Komemoracija Zdravku Šotri: O legendarnom reditelju govorili Ceca Bojković, Goran Marković...

U Jugoslovenskom dramskom pozorištu održana je komemoracija povodom smrti proslavljenog režisera i scenariste Zdravka Šotre. Počela je minutom ćutanja u čast legendarnog reditelja.

Na komemoraciju su došli članovi porodice, prijatelji kolege. Od sina Marka, Nede Todorović, Svetlane Cene Bojković, Radoslava Zelenovića. Ljubomira Bulajića, Gorana Markovića Ane Marie Rossi i drugih.

Preporučujemo

Na komemoraciji je govorio Šotrin kolega Goran Marković.

"Retko se događa da jedan autor liči na svoje delo. Obično kad vidimo autora shvatimo da smo ga mnogo drugačije zamišljali. Zdravko je ličio na svoje delo. Bio je u isto vreme jedan oštrouman i oštar čovek, iako je bio blag i gospodin. Njegova oštrica je bila oštra. Sa druge strane je bio šeret i uvek je pričao neke zanimljive anegdote i nikada nije pridavao sebi važnost. Najviše je krio tu neku vatru koju je imao u sebi. Trudio se da celog života radi što više, radio je u godinama kad reditelji ne rade. Pokušavao je da tu vatru još drži upaljenom. Njegov nemir je bio jako bitan.

Utemeljio je stvaralački nivo i izraz Televizije Beograd. Šole je bio taj koji je stvarao vrednosti, a takvih ljudi više nema. Kad pomislite šta je sve taj čovek napravio, onda vam je jasno da će to ostati i da će pretrpeti nešto što bledi i nove trendove. Ostaće kao svedočanstvo o vremenu u kome smo živeli. Ostaće beleg o tom vremenu.

Ovo nije oproštaj od Zdravka Šotre. Ostavio nam je toliko lepog da ćemo zanemariti što ga nema fizički. On je sećanje na jedno lepo i neponovljivo doba. Slava mu", naveo je Marković

I glumica Svetlana Ceca Bojković je imala šta da kaže:

"Pre dve godine je Šotra objavio knjigu "Mojih 500 glumaca" i ovo je najveća antologija na srpskom jeziku. Ovako istorijsku priču posvećenu glumcima mogao je da napiše samo Šotra. Ogroman opus Zdravka Šotre je nepregledan, jer su tu dolazili veliki glumci kojih više nema, ali i mladih koji su ga gledali kao oca. Uvek smo ga voleli sa osmehom i nežnošću, čak i posle radnih nervoza.

Bilo bi vreme da se mi njemu sada odužimo tako što će se neko prihvatiti da napravi o njemu jednu obimnu monografiju.

Moj prvi susret sa Zdravkom se desio davno. Imala sam 12 godina, a on se toga nikada nije mogao setiti jer sam bila jedna od mnogobrojne dece. Imala sam neku improvizaciju. Trebala sam da se uplašim zmije, i kad sam vrisnula, čula sam smeh, i to ohrabrujući. Ta slika mi se duboko urezala kao znak da ću biti primljena i bila sam primljena.

Prošle su silne godine, ja sam počela da studiram. Na drugoj godini sam počela da snimam na televiziji i to je bilo baš kod Šotre. U to vreme su se radile TV drame. Sarađivali smo, i ja mu nikad nisam pričala o tom događaju, ali sam tad prepoznala da je to on. Pre jedno 10 godina, ja sam u Beogradu radila neku emisiju, gde je moj specijalni gost bio Šotra. Kad sam mu ispričala priču, on je odgovorio: "Naravno da se sećam te devojčice, mada ja se sada više ničeg ne sećam".

Kad sve saberem, i ja sam postala jedan od 500 njegovih glumaca. Volela sam njegovu sposobnost da stvari nazove pravim imenom. Divila sam se njegovim duhu i jednostavnosti kojom je objašnjavao ovaj naš posao. Bio je veliki štediša, tako da je bio božanstven za producente.

