Šta (ni)je normalno ponašanje dece i ko su "helikopter" roditelji? Ovo su odgovori stručnjaka

Foto: Pixbay

Psihološki razvoj bebe počinje još i pre rođenja, a najkritičniji period je do 7. godine života. I dok se u njihovim glavicama dešava složen proces odrastanja, roditelji imaju izazov da taj napredak pravilno usmere i vaspitaju svoje dete. Ne treba biti naučnik, dovoljno je samo da budete brižni, pažljivi i da se oslanjate na zdrav razum.

Ali, kada niste sigurni da li je sve u redu - tada bi trebalo uključiti i stručnjaka, psihologa ili psihijatra koji rade sa decom. 

Preporučujemo

O tome koji signali ukazuju da je potrebna pomoć stručnjaka, a koji su samo normalan stadijum razvoja, razgovarali smo sa Draganom Mićić-Todović diplomiranim kliničkim psihologom i dr Aleksandrom Franić, specijalistom psihijatrom, koje rade u Centru za mentalno zdravlje dece i omladine MediGroup.

Važno je pratiti i sopstveni instinkt, Foto: Pixabay

Bez panike, neke stvari koje vas brinu možda nisu uopšte toliko značajne. Na primer, ako je dete stidljivo, to je sasvim normalno - čak i ako je stidljivije od svojih vršnjaka. Ili, ako ne voli da ga rodbina i vaši prijatelji previše gnjave, maze i ljube - baš naprotiv, takvi kontakti nisu uvek sasvim poželjni. I navike oko spavanja i ishrane razlikuju se od deteta do deteta - nema "obaveznog" vremena za spavanje niti dinamike uzimanja obroka.

Ali, ako je beba počela da jede, pa onda poželi da se vrati dojenju i odbija hranu, ili, pak, tek pošto je naučila da koristi nošu odluči da se vrati na pelene, to već jeste znak da bi neka pomoć stručnjaka bila dobrodošla. Psiholozi takve situacije prepoznaju kao vraćanje na prethodni stadijum razvoja.

- Roditelj mora da upozna individuelne karakteristike deteta i da koristi zdrav razum. Postoje velike individulane razlike kod dece čak i na veoma ranom razvojnom uzrastu od nekoliko meseci starosti, a naročito kasnije. Ukoliko je moguće uobročiti bebu što se tiče ishrane i spavanja, to će doneti značajno olakšanje i majci i detetu. Ali ne može se tretirati svako dete na jednak način, niti sva deca mogu da se ukalupe u istu, knjišku šemu - kažu naše sagovornice.

Neke stvari u razvoju su im zajedničke, ali mnoge osobine dece su, ipak, individualne, Foto: Shutterstock

Ili, na primer, strahovi. Sasvim je normalno da se dete plaši mraka, mitskih bića, životinja, velikih predmeta, pa i ljudi iz okoline... Ali, ako se dete plaši kupanja, škole kao takve ili gutanja hrane - važno je znati da to nisu uobičajeni strahovi za period razvoja.

- Zbog navedenih strahova deca predškolskog uzrasta često traže da spavaju sa upaljenim malim svetlom ili otvorenim vratima (ovo se samo reguliše tokom vremena, kada ova potreba prestaje sa odrastanjem deteta). Strahovi koji nisu uobičajeni, a i za koje treba proveriti da li su autentični ili izraz manipulacije deteta su: strah od kupanja i vode, strah od gutanja hrane, strah od škole ili predškolske nastave, itd, koji ne spadaju u razvojne strahove - objašnjavaju naše sagovornice.

Neki strahovi su normalni, Foto-ilustracija: Shutterstock

Plakanje zbog odvajanja je normalno za rani uzrast

Deca moraju da istražuje okolinu, pa čak i povrede koje tako nastanu deo su odrastanja. Ukoliko se previše zaštitinički odnosimo prema njima, kasnije mogu da imaju problema kada je odvajanje u pitanju, ali i da steknu neke fobije i anksioznost.

- Iza reakcije odbijanja odvajanja može da stoji separaciona anksioznost koja je donekle normalna i karakteristična za vrlo rani uzrast deteta, ali na kasnijem uzrastu može biti signal neadekvatnog prilagođavanja deteta na socijalnu sredinu i neadekvatnih reakcija roditelja (previse zaštitnički roditelji, koji u svom strahu detetu ne dozvoljavaju da istražuje okolinu i da u tom istraživanju ponekad bude i povređeno, mogu napraviti podlogu za kasnije fobije i anksioznost kod deteta) - objašnjavaju naše sagovornice.

Međutim, kada je stidljivost u pitanju, stvari su malo drugačije.

Ukoliko dete ispoljava ekstremne reakcije povlačenja, trebalo bi reagovati, Foto-ilustracija: Shutterstock

- Dete može po prirodi biti stidljivo u nepoznatom okruženju i sa nepoznatim osobama, i to je donekle očekivano ponašanje u ranom uzrastu deteta. Često roditelji svojim stavom i potrebom da komuniciraju sa okolinom umesto i u ime deteta, "spasavaju" dete od uspostavljanja kontakta sa socijalnom sredinom i na taj način podržavaju neprikladne obrasce ponašanja tj uslovljavaju odbijanje kontakta sa okolinom. Roditelj bi trebalo da svojim stavom, ponašanjem i ličnom primerom vodi dete ka poželjnim oblicima komunikacije sa okolinom, jer dete uči gledajući ponašanje roditelja - pričaju naše sagovornice.

Ipak, ne bi trebalo da forsiramo decu da se predaju dodirima i poljupcima ljudi sa strane.

