"Mama je odlučila da imovinu ostavi mom bratu. Ljuta sam na nju, a ne smem to da joj kažem"

foto Pexels

Podela imovine u 99 odsto slučajeva predstavlja kamen razdora u porodici. Neko uvek smatra da je „zakinut“ i da mu „pripada više“, a neko da je „Bogom dan“ da uživa u nasledstvu samo zato što je rođen kao muško, barem na našim prostorima.

Preporučujemo

Ostavinske rasprave često su poprište mučnih, bolnih i ružnih rasprava između braće i sestara, pogotovo kada roditelji ne ostave testament ili za života ne obaveste decu kako bi voleli da podele imovinu. Sudnice su pune ozlojeđenih naslednika koji pokušavaju da ospore usmeni testament roditelja ili falsifikovana zaveštanja.

Iako je naš Zakon o nasleđivanju jasan – pokretnu i nepokretnu imovinu iza roditelja dele svi naslednici „na ravne časti“, u praksi je češći slučaj pozivanja na običajno pravo, pogotovo ako su pokojnici imali barem jednog sina koji je živeo u istom domaćinstvu sa roditeljima i svojom novom porodicom – suprugom i decom. Nekako se podrazumeva da u tom slučaju „sestra nema šta da traži“, jer je „brat ostao da gleda roditelje, a sestra se ionako udala i ima svoju kuću“.

Čak i ako je muški naslednik stvorio svoj krov nad glavom, u Srbiji se ne dovodi u pitanje da bi upravo njemu (i braći, ako ih ima) trebalo da pripadne roditeljski imetak.

„Mama me je zaklela da bratu ostavim sve“

Ali, ovaj problem nije karakterističan samo za balkanske prostore. Vremenom se proširio i na veći deo sveta.

- Udala sam se i oboje dobro zarađujemo – napisala je Monika B. koja živi u Londonu. – Moj mlađi brat se posvetio crkvi, živi i radi u drugom gradu. Otac nam je preminuo, majka živi sama u velikoj kući. Otkako je krenula pandemija korona virusa, svakog dana kada dođem da joj donesem hranu ponavlja mi da bi volela da se odreknem imovine u korist brata kada ona umre. Kaže da testament nije napisala, ali me zaklinje da uslišim njenu želju.

Foto: Pixabay.com

Istina je, kaže Monika, da njen brat ne zarađuje mnogo, ali se nešto drugo isprečilo kao "kost u grlu" ove žene:

- Mama ga je ceo život štitila od svega i, čini mi se, volela mnogo više nego mene. Osim toga, on zbog prirode posla ne može da bude sve vreme uz nju; sve obaveze oko majke pripale su meni. Ne žalim se zbog toga, nije mi teško, ali se osećam odbačeno.

Monika je zatražila savet od prijatelja na Fejsbuku kako da postupi – da li da majci otvoreno kaže da je povređena i da će sa bratom jednog dana podeliti imovinu na pola, da se povinuje njenoj želji ili da jednog dana zatraži takozvani nužni deo na koji imaju pravo i bračna i vanbračna deca koja su sudskim putem zatražila i dobila potvrdu roditeljstva.

Odgovori koje je Monika dobila bili su različiti – od onih da bi po svaku cenu trebalo da usliši majčinu želju, do onih da bi brat trebalo da bude taj koji će joj ponuditi sav imetak, jer on ionako ne brine o majci koja je ušla u ozbiljne godine i ne može da brine o sebi.

Pa ipak, ima i drugačijih slučajeva...

„Nisam htela bratu da uzmem ni ciglu“

- Kad sam se udala, suprugu i meni je ostao novac koji smo dobili kao svadbeni poklon, iako su i moji i njegovi roditelji organizovali veselje za 300 zvanica – kaže za Telegraf Radoslava M. – Preselili smo se u njegovu kuću, živeli sa njegovim roditeljima, naša deca su rasla uz roditelje mog muža... Moj mlađi brat se oženio dve godine posle mog venčanja.

foto Pixabay

Kad su joj roditelji preminuli, na ostavinskoj raspravi Radoslava se izjasnila da ne želi da uzme ništa od nasledstva. Kaže da je vaspitavana tako i da je strahovala da će se brat i snaja naljutiti ako zatraži „njen deo“, pa nije htela da im se „zamera“.

- Na kraju krajeva, moj brat i njegova supruga su brinuli o mojim roditeljima u starosti, ja sam ih samo povremeno obilazila jer živim u drugom gradu, red je da oni uživaju u njihovom imetku. Brat im je kupovao lekove, snaja ih je hranila i kupala kad su pali u postelju... Kakva bih ja to sestra bila kada bih od mog brata uzela pola kuće ili pola zemlje koju su roditelji kupili – komentariše Radoslava.

„Moja ćerka će imovinu deliti sa braćom“

Slavica S. rodila je devojčicu, a potom i dvojicu dečaka. Sa suprugom i decom živi u kući koju im je posle svadbe poklonio svekar koji je rano postao udovac. Odlučio je da se ne ženi, „kako njegov sin ne bi morao da deli imetak sa maćehom“.

- Kad sam ostala u drugom stanju sa trećim detetom, svekar mi je rekao kako bi voleo da dečak nosi njegovo ime – priča Slavica. – Pristala sam, ne samo iz poštovanja, već zato što smo se muž i ja dogovorili da se beba, ako bude dečak, zove po dedi. On živi u istom kraju gde i mi, uvek nam se nađe pri ruci, obožava unučiće i zaista je retko kvalitetan čovek. Bio je presrećan kad sam mu rekla da nosim dečaka i da će beba nositi njegovo ime.

foto Pixabay

Ali, nastavlja Slavica, kad je svekar ostario, odlučio je napiše testament i kuću u kojoj živi, kao i velike površine zemlje koje je stekao sa pokojnom suprugom, ostavi samo sinovljevim muškim naslednicima. Kako to u Srbiji obično biva, i kuća u kojoj Slavica i njen muž žive sa troje dece papirološki se vodila na dedu.

- Poludela sam kad sam to čula – iskrena je Slavica. – Moja ćerka je moje dete, isto kao što su sinovi moja deca! Nikada nisam pravila razliku, pa neću ni zbog dedine želje da je ostavim bez igde ičega. Nikad ne znaš šta nosi dan, a šta noć; možda se moja ćerka uda za nekog normalnog čoveka, a možda odabere nekog za koga će se ispostaviti da je agresivan, lenčuga, raspikuća... Neću da ona mora da trpi zato što nema gde da se vrati.

Tako je, kaže, učila i sinove – da se uprkos dedinom testamentu, svaki od njih odrekne dela nasledstva u korist sestre.

Šta mislite, koja od ove tri žene je najispravnije postupila?

I kako biste vi rešili pitanje ostavine iza roditelja – da li biste podelili roditeljski imetak „na ravne časti“ sa braćom i sestrama ili smatrate da bi neko trebalo da „ostane kratkih rukava“?

Podelite sa nama kroz komentare!

(Telegraf.rs)