Ja sam o Šotrinom privatnom životu malo znala, jer bi šturo pričao o sebi. Kad je izašla njegova autobiografija "Držeći se za vazduh", tek onda sam saznala nešto o njemu lično i o tragediji koja je zadesila njegovu širu porodicu koja je završila u hercegovačkim jamama", navela je Bojkovićeva.

Prisutnima se obratio i glumac Ljubomir Bulajić.

"Šotru sam upoznao kao mlad glumac, po izlasku sa akademije. Tada je bilo malo drugačije vreme. Nije se snimalo ovoliko i svaka prilika da se pogodi jedna velika i zanimljiva dramska uloga je bila retkost. Svi znamo način na koji je radio - brzo i jako. To je bio svojevrstan dril za mladog glumca. Upoznali smo rečenicom "Budalo, ti nisi Crnogorac ti si moj Hercegovac".

Posebno na šta sam ponosan je da mi je beskrajno drago da nije prošao nijedan njegov projekat da me se nije setio. U "Aleksandru od Jugoslavije" je trebalo da igram nešto drugo i onda me je Šotra zvao sedam dana pre početka snimanja da mi kaže da ću ja igrati. Noć pred prvi dan snimanja se objavi vanredno stanje i ja sam tako dobio tri meseca da spremim ulogu.

Moj odnos sa njim je bio turbulentan, znali smo i da se posvađamo. Šotra je imao jedan bogat život i pun svega i svačega. Bilo bi nezahvalno ljutiti se na Boga što nam ga je uzeo. Utehu treba tražiti u tome da je Šotra proživeo svoj ovozemaljski život živopisno i sada će nastaviti da živi kroz nas i svoja dela", naveo je Bulajić.

O Šotri je govorila i rediteljka Ana Maria Rossi.

"Lična karta Zdravka Šotre bi me obavezivala da kažem da nas je napustio najstariji član Asocijacije reditelja, a rekla bih najmlađi.

Spremala sam se kao đak i kolega za razgovor sa Šotrom o njegovom radu i delu. Imala sam u glavi da razgovaram sa velikim čovekom. Ne poznajem reditelja koji je imao duži radni vek. Bio nam je dragocen kao počasni član Asocijacije reditelja. Ljudski i čestito je sagledavao zajednički interes. Jugoslovenskoj i sprskoj kinematografiji ostavio je nekoliko značajnih dokumentaraca. Sve ih vezuje zajednička nit, a to je čuvena Šotrina brzina u radu. Govorio je da je čitavog radnog veka bio gonjen strahom da će potrošiti više novca i svaki put se zaklinjao da će raditi polako i temeljno. I onda bi ponovo snimio film za 30 dana.

Svaki komentar o festivalskim nepravdama je izbegavao. Kada je u jednom trenutku sabrao svoje utiske, dobili smo knjigu o svojim Šotrama, porodici i korenima. Verujem da će zalaganjem njegove porodice poslednja zaostavština Zdravka Šotre biti pred čitaocima", navela je Rossi.

O Zdravko Šotri:

Zdravko Šotra (Kozice, 13. februar 1933 — Beograd, 8. oktobar 2025) bio je srpski reditelj i scenarista. Diplomirao je režiju na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu.

Zaposlen je bio na Televiziji Beograd gotovo od njenog osnivanja, gde je tokom 1970-ih režirao šou emisiju "Obraz uz obraz", sa Draganom Nikolićem i Milenom Dravić koja je postala veoma popularna širom tadašnje Jugoslavije.

Njegov film "Zona Zamfirova" (2002) u bioskopima je gledalo 1.200.000 ljudi, što ga čini najgledanijim filmom u istoriji srpske kinematografije.

Dobitnik je nagrade Zlatna antena za doprinos TV produkciji 2019. godine.

Godine 2024. objavio je knjigu Mojih 500 glumaca.

Do 1980. je bio u braku sa Nikicom Marinović sa kojom ima sina Marka.

Preminuo 8. oktobra 2025. godine u Beogradu.

(Telegraf.rs)