovanju rukopisa "Monarhistička Jugoslavija". S istražnim sudijom komunicirao je pismima, što je bilo taktično. U međuvremenu je Ankica Tuđman odmah stupila u akciju. Htela je supruga pošto-poto da izbavi iz istražnog pritvora. Odlučila je, verovatno u dogovoru sa suprugom i advokatima, da intervenište kod moćnih i uticajnih ljudi koju mogu da pomognu njenom mužu.

Prvo se se obratila porodičnom prijatelju Miroslavu Krleži da interveniše kod Tita, međutim, Krleža se ogradio i rekao da ne može ništa da učini pre nego što se podigne optužnica.

Kad je videla da je vrag odneo šalu, Ankica Tuđman odlučila je lično da piše Titu na adresu Kabineta predsednika SFRJ odnosno Maršalata, i to direktno. Maršalat SFRJ bio je državna ustanova, utemeljena 1953. godine, koja se sastojala od Kabineta vrhovnog zapovednika JNA, Kabineta predsednika SFRJ i Kabineta supruge predsednika.

Kabinet predsednika, imao je i Odeljenje za molbe i pritužbe u kojem su završila pisma Ankice Tuđman.

Pisanje pisama Titu bilo je sasvim logično i razumno, ali i rizično s obzirom na trenutak jer je to bilo vreme najžešćeg obračuna s "hrvatskim proljećarima".

U prvom pismu Titu od 11. januara 1972, Ankica Tuđman pozvala se na njegove reči s 2. konferencije SKJ na kojoj je, uz ostalo, drugovima iz Hrvatske rekao da ne treba dopustiti "teranje veštica" te da sudsko kažnjavanje mora biti dokazano.

- Bez obzira na to što mi nisu jasni motivi za njegovo (Franjino, nap.a.) hapšenje, verujte mi da za ovakvu optužbu materijala i dokaza ne mogu imati, jer je ona besmislena i nespojiva s njegovom prošlošću, s njegovim dosadašnjim radom, s njegovim pogledima i idealima. Teža optužba i povreda ljudskog dostojanstva ne može biti izrečena i nanesena porodici koja je sav svoj život i rad posvetila ovoj i ovakvoj zemlji - pisala je Ankica Tuđman.

"Zar general JNA i veteran NOR-a da bude zatvoru!?"

Potom se pozvala na činjenicu da je porodica njenog supruga Franje, roditelji i dva brata, učestvovala u NOP-u i NOR-u.

Ankica u pismu podseća Tita da je otac njenog supruga Stjepan Tuđman bio član AVNOJ-a i većnik ZAVNOH-a, da su Franjinog brata Štefeka ustaše ubile 1943. i da se brat Ivica uključio u NOP 1941. godine, kao i to da je njen suprug Franjo nosilac Partizanske spomenice i da je "pristupio partiji" sa 19 godina.

Između ostalog, Ankica je pisala Titu da je Franjo u JNA ostao do 1961, kada je na sopstveni zahtev preveden u rezervu u činu general-majora kao i to da je na poziv CK SKH osnovao Institut za istoriju radničkog pokreta Hrvatske. Ankica je u pismu istakla svoje zasluge i zasluge svoje porodice u partizanima i partiji.

Tako piše da je ona od 1943. godine, kao 17-godišnjakinja, postala skojevka i da je kao 18-godišnjakinja otišla u partizane.

Brat joj je pak 1942. završio u Lepoglavi, nakon suđenja u Zagrebu, a kada je pušten iz zatvora, zajedno s roditeljima otišao je u partizane. U prvom pismu Ankica Tuđman spominje generala armije druga Gošnjaka i general-pukovnika druga Oreščanina te, direktno se obraćajući Titu, napominje da je njemu bolje nego njoj "poznat predan rad moga supruga i njegovo nesebično zalaganje na oživljavanju i sprovođenju u život mnogih vaših vojnih pitanja".

Ankica Tuđman se stoga u pismu pita kako to da je "neprijateljska delatnost" njenog muža njegov naučni rad i poentira da je za tekst "Hrvatska u NOR-u", štampan u enciklopediji, baš on, Tito, svojom rukom napisao da nema nikakvih primedbi. Ankica je u pismu iznela i činjenicu da je njen muž upravo za knjigu "Rat protiv rata" primio Nagradu Sekretarijata za narodnu obranu.

Potom je tvrdila da Franjo 1971. nikada i nigde nije održao nijedno političko predavanje niti je pisao političke tekstove.

On je, kako tvrdi u pismu, samo držao predavanja kao istoričar, i to povodom 30. godišnjice revolucije i stogodišnjice rođenja Stjepana Radića.

