Nisam osetila ništa kada sam prvi put uzela bebu u naručje, zašto svi pričaju o naletu emocija?

Da se odmah osete emocije, a kod nekih jos u stomaku je odraz isfolirane nacije... jer je to neko tako gledao na tv-u i to tako treba... i onda ako neko to ne oseti, onda odmah pomisli da nesto nije u redu sa njom... pa krecu depresije, anksioznost... Drage mame buduce sasvim je normalno da nakon sati i sati porodjaja, nespavanja, bolova od carskog reza, odnosa medicinskog osoblja sa porodiljama, haosa u hormonima, bolova u grudima i drugo.. nije svakome u fokusu obozavanje i odusevljavanje malim bicem koje vam strpaju u narucje... Nemojte nista da se brinete, svakim danom ta ljubav i povezanost bude jaca...i sve to dodje na svoje.

Naravno da se odmah oseti. Ja sam imala dve teške trudnoće, oba carska reza i kad su mi doneli sinove to osećanje ne može da se opiše. Meni su suze išle same i svaki put sam jedva čekala da mi ih donesu na podoje. A starijem sinu sam prepoznavala glas kad plače iz sobe sa 20ak beba. Ja ne znam kakve se ovo žene ovde oglašavaju, kao da je ovo normalna priča.

Pero je neka iskompleksirana žena.

Nismo svi isti. I samoj mi je bilo tako, trebalo mi je vreme a da se "povezemo" beba i ja. Ja se nisam mogla nadiviti tom malom bicu, i bila mi je predivna, ali onu emotivnu povezanost sam pocela s vremenom osjecati.

Žao mi je da se još u stomaku nisi povezala sa svojim detetom. Ja sam muškrac, pa sam svoju decu počeo da volim još kad su me udarali kroz ženin stomak dok sam ga mazio, pa prisustvo na porođajima, presekao sam oba puta pupčanu vrpcu. Decu su dali na majkine grudi odmah, a posle toga meni u naručje. Baš je tužno da nisi imala ljubavi prema detetu koje je raslo u tebi, ali nismo svi jednako emotivno zreli. Bar ih sad voliš.