Kako sam uspela da odem na večeru sa drugaricama dok je on čuvao decu

Bez raspoložene žene nema ni dobre mame, pa smo vođeni time on i ja odlučili da nađemo vreme za mene. Kumin rođendan – idealna prilika da obučem novu crnu haljinu, stavim večernju šminku, poljubim dve pametne glavice naše dece i krenem bezbrižna u gad.

Muzika, pesma, večera, ćaskanje pet žena koje se retko viđaju i – nijedan propušten poziv, nijedan problem u najavi. U neko doba noći dolazim kući, zatičem spremljen stan, decu koja spavaju, svako uredno smešteno u svom krevetu, i njega koji uveliko više ne gleda svojomijeni film. On me čeka u dnevnoj sobi, na stolu prazna limenka Jelen piva a on u dubokom snu. Ništa mi nije jasno, no ležem da spavam vrlo zadovoljna.

Iako sam uz jutarnju kafu saznala da je čerka svu moju ostavljenu šminku iskoristila da pločice u kupatilu osveži novim bojama, a rasute kuglice rumenila ostavi po celom stanu kao suvenir na veče kada mama nije tu, i da je sin pet čistih ispeglanih čaršava pretvorio u šator, ispod koga je napravio pravi piknik – na koji je izneo ceo naš frižider – moj muž, moj heroj nije poklekao. Nijedan poziv, nijedan vapaj. Bio je na visini zadatka i kada je sin odlučio da učini da po šatoru popada sneg, pa po njemu posuo kilogram brašna.

Foto: Promo

Taj dan pamtimo svi, i mi i deca, svako na svoj način. On kao dan u kome je čuo moje iskreno: ti si pravi car.

Nema velikih i malih pobeda. Heroji nastaju u svakodnevnim, ličnim bitkama.

(Telegraf.rs/ PR)