- A sada, sa svom svojom prošlošću revolucionara, nosioca Partizanske spomenice, istoričara, generala JNA, sedi bespomoćno u zatvoru - pisala je Ankica Tuđman u pismu Titu.

"Eto, druže Tito", nastavila je, "to je ukratko istorija jedne partizanske revolucionarne porodice koja je nesebično žrtvovala sve svoje snage u ratu i posle njega za dobrobit svoje domovine, a čiji suprug i otac se danas optužuje kao kontrarevolucionar, a mene poziva sekretar partijske organizacije Radio-televizije Zagreb gde radim već osam godina i kaže da se drugovi čude kako to da ja još uvek radim, a na moj upit ko je postavio to pitanje odgovara SUBNOR Zagreba, i da bi ‘briga’ za moju porodicu bila potpuna, te hajke nije pošteđen ni moj najstariji sin Miroslav (član SKJ od 18. godine) koji je otpušten s posla iz časopisa ‘Pitanja’ gde je bio glavni i odgovorni urednik".

Franjini uslovi u zatvoru bili kao hotel

Ankica Tuđman je na kraju napisala Titu kako veruje da će u njemu naći "zaštitu i pomoć" i moli ga da se ubrza istražni postupak koji će otkloniti od njenog muža "tešku i lažnu optužbu s kojom on nema nikakve veze".

Na kraju pisma poželela je Titu "svako dobro i dug život".

Franjo Tudjman. Foto: Profimedia

Ipak, dva meseca nakon prvog pisma Ankice Tuđman Titu, Franjo je i dalje bio u pritvoru, doduše u puno boljim uslovima od ostalih pritvorenika "proljećara". Tuđman je, naime, imao prostranu ćeliju, dobijao je hranu koju su mu svakodnevno donosila deca ili supruga. U zatvorskoj ćeliji je, uz ostalo, mogao da čita novine, radi na tekstovima, piše zatvorski dnevnik itd.

Međutim, s obzirom na to da je bila reč o montiranom političkom procesu, istraga je tapkala u mestu.

Ankica je odlučila ponovno da piše Titu 4. aprila 1972, i to iz jednostavnog razloga – iz Kabineta predsednika SFRJ dobila je odgovor na prvo pismo. Drugo pismo otkriva činjenicu da je prvo pismo pročitano.

Da li ga je Tito lično pročitao ili je neko od njegovih saradnika u sažetim informacijama upozorio na pismo Ankice Tuđman, teško je reći, ali se po sadržaju drugog pisma Ankice Tuđman Titu vidi da je njenu pismu pridata itekakva važnost.

Na početku drugog pisma vidi se da je kopija prvog pisma iz Titovog kabineta poslata 17. marta 1972. na adresu Izvršnog komiteta CK SKH. Najviše političke strukture komunističke Hrvatske bile su, dakle, upućene u pisma koje je Ankica pisala Titu.

- Najtoplije Vam zahvaljujem što ste odvojili od svog dragocenog vremena toliko da se upoznate s mojim pismom upućenim Vama 11. februara ove godine i dozvoljvama sebi da Vas zamolim da se upoznate i sa situacijom kakva je sada – posle tri meseca od hapšenja moga supruga Franje Tuđmana"..

Ankica Tuđman se u drugom pismu Titu požalila da se "situacija nije promenila".

Protiv njega nema ni optužnih predloga ni dokaznih materijala o tobožnjoj neprijateljskoj delatnosti.  Budući da je do 11. aprila 1972. Vrhovni sud SRH morao da donese odluku o ukidanju ili produženju pritvora koji je već trajao tri meseca, Ankica Tuđman se u drugom pismu Titu pribojava novog "grupnog" produženja pritvora za trojicu optuženih.

- Zato Vas molim, druže Tito, da ne dozvolite da on i dalje ostane u pritvoru, već da se pusti na slobodu i da svoju nedužnost, ako treba, brani sa slobode. Mislim da je kao revolucionar i kao prvoborac ove zemlje barem to zaslužio. Ovo Vas molim tim više što mu se pored sve učinjene nepravde pogoršalo ionako loše zdravstveno stanje koje vuče još iz rata – od lumbaga, diskopatije prošle je jeseni nepokretno ležao – a sada mu se ponovno pogoršava to stanje a isto tako reumatični i želudačni bolovi od kojih pati godinama - napisala je Ankica Tuđman Titu.

