"Izabrala sam najteži put, da me publika ne doživi kao glumicu, već kao svoju"

Od železničkog čvora u Stalaću, preko prašnjavih letnjih pozornica, do statusa „nacionalne majke“ i bake koju je obožavala cela Jugoslavija - Radmila Savićević, koja se rodila 8. februara 1926. godine u Kruševcu i koja ostala je simbol iskrenosti, smeha i nepresušne energije.

„Izabrala sam najteži put, da me publika ne doživi kao glumicu, već kao svoju“, govorila je.

Preporučujemo

Kada se pomene ime Radmile Savićević, prva asocijacija su toplina, britak jezik i onaj prepoznatljivi osmeh koji je decenijama grejao domove preko malih ekrana. Ipak, iza te prividne lakoće postojanja pred kamerama stajao je mukotrpan rad, čelična disciplina i životna filozofija koja je slavila radost uprkos svim nedaćama.

Prisetićemo se razgovora koja je Radmila Savićević vodila sa Zoranom Rajićem.

Čvor života u Stalaću i filozofija smeha

Za Radmilu, put ka vrhu nije bio posut ružama, ali je svaki korak bio dragocen. Često se vraćala korenima, onim tačkama koje su definisale njenu sudbinu.

„Naravno, svi moji putevi vode preko Stalaća. Stalać je jedan železnički čvor, vrlo bitan u mom životu“, prisećala se glumica, ističući da je upravo taj dinamizam putovanja i susreta oblikovao njen karakter. Za nju, tajna dugovečnosti i sreće bila je jednostavna:

„Smeh je zdravlje, smeh je radost. Oni ljudi koji znaju da se smeju i da se šale, to su najsrećniji ljudi. Ja sam izašla iz jedne sirotinjske, radničke porodice, ali u našoj kući je uvek bilo smeha. I onda kada nismo imali, mi smo se smejali i pevali. To je dobro.“

Nikada zadovoljna, uvek u potrazi za više

Iako je publika smatrala neprikosnovenom, Radmila je prema sebi bila najstroži kritičar. Ta večita glad za usavršavanjem pratila ju je od prve uloge u Kruševcu i Nišu, pa sve do beogradskih scena Ateljea 212 i Beogradskog dramskog pozorišta.

„Ja nikada nisam bila zadovoljna onim što sam uradila. Uvek sam mislila da mogu više. To je nešto što je pozitivno u mom poslu. I sad nekad mislim da nisam uradila onoliko koliko sam mogla“, poverila je u jednom od intervjua, dodajući da je za nju scena i dalje ostala enigma: „Još uvek je pozorište za mene tajna.“

Govoreći o kultnoj predstavi „Sabirni centar“ Duška Kovačevića, imala je samo reči hvale za pisca:

„Mislim da treba godine da prođu da se rodi takav čovek koji može tako da napiše... Publika uvek odlazi zadovoljna, uvek nam je puna sala, a to je posebno zadovoljstvo.“

Put koji se „ne isplati“, ali vredi

U vreme kada se glumačka profesija menjala, Radmila je ostala verna onome što je nazivala „najtežim putem“ - postizanju potpune prirodnosti.

„Meni vrlo često kažu: ’Vi tako to radite kao da uopšte ne glumite’. A to je ono najteže. Izabrala sam najteži put, a to je da se ja i gledalište apsolutno razumemo. Glumiti se danas ne isplati mnogo, ali kad se vratim unazad, moj život vredi za pet života, ne za jedan. I to je najlepše nešto što sam stekla“, rekla je sa setom, ali i ponosom.

Osvrćući se na televiziju, smatrala ju je surovim, ali pravednim filterom:

„Televizija je velika selekcija glumačka. Ja sam imala sreće da na toj televiziji trajem. To nije slučajno, verujte mi. Iza toga stoji jedan veliki rad, strahovit.“

Vrnjačka Banja - Svedok mladosti i ljubavi

Posebno mesto u njenom srcu zauzimala je Vrnjačka Banja, gde je provela najraniju mladost i gde su se dešavali ključni momenti njene karijere, ali i privatnog života.

„Vrnjačka Banja je vezana za moju najmlađu mladost. Svaku ulicu znam ovde. Sećam se divnih predstava, prvih na terasi kupatila, to je bilo negde 45. ili 46. godine. Ja sam se ovde venčala i odmah iste večeri sam igrala predstavu“, otkrila je glumica, podsećajući na vreme kada je pozorište živelo punim plućima tokom celog leta.

Od majke Vuke do večnosti

Iako je odigrala bezbroj uloga, publika ju je najviše identifikovala sa likovima snažnih, narodnih žena. Lik Živadinke - majke Vuke postao je njena lična karta.

„Najveći kompliment za mene je kad kažu: ’Majka Vuko, divno si igrala u onoj Živadinki’. Ta Majka Vuka je ostavila veliki trag u mom životu. Čini mi se da me publika najviše po njoj i pamti“, priznala je.

Čak i kada su došle teške godine i kada se serija „Bolji život“ privodila kraju, Radmila nije gubila duh, iako je priznavala da „njena Morava plače“ zbog svega što se dešava. Njen plan bio je jasan:

„Ja sam tvrdo rešila da uđem u 21. vek. Ja još imam vremena da dođem u Vrnjačku Banju“, poručila je pred kraj svog puta.

Radmila Savićević nas je napustila 2001. godine, ali su njene reči, smeh i uloge ostali kao trajni podsetnik da se „najteži put“ iskrenosti uvek najviše isplati. Ušla je u 21. vek, baš kako je i obećala – u legendu koja ne bledi.

(Telegraf.rs/izvor: Youtube/Biblioteka Dr Dusan Radic/razgovore vodio Zoran Rajić)