Putopis Srbina koji je posetio Černobilj: "Nisam siguran da li je meni kao turisti ovde mesto"

O Černobiljskoj katastrofi ne znam mnogo. Imao sam nepunih 10 godina i sećam je se onoliko koliko i bilo koje oluje u rodnoj Subotici. Ova “oluja” se pak desila 1.000 kilometara dalje i njome je bila zahvaćena cela Evropa. Nazivaju je najvećom tehnološkom katastrofom u istoriji čovečanstva i verovatno je nešto najbliže apokalipsi što ćemo ikada imati prilike da doživimo. Barem se nadam. Nakon toga, o Černobilju sam samo čitao. I nastavio je da me fascinira. Zašto, ne znam ni sam.

foto: privatna arhiva/Borko Rastović

S obzirom na to da radim u Infostudu kao programer, vrlo često imam prilike da posetim stručne konferencije u celoj Evropi. Jedna od njih, održavala se krajem juna u Kijevu u Ukrajini, a preporučio ju mi je kolega programer. Put mi je bio u potpunosti organizovan, ali ja sam  znao da za sebe želim i nešto više i to nisam mogao da propustim. Černobilj. I počeo sam da planiram. Negde u to vreme počela je da se prikazuje i istoimena serija. Nisam je gledao. Želeo sam autentično, neiskvareno iskustvo. Na kraju krajeva, to sam i dobio.

foto: privatna arhiva/Borko Rastović

Postoji nekoliko lokalnih agencija koje u svojoj ponudi imaju posetu Zoni. Da li su to turističke agencije ili ne, upitno je, jer po ukrajinskom zakonu turistima je ulazak u Zonu zabranjen. Mi smo tokom posete imali zvanje “mladih naučnika koji žele da zadovolje svoju istraživačku radoznalost“. Aranžman se kupuje na sajtu agencije i postoje dve glavne opcije za organizovane grupe. Prvo, jednodnevna posete, organizuje se svakodnevno i predstavlja najpopularniju opcijju. To je prilika da posetioci za stotinjak evra uđu u Zonu, naprave par fotki i vrate se isti dan. Drugo, dvodnevna tura, koja uključuje noćenje u jedinom hotelu u Černobilju. Prilikom prijave dovoljno je popuniti ime i prezime i tačan broj pasoša. Dozvola za ulazak u Zonu, koja se dobija od ukrajinske vojske, glasi na osobu koja se prijavljuje, bez izuzetka.

foto: privatna arhiva/Borko Rastović

Moja černobiljska avantura počinje okupljanjem na kijevskom Trgu nezavisnosti u 08:15 ujutro. Vodič je srećan jer nas je u grupi samo jedanaest i što idemo na dvodnevnu turu, pa će njegov posao biti umnogome lakši. Nećemo nigde žuriti i imaćemo priliku da doživimo mnogo više. Društvo je šaroliko, internacionalno i spremno za interakciju. Odmah započinjem razgovor sa jednim Amerikancem i njegovom verenicom Turkinjom koji su u poslednjih godinu dana u misiji obilaska sveta. Ostatak grupe čine dva Kanađanina, Irac, Poljakinja i četvoro Čeha.

foto: privatna arhiva/Borko Rastović

Po ulasku u klimatizovani Sprinter minibus, vodič nam potura da potpišemo nekoliko dokumenta. Jedan za preuzimanje lične odgovornosti, drugi kao garanciju da nemamo bilo kakve medicinske smetnje, ali i davanje dozvole za konfiskaciju bilo kog ličnog predmeta koji tokom boravka u Zoni bude kontaminiran.

Od agencije dobijamo i lične Gajgerove brojače. Nekako, tek sada počinjem da budem svestan mogućeg zdravstvenog rizika ovog svog černobiljskog poduhvata. Na sreću, kasno je da se odustane.

foto: privatna arhiva/Borko Rastović

Put ka Zoni trajaće nešto više dva sata, a tokom tog putovanja na TV-u nam puštaju  dokumentarac o aprilskim dešavanjima te davne 1986. godine. O tome verovatno svi znaju ponešto. Pre svega, meni lično, najupečatljiviji su video zapisi i svedočenja ljudi, vatrogasaca, lekara i svih onih koji su tih meseci bili na dužnosti i koji su učinili da černobiljska katastrofa ne postane i svetska. Sama ideja da je čist osećaj dužnosti naterao inicijalne likvidatore (ljude koji su bili angažovani na saniranju posledica), na dela koja su definisala njihovo herojstvo, u nekoliko navrata me tera na suze. Nisam izdržao. Osećaj je vrlo težak i moja moralna dilema dobija dimenziju. Nisam siguran da li meni kao turisti ovde uopšte mesto.

foto: privatna arhiva/Borko Rastović

Dva sata kasnije stižemo na prvi kontrolni punkt. Ulazak u tzv. Zonu od 30 kilometara. Vojnici detaljno proveravaju naše dokumente, upoređujući imena i brojeve pasoša sa štampanom listom. Stepen kontrole je na visokom nivou. U Zoni, besposlenima mesta nema. U njoj nema života, osim opet po specijalnoj dozvoli i nema zadržavanja osim po specijalnom odobrenju. Dobijamo lične dozimetre koje smo u obavezi da nosimo oko vrata tokom celog boravka. Naš vodič pak, dobija uređaj za satelitsko praćenje kojim će vojska kontrolisati kretanje grupe unutar Zone. Meni i mojim saputnicima je sada već više nego jasno, ovde nema šale.

foto: privatna arhiva/Borko Rastović

Pravila za boravak su stroga. Pušenje i konzumiranje hrane i pića na otvorenom prostoru u celoj Zoni je zabranjeno. Telo mora biti pokriveno sve vreme, nema kratkih pantalona, ni kratkih majica. Kapa ili kačket za zaštitu glave su obavezni. Temperatura tog jutra je već dostigla 30 stepeni, dan je vreo, ali znam da ću tokom dva dana ovo pravili ispoštovati do kraja, jer je opasnost od kontaminacije realna. Sedanje, dodirivanje zgrada, biljaka i svega ostalog, takođe je zabranjeno osim na mestima koja su jasno označena, mada moram da priznam da ta mesta baš i nisam uočio.

Na sledećoj stranici pročitajte nastavak putopisa iz Černobilja