Krleža nagovorio Tita da spasi Franju

Optužnica je napokon podignuta 2. juna 1972. godine, i to protiv prvooptuženog Ante Bruna Bušića, drugooptuženog Dragutina Šćukanca i trećeoptuženog Franje Tuđmana koji je optužen po 100. i 109. članu Krivičnog zakona jer je kao član Upravnog i izvršnog odbora Matice hrvatske i predsednik njene komisije za hrvatsku istoriju učestvovao u "obaranju postojećeg društvenog sistema demokratskog samoupravnog socijalizma" u svojim govorima na osnivačkoj skupštini Matice hrvatske 27. juna 1971. godine, i tekstom "Prosudbe povijesnih odrednica što oblikuju hrvatsko nacionalno biće", objavljenim u časopisu "Dubrovnik" 1971. i povezivanju s hrvatskom ekstremnom političkom emigracijom.

Nakon podizanja optužnice, Ankica Tuđman je ponovno stupila u akciju.

Foto: Wikimedia/Zdenko Lučić

Odlučila je da piše najmoćnijim i najuticajnijim partijašima u Hrvatskoj, te je pokucala na njihova vrata.

Između ostalog, tražila je prijem kod Jakova Blaževića, predsednika Predsedništva SRH, koji ju je primio, ali ništa nije obećao. Potom je pisala i "poštovanom drugu Bakariću", članu Predsedništva CK SKJ, kojem je u pismu iznela da njen suprug smeta "hegemonističko-unitarističkim krugovima" zbog svojih naučnih radova i zamolila ga da ne dopusti "montiranje procesa".

Posetila je Ankica Tuđman i Juru Bilića, predsednika Sabora SRH, Peru Cara, člana Predsedništva SRH i predsednika SUBNOR-a SRH, Miku Špiljaka, tada visokog zvaničnika u Beogradu itd. Milka Planinc, predsednica Predsedništva CK SKH, odbila je Ankicu Tuđman.

Ipak, uporna Tuđmanova supruga dodatno je pokušala da lobira kod predsednika Vrhovnog suda SRH, predsednika Okružnog suda Zagreb, a od Milana Vukobratovića, upravnika zatvora u Petrinjskoj, za supruga je tražila i isposlovala obaveznu šetnju u zatvorskom krugu koja se po zakonu mora omogućiti itd.

Nakon podizanja optužnice, stariji sin Miroslav Tuđman dostavio ju je Krleži u Leksikografski zavod. A kad je Krleža pročitao optužnicu, navodno je rekao: "To je dim". Potom, kako je i obećao Ankici, otišao je kod Tita da bi intervenisao za prijatelja Franju Tuđmana.

Nakon razgovora s Krležom, Tito je navodno poručio: "Tuđmanu ne pakovati".

Za vreme suđenja, na raspravi od 29. septembra 1972, Tuđman je zatražio da kao svedoci na sud dođu Miroslav Krleža i penzionisani general Ivan Rukavina. Sudsko veće je prvo donelo odluku o pozivanju svedoka, međutim, na ročištu od 3. oktobra 1972. svedoci se nisu pojavili. Odbrana je ostala u čudu zbog toga. Naime, predsednik sudskog veća sledećeg dana je doneo rešenje da svedoci neće biti saslušani jer "ima dosta podataka iz kojih se može oceniti ličnost tuženog Tuđmana".

Udba se uplašila Krleže i odustala od "pakovanja"

Tajne službe, Udba, nisu dopustile da se Krleža i general Rukavina pojave u sudnici kao Tuđmanovi svedoci. Bilo bi to vrlo neugodno za režim pa su uticali na to da se pozivi uopšte ne uruče svedocima. Na kraju, sud je 11. oktobra 1972. Bruna Bušića osudio na dve godine zatvora, a Dragitina Šćukanca na četiri godine. Tuđman je osuđen na jedinstvenu kaznu od dve godine zatvora, i to za delo "protiv naroda i države kontrarevolucionarnim napadom na državno i društveno uređenje" na godinu i šest meseci, a za delo "protiv naroda i države učestvovanjem u neprijateljskoj djelatnosti protiv SFRJ" na kaznu od šest meseci i na dvogodišnju zabranu nastupanja u javnosti.

Uz to, ukinut mu je pritvor, čemu se i nadao i na čemu se radilo. Odlukom Vrhovnog suda SRH, 6. avgusta 1973. Tuđmanu je kazna smanjena na godinu dana. Kako mu nije padalo na pamet da se vraća u zatvor, molbom Vrhovnom sudu zatražio je vanredno ublažavanje kazne. Sud mu je 6. novembra 1973. umanjio kaznu na devet meseci, na tačno onoliko vremena koliko je proveo u pritvoru.

Podsetimo, Ankica Tuđman preminula je danas u 97. godini.

(Telegraf.rs)