- Roditelj mora i zaštititi dete od agresivno ljubaznog ponašanja okoline (potrebe nepoznatih ljudi da svaku bebu ili malo dete na koje naiđu na ulici ili u parku, diraju, maze, ljube, grle itd, što važi i za dalje članove porodice ili prijatelje porodice). To detetu ne mora da prija i na tome ne treba insistirati. Međutim, ukoliko dete ispoljava ekstremne reakcije povlačenja, izbegavanja socijalnih kontakata, odbijanje kontakta pogledom, do izolacije ili vrištanja na prisustvo drugih osoba, svakako treba traziti konsultaciju stručnjaka - dodaju naše sagovornice.

I distanca je u redu, Shutterstock

Kada govorimo o nemirnoj deci, roditelji bi trebalo da vode računa kakav emotivni odnos sa njim grade. Vaspitanje i međusobno poverenje trebalo bi da pomognu da roditelji dete umire kad god je to potrebno.

- Ukoliko roditelj ne može da smiri dete, to jeste alarm da treba da se obrati za pomoć, i da se ustanovi da li se radi o neadekvatnom vaspitnom stilu roditelja ili o eventualnom poremećaju kod deteta - ističu naše sagovornice.

Helikopter roditeljstvo "pravi" nevaljalu decu

Vaspitanje je ključno i kada je u pitanju neposlušnost i nevaljalost deteta, tako da su ova stanja pre stvar lošeg emotivnog odnosa roditelja, nego što ukazuju na neki razvojni problem.

- Ovakvo ponašanje može biti uspostavljeno sa dva najčešća vaspitna neadekvatna stila: prezaštićujućim vaspitnim stilom (tzv. helikopter roditeljstvo, što je danas veoma često), ili neadekvatnim uspostavljanjem granica detetu (nepostojanje adekvatnih zahteva i zabrana) - kažu naše sagovornice.

Ipak, ne možemo od dece očekivati da budu mirna u situacijama koje jednostavno ne odgovaraju njihovom uzrastu. Na primer, u ozbiljnom pozorištu, na koncertu ili na dugim večerama u restoranu.

Kako da znamo šta je normalno za određeni uzrast?

Kako bi roditelj mogao adekvatno da isprati rani razvoj deteta, neophodno je da se upozna sa osnovnim informacijama o karakteristikama ranog razvoja deteta tj. o takozvanim razvojnim miljokazima, objašnjavaju naše sagovornice.

Postoji jednostavna i korisna razvojna mapa koja se može naći u većim knjižarama, a ona je istaknuta i u većini domova zdravlja u službama za decu. Ta mapa opisuje razvojne miljokaze do 5. godine deteta (npr. kad se očekuje prva reč, socijalni osmeh, puzenje, prohodavanje itd).

Dete treba i samo da istražuje okolinu, ako to nije opasno, Foto: Shutterstock

- Prve informacije roditelj dobija i od pedijatra deteta koji i prati rani razvoj, ali i uočava eventualna kašnjenja i odstupanja, te informiše roditelje o tome i eventualno ih upućuje da se sa detetom jave dečjem psihologu ili psihijatru - kažu naše sagovornice.

Šta je alarm za posetu stručnjaku

Prateći mapu možete videti da li ponašanje značajno odstupa od očekivanog za uzrast deteta. Ako je tako, i ako traje dugo i nije podložno korekciji, ili i sami roditelji instinktivno osete zabrinutost, zebnju ili strah, trebalo bi da se obrate psihologu ili psihijatru koji rade sa decom.

- Uvek je opravdano da se roditelj obrati preventivno psihologu ili psihijatru i to i jeste suština preventive kako razvojnih tako i ponašajnih, vaspitnih problema koji bi mogli da uslede. Ne bi trebalo ignorisati ponašanja koja na duži period odstupaju od uobičajenog i već usvojenog ponašanja u okviru razvojnih miljokaza (npr. dete je progovorilo, pa je prestalo da govori, ili dete je naučilo da koristi nošu pa prestalo da koristi istu i vraća se na prethodni razvojni period pelena, ili dete prestaje da jede, menja raspoloženje, ima neadekvatne reakcije na stimulusu, dete se povlači, socijalno se izoluje, vraćanje na prethodne razvojne nivoe - počelo je da žvaće i jede pa se vraća na sisanje ili flašicu itd) - ističu naše sagovornice.

Potrebno je pažljivo pratiti šta nam dete poručuje - verbalno i gestovima, Foto: Pixabay.com

Roditelj mora i pre rođenja deteta da se priprema i informiše o razvoju (posebno ranom razvojnom periodu) deteta, o adekvatnom roditeljstvu, o primerenom očekivanjima od sebe i deteta, o razvojnim miljokazima. Predano roditeljstvo, zdrav razum i razumevanje signala koje dete šalje su ključni u vaspitanju - nema gotovih ni instant rešenja, čak ni od stručnjaka (nema "knjige recepata").

Poželjno je da roditelj upozna individualnost svog deteta i da se u vaspitanju i time rukovodi, da bude dosledan, jasan, istrajan, i realan u svojim zahtevima i zabranama, da uči ponašanjem, a ne samo rečima (posebno do 7. godine dok dete ne poseduje formirano logičko mišljenje). Roditelj raste sa detetom, bilo bi dobro da stalno prati informacije o novinama u dečjem razvoju i eventualnim problemima koji nastaju sa tehnološkim vremenom u kome živimo.

Za sve dodatne informacije i konsultacije, svi roditelji mogu da dođetu u Centar za mentalno zdravlje dece i omladine MediGroup, koji se nalazi u Pariske komune 26.

(M. Beljan)