Otkrila sam da sam autistična u 47. godini života. Odjednom mi je sve postalo jasno!

Foto: Unsplash.com

- Do prošle godine nisam ni slutila da sam autistična. Znala sam da sam drugačija i uvek su mi govorili da sam osetljiva, ali da se ne uklapam u stereotip „kišnog čoveka“. Radim kao generalni direktor, u braku sam, imam dvoje dece. Autizam je često skriveni invaliditet - priča za Gardijan Rahel Rav iz Velike Britanije.

Preporučujemo

Oduvek joj se, kaže, činilo da je život drugih ljudi lakši nego njen. Pre nego što joj je uspostavljena dijagnoza, sve što je radila bilo je sa određenom dozom zbunjenosti.

- Mogla sam da postignem odlične rezultate, ali sam ih pripisivala snažnoj radnoj etici, disciplini i upornošću koje sam nasledila od oca, ali sada nemam sumnju da je i on bio autističan - smatra Rahel.

Veoma brzo je napredovala u karijeri. Razmišljala je „trista na sat“ i zapravo nikada nije ni isključivala mozak. Po svaku cenu morala je da završi ono što je započeo. Sada, objašnjava, shvata da je to deo autizma.

- Nisam samo vredno radila, već sam i mnogo rizikovala. Koristila sam „rekreativne“ droge da bi me opustile i lakše vodile kroz izazove socijalne komunikacije. Uvek sam bila klaberka, jer nisam mogla da se opustim i ćaskam - priznaje Rahel.

Pitanja koja su me mučila 

Autizam karakteriše potreba za ponavljanjem obrazaca i izazova u komunikaciji.

- Sa svakom interakcijom, verbalnom ili pisanom, prolazim kroz mentalnu "kontrolnu listu". Da li je moj odgovor primeren? Da li je relevantno? Da li je ovo nešto što će samo meni biti zanimljivo? Da li je moj ton ispravan? Pokušaj da sledite društvena pravila i prilagodite se neautističnom svetu je iscrpljujuć. Niko ne zna šta se događa u mojoj glavi - otkriva Rahel.

Mora, kaže, da se potrudi oko prijateljstva. Može da ih sklopi, ali ne i da ih održi, jer nesporazumi u komunikaciji mogu prilično brzo da eksplodiraju.

- Imam velika očekivanja i od sebe i od drugih, a prijatelji mi kažu da to na njih deluje destruktivno, da imaju utisak kako ih pritiskam. Dobra stvar u svemu tome je što sam apsolutno pouzdana, veoma lojalna i jako zabavna u društvu - prepričava Rahel.

Stopa razvoda kod osoba koje imaju autizam je veoma visoka. Rahel kaže da je njen suprug vrlo miran i staložen, i to im pomaže da opstanu u braku.

Usamljenost i nerazumevanje

- „Izgorela“ sam u kasnim 20. godinama života. Poreklom sam iz Engleske, ali sam provela godinu dana u Indiji tražeći odgovore na pitanja koja me muče, a zatim sam krenula u Australiju. Nije slučajno što sam se preselila na drugu stranu sveta da bih pokušala da otkrijem gde zapravo pripadam, gde bih bila prihvaćena. Moj najveći strah je osećaj nepripadnosti, osećaj usamljenosti. Čak i kada sam bila u ljubavnim vezama, kao što sam sada, osećala sam se užasno usamljeno i nisam mogla da razumem zašto nisam poput drugih ljudi - prepričava Britanka svoje životno iskustvo.

Dijagnozu autizma dobila je, kaže, kada je rodila kćerku:

- Moja kćerka se od malih nogu ponašala drugačije od ostale dece i bila je hiperosetljiva. Autizam joj je dijagnostikovan kad je napunila sedam godina. Pre godinu dana osnovala sam Autism Camp Australia, dobrotvornu organizaciju za autističnu decu i njihove porodice. Svakog dana sam proučavala autizam, neprestano razgovarajući sa roditeljima, i postalo mi je jasno da i sama imam mnoge simptome. Čak i pre nego što mi je doktor potvrdio dijagnozu, znala sam da sam pronašla odgovor na sva pitanja koja su me mučila tokom života. Odjednom je toliko stvari imalo smisla. Mogla sam da se osvrnem na situacije i nesporazume i shvatim šta se dogodilo.

Lekari su joj rekli da njena komunikacija ponekad može da bude nepredvidiva, a najčešće prenaglašena i neočekivana. Pošto je Rahel razumela svoj autizam, mogla je da nauči i da se kontroliše. Sada, tvrdi, jasnije razume razlike između neautistične i autistične komunikacije, zna kada bi trebalo da se odmori i sastavimod svega što mi se događa.

Život bez maske

Autizam je uglavnom nasledno stanje. Najveća studija ove vrste, u kojoj je učestvovalo dva miliona ljudi iz pet zemalja, sugeriše da je autizam 80% određen nasleđenim genima. Nije uzrokovan lošim roditeljstvom ili vakcinacijom u detinjstvu. Nije mentalna bolest. Autistična deca nisu neposlušna deca koja odluče da se neće ponašati u skladu sa očekivanjima koja odrasli imaju od njih.

- Pokrenula sam svoju dobrotvornu organizaciju, jer sam prepoznala da nedostaje podrška mladim autističnim osobama i njihovim porodicama. Deca sa autizmom provode puno vremena „maskirajući se“, oponašajući takozvano „normalno“ ponašanje. Oni moraju da budu u stanju da iskuse svoje autentično ja. Vodimo programe kampova u trajanju od pet noći koji pomažu autističnim mladim ljudima da nauče da komuniciraju, da prihvate socijalnu interakciju, nauče kako da ne budu previše osetljivi i kako da pronađu svoje mesto u zajednici. Takođe, kampovi su mesto na kom roditelji, braća i sestre osoba sa autizmom mogu da dobiju podršku. Rezultati su zapanjujući - tvrdi Mihel.

Foto: Pixabay/karelinlestrange

Ona smatra da je sada pravi trenutak socijalne pravde za osobe sa autizmom.

- Tokom poslednjih pet ili 10 godina, koncept neurodiverziteta - ideja da bi trebalo slaviti ove razlike u našem mozgu - postao je poznatiji. Zaslužujemo jednakost, poštovanje i punu socijalnu inkluziju. Autizam nije samo medicinska dijagnoza, on je deo našeg identiteta, a kada vam osobe sa autizmom traže da preduzmete dodatne korake u učenju i razumevanju o nama – na primer, kako drugačije razmišljamo – shvatite da ne tražimo ništa što nismo zaslužili - poručuje Mihel i dodaje:

- Društvo mora početi da pravi mesto za osobe sa autizmom u školi, na poslu, u životu uopšte. Autističari sa sobom donose sasvim novi set veština. Vreme je da društvo nauči da prihvati naše razlike, a ne da zahteva od nas da ih skrivamo.

(Telegraf.rs)