Igor Toholj: Kao gledaoci polako gubimo sposobnost empatije

Vreme čitanja: oko 4 min.

"Novi evropski dokumentarni film" i "Eco Dox" dve su važne selekcije na Festivalu evropskog filma Palić, koji se ove godine održava od 15. do 21. jula na Paliću i u Subotici

Foto: Promo/ Merima Vukotić

Najbolje evropske dokumentarce sa Starog kontinenta i one posvećene temama izazova očuvanja životne sredine birao je programski selektor Igor Toholj, s kojim razgovaramo o samim selekcijama i temama koje ti filmovi pokreću.

  • "Sve je kraća vremenska distanca sa koje autori mogu da promisle i interpretiraju svoj pogled na događaje koji se nižu velikom brzinom, preteći da obesmisle svako tumačenje", navodite u uvodnom tekstu za selekciju o evropskom dokumentarnom filmu. Koliko današnji stvaraoci, a naročito oni zastupljeni u palićkoj selekciji, uspevaju da se izbore sa ovim izazovom?

Današnji stvaraoci, upućeni najčešće na koprodukcione uslove bez kojih ne mogu da realizuju film, što se i vidi u strukturi zemalja uključenih u produkciju dokumentaraca koje prikazujemo, od sinopsisa do gotovog filma potroše po nekoliko godina. To je slučaj i sa rediteljima filmova u dve selekcije na Paliću.

Ali, izuzeci postoje. U selekciji Novi evropski dokumentarni film - Južni vetar je film koji je kao deo jednog većeg projekta realizovan sopstvenim naporom i sredstvima, a samo putovanje je finansirano prodajom 2.000 litara Moonshine viskija proizvedenog na cilju putovanja niz Misisipi, Nju Orleansu. Sa druge strane, film Mavena, je kroz sedmogodišnji napor autora, realizovan sopstvenim sredstvima. Kada uzmemo u obzir teme, nekoliko filmova je hiper-aktuelno, sa napomenom da je reč o potpuno različitim stilovima i postupcima - Nakon posla, U Ukrajini ili Posle mosta, su filmovi koji tretiraju najaktuelnije teme, bez distance.

  • Prateći naslove u medijima vidimo da se u svetu stalno dešava nešto "dramatično" i "nikad viđeno". Kako ta inflacija "istorijskih događaja" utiče na same reditelje ali i gledaoce, postajemo li manje osetljivi na tragediju, nepravdu i globalne probleme?

Kao gledaoci polako gubimo sposobnost empatije, naročito ako imamo u vidu činjenicu da se teroristički napadi, ratovi i elementarne nepogode često prenose u “lajvu” na TV stanicama. ako Ovi sadržaji, ma kako surovo zvučalo, zamenili su popodnevni entertainment, čak i na domaćim televizijama sa nacionalnom frekvencijom. Senzibilizacija publike na ovakav sardžaj ima dalekosežne posledice.

Što se reditelja tiče, dobra posledica hiperprodukcije je i to što često, gledajući filmove na mnogim festivalima dokumentarnog filma tokom godine, možemo slične ili iste teme i događaje da sagledamo u različitim filmovima iz vizure autora koji pripadaju nespojivim kulturološkim matricama zemalja u kojima žive, a svi se susreću u jednoj univerzalnoj tački - pred publikom.

  • I ove godine Ukrajina je tematski zastupljena na Festivalu evropskog filma Palić. Kako vidite korelaciju rata u Ukrajini od njegovog početka do danas (kada se ne nazire kraj), i onoga što je današnja dokumentaristička scena u ovoj zemlji?

Imali smo prilike da prikažemo i nekoliko filmova Vitalija Manskog u našim programima, jednog od najvećih ukrajinskih i svetskih dokumentarista nekada stacioniranog u Moskvi, danas u Litvaniji. Savremeni ukrajinski dokumentarci i njihova produkcija su veoma vitalni. Teme filmova variraju od personalnih hronika rata, kolektivnih portreta, filmova sa prve linije do dokumentarnih eseja.

Naročito mi se zanimljivim čini nekoliko ktratkih dokumentaraca kakav je na primer, When will the winter of 2022 end?, Hane Trofimove i svakako, svetski poznati filmovi 20 Days in Mariupol, A House Made of Splinters. Film koji prikazujemo ove godine, sem opservacionog pogleda na prizore-posledice ratnih dejstava, sadrži i jednu, rekao bih, crnohumornu ratno-turističku vizuru otkrivajući nam svu bizarnost i paradoks ratnog sukoba u 21. veku.

  • Ako biste morali da odaberete, koji biste film i zbog čega posebno izdvojili iz selekcija Novog dokumentarnog filma i EcoDox?

U selekciji Novi evropski dokumentarni film izdvojio bih svakako film Nakon posla Erika Gandinija, zbog hiperaktuelnosti teme i veoma atraktivnog rediteljskog stila, kao i Južni vetar Marka Požlepa i Maksima Bertua u Eco Dox, jedinstvenu roud muvi posvetu Amerikani, putovanje modernih argonauta tokom Misisipija u traganju za autohtonom monokulturom kukuruza, koje je preraslo u nešto mnogo veće.

  • Teško je govoriti o tome koje su to ekološke teme najvažnije danas, a bez umanjivanja značaja nekih drugih. Sa druge strane, možda možete istaći koje su to teme po sebi filmski najpotentnije, a što se oslikava u filmovima koje ste odabrali za selekciju EcoDox?

Bez sumnje su to klimatske promene i poremećaji vodotokova, kao i napori eko aktivista širom sveta i njihova borba protiv establišmenta u svim aspektima savremene ekologije. Sve teme su međusobno povezane, baš kao i bića na planeti. Kada se protagonista filma Nedelja, nedelja čudi zašto mu pravilnikom EU propisuju veličinu i vrstu pomorandži koje treba da gaji, to je samo posledica poremećaja večih razmera.

  • Kako vidite kreativne domete domaćih ostvarenja u selekcijama Novi dokumetarni film i EcoDox?

Ove godine, na jubilarnom festivalu imamo dva domaća filma. Sa jedne strane Mali i veliki, film Želimira Gvardiola, predstavnika škole klasičnog Jugoslovenskog dokumentarizma o dramatičnim i još uvek vidljivim posledicama Nato bombardovanja 1999, a sa druge Putevi heroja, dinamičan dokumentarni omnibus debitantkinje Ane Konstantinović, koji svedoči o snazi ličnog angažmana nekoloko ekoloških aktivista zemalja regiona, heroja lokalnih zajednica koji su ih promenili.

(Telegraf.rs/PR)