Kaži "pu*i ku*ac, lepo kaži": Šta je s roditeljima koji uče decu da psuju, pre nego što nauče da hodaju, pa ih još i snimaju? (VIDEO) (ANKETA)

"Reci, 'Pu*i ga pe*eru, pe*eru. Aha, odazivaš se na pe*eru" uporno je kroz slatki osmeh ponavljao jedan tata pred svojim sinčićem koji jedva uspeva da ponovi ove psovke i sve to snimao i okačio na Jutjub.

Jedna mama propitivala je devojčicu koju ružnu reč je čula, a onda joj držala lekciju kako, "kao", to ne sme da priča, a sve vreme je držala kameru u ruci i snimala dete, ne bi li prikupila što više lajkova...

Preporučujemo

Klinci koji su od svojih roditelja ili komšija, stričeva, ujaka... već naučili ružne reči odlučno ih koriste kao replike na neki zahtev ili pitanje. Roditeljima je i to smešno, i to im je za Jutjub.

Deca i psovke, tema stara koliko i svest o vaspitanju. Samo, nekada se nismo snimali, ili makar, nismo te snimke kačili da ih vidi ceo svet. Koliko je opravdano psovati pred decom, dozvoljavati njima da psuju ili ih čak učiti ove reči?

RODITELJI MEDIOKRITETI

Prema rečima Vesne Tomić, socijalnog psihologa, najjednostavniji odgovor na to je da mentalno nezdrava sredina stvara takve mediokritete od roditelja, koji će sutra s tom decom imati sijaset problema.

- Niti će roditelji biti za njih autoritet, što je nužno za pravilan psiho-fizički razvoj, to se zna, niti će deca biti vaspitana, niti će biti komunikacija pristojna, dakle time se nameće i jedna nepristojna, agresivna komunikacija. To je jedna u načelu agresivna komunikacija, naravno nema tu tuče, ali roditelji time što kače prostakluke, odnosno psovke, bilo šta, dece na mreže, promovišu nasilnu komunikaciju - navodi Vesna Tomić.

NAKARADNE GENERACIJE

- Jer i psovka je, iz čijih god usta izašla, od dve godine ili osobe od 202, nasilna odnosno agresivna, neadekvatna komunikacija. I to se uporno promoviše u ovoj sredini. I onda se ljudi čude, odgovorni ljudi, pa "odakle to kod nas, odakle tolika agresija, toliki socijalno poremećeni oblici ponašanja, devijantna ponašanja, tuče" i sve ostalo. I to će stvoriti nakaradne generacije u svakom pogledu i u odnosu te dece - budućih odraslih prema sebi i u odnosu na svoje socijalno okruženje, znači na primarnu porodicu, na roditelje, pa na vršnjake - objašnjava ona.

Nema sumnje da će deca psovke kad-tad čuti, ali kako roditelji treba da se postave, kada treba da budu strogi, a kada blagi. To su pitanja na koja su odgovori i te kako oprečni. I mi smo se u našoj redakciji posvađali na ovu temu. Jedna "brižna majka" potpuno se suprotstavila "primitivnom ocu".

TRI KLJUČNA PITANJA

1. Da li dete treba pustiti da izgovara već naučene ružne reči ili ga odmah prekidati?

Brižna majka:

Ne! Kakvo puštanje, kakvi bakrači! Odmah saseći u korenu! I istog trenutka lepo objasniti, bez vikanja, galame, da ne uplašite dete, da je to što kaže vrlo ružno, da je on/a previše mali/a da ruži svoja usta takvim groznim rečima. I istovremeno detetu objasniti da shvati da nema pojma šta te reči znače i da onda ne sme ni da ih koristi. Takve reči koriste samo deca koja ne slušaju svoje roditelje i ne vole ih. Možda je to čulo u vrtiću, u školi, milion je mesta gde deca nisu pod nadzorom roditelja, ali sve treba lepo objasniti i dete će shvatiti.

Primitivni otac:

Čekaj, zašto bi prekidala i prevaspitavala dete? Ono, kao prvo, nema pojma ni šta izgovara. Njemu je to isto kao kada bi rekao "auspuh" ili "gromobran". Ako ga prekineš i uplašiš, imaće traume. Neka kaže to što zna, a onda ćeš se ti prema njemu vremenom ponašati tako da nauči kada ne treba da govori to. Mislim, smešno je. Pa jeste smešno, i svi to rade. I naši roditeji su se smejali nama kad psujemo, pa ne vidim da smo postali nešto mnogo nepristojni...

2. Da li treba snimati dete, ali i "metode" vaspitanja i sve to kačiti na internet?

Brižna majka:

Opet jedno veliko NE! Pogotovo ne dok psuje, jer ispada da je u redu da psuje dok ga snimate. Naravno, ni metode vaspitanja, takođe. Opet, to bi značilo da treba da kačimo na društvene mreže i kako se naše dete uči da ide na nošu i slične stvari. Verujem da takvih roditelja ima, koji svaki "uspeh" svog deteta kače da svi vide i "crknu" od muke, jer eto, to su uspešni roditelji, a tek kakvo im je dete, vau! Roditelji koji se hvale uspehom u školi svoje dece mi još dođu i kao manje zlo, jer bar objavljuju nešto lepo. Dok ovi što podstiču decu da psuju, jer je kao "slatko" kad malena izgovara "pika", pa od njih mi se, iskreno rečeno, povraća. I žao mi je te dece.

Primitivni otac:

Dobro, možda ne bih kačio svoje dete na jutjub, ali ni to nije nešto strašno. Snimak kao snimak nije loš, to je jedna uspomena na detinjstvo. Posle će i njemu biti zabavno da gleda. A ako neko i okači na net, kakve veze ima, to su smešni klipovi, niko to ozbiljno neće shvatati, niti će kada poraste moći da poveže o kome se radi.

3. Da li dete treba i sami roditelji da nauče psovkama, jer će svakako kasnije da ih čuju u okruženju?

Brižna majka:

Iskreno, ja nisam svetica, ali nisam ni licemer, psujem i ja. I omakne mi se nekad i pred detetom. Ali, da ga učim? Naravno da ga ne učim! Skoro je čuo da drug u odeljenju drugom drugaru kaže da je retard. Majka drugara koji je to izgovorio kaže da to nije čuo u porodici, u kući. Opet ponavljam, neki put su deca duže u školi sa drugarima ili u vrtiću nego sa roditeljima koji rade i možda su suprotne smene. Neminovno je da će od druge dece nešto bezobrazno čuti, pitanje je samo kako ćete vi dozvoliti da to vaše dete usvoji i da se prema tome odnosi.

Primitivni otac:

Bolje je da od mene nešto nauči nego od nekog komšije ili mangupa. Ja ga naučim reč, ali i značenje te reči. Ako se smejem, on zna da mi je smešno i da je to zabavno. Sutra ću mu objasniti da nije baš uvek smešno. Ako krijem te reči od njega, pa ih nauči na ulici ili tamo gde ne treba, to će biti mnogo gore po njega. Dakle, ni učenje ne vidim kao problem. Previše bi ti dete da izoluješ pod staklenim zvonom.

Dok pojedinu decu uče psovkama, ovaj veroučitelj peva sa decom najemotivnije srpske pesame

(M.B/m.beljan@telegraf.rs, J. V/ j.vucic@telegraf.rs)