"Ne širi se svoj vidik rušenjem tuđe kuće”: Zoran Rankić bio je više od likova Popare i Kalabića

Kada bi se danas, na ulicama Beograda ili bilo kog grada od Vardara do Triglava, začuo onaj karakteristični, gromki glas koji doziva „Gospođicu Lolu“, nema sumnje da bi se hiljade ljudi okrenulo sa osmehom. Zoran Rankić je u kolektivnoj svesti ostao zacementiran kao Žarko Popara iz serije „Srećni ljudi“ - taj simpatični, robusni, pomalo arogantni, ali beskrajno šarmantni direktor koji je obeležio jedno teško vreme naših života.

Ipak, na devedeset prvu godišnjicu njegovog rođenja, dugujemo mu nešto više od pukog sećanja na televizijsku ulogu. Dugujemo mu osvrt na čoveka koji je bio renesansna pojava u savremenoj srpskoj kulturi: prvak Beogradskog dramskog pozorišta, dramski pisac, reditelj, ali pre svega - neustrašivi aforističar i satiričar čije reči danas zvuče proročkije nego ikad.

Preporučujemo

Umetnik koji je mislio ćirilicom

Rođen 9. avgusta 1935. u Derventi, Rankić je nosio onu starovremensku gospodstvenost koja se danas retko sreće. Za sebe je govorio: „Pišem ćirilicu, jer tako i mislim“. Ta rečenica nije bila samo deklarativna; ona je bila odraz dubokog razumevanja sopstvenog identiteta i sudbine naroda kojem je pripadao. Njegov patriotizam nije bio bučan ni agresivan; bio je melanholičan, obojen satirom i ljubavlju prema čoveku.

Rankićeva glumačka karijera trajala je duže od pola veka, ali je njegova književna senka bila podjednako duga. Objavio je nekoliko zbirki pesama i knjiga aforizama koje su ga svrstale u sam vrh srpske i ruske antologijske književnosti. Njegov aforizam nije bio samo kratka forma; bila je to hirurški precizna dijagnoza društva i ljudske duše.

Aforizmi kao ogledalo sudbine

Kroz Rankićeve zapise provejava gorka istina o našem mentalitetu. Kada kaže: „Kad padne s kruške, Srbin psuje zemlju“, on nam ne nudi samo smeh, već i surovu sliku našeg odbijanja da prihvatimo odgovornost. On se igrao jezikom, izvrtao ustaljene fraze i davao im novo, često bolno značenje. Za njega, „duša ne postoji sve dok ne počne da boli“, a ta bol je kod Rankića uvek bila plemenita.

Njegova satira bila je uperena i ka onima na vrhu, ali i ka onima koji ih tu drže. Opisujući političku nepomičnost i privid promene, zapisao je: „Tako su mu hrabro ljuljali presto da je on slatko spavao“. U tim rečenicama nema ni trunke ostrašćenosti, samo mudrost čoveka koji je posmatrao svet sa distance umetnika koji je „preživeo i ono što nije“.

Izvan tamnica i zatvora

Rankić je bio majstor paradoksa. U svetu u kojem se uspeh meri vidljivošću, on je podsećao da su „najstrašnije tamnice izvan zatvora“ – one koje sami sebi gradimo u sopstvenim glavama i strahovima. Njegova filozofija bila je jednostavna, a nedostižna: „Čovek može sve što hoće, kad neće ono što ne može“.

Iako ga generacije pamte po Popari, Rankić je u privatnom životu bio sušta suprotnost tom liku. Bio je povučen, posvećen sakupljanju starina, slikanju grafika i pisanju. Njegov odlazak 2019. godine ostavio je prazninu koju je teško popuniti, jer je on bio jedan od poslednjih izdanaka generacije koja je umetnost doživljavala kao celinu - gde se scena, papir i platno spajaju u jedno.

Danas, kada proslavljamo 91 godinu od njegovog rođenja, najbolje ćemo ga ispoštovati ako pročitamo neku od njegovih misli. Jer, kako je sam rekao: „Učinili smo sve što smo mogli. Jedino nismo mogli ono što je trebalo“. Na nama je da, čitajući njega, bar pokušamo da uradimo ono što treba.

Ovo su neki od njegovih najčuvenijih aforizama

„Grešiti je ljudski, ali nije ljudski grešiti neljudski.”

„Ne širi se svoj vidik rušenjem tuđe kuće.”

„Najstrašnije su tamnice izvan zatvora.”

„Pišem ćirilicu, jer tako i mislim.”

„Sve je dobro, samo neka se što pre završi.”

„Svi se raziđoše, samo mi sami ostasmo zajedno.”

„Čovek može sve što hoće, kad neće ono što ne može.”

„Kada se stegnu u pesnicu, svi su prsti isti.”

„Tako su mu hrabro ljuljali presto da je on slatko spavao.”

„Cilj našeg puta je da nađemo put do našeg cilja.”

„Ne znamo svoju sudbinu, ali smo se s njom pomirili.”

„Kad padne s kruške, Srbin psuje zemlju.”

„Ne čujem više sirene. Izgleda da nisam preživeo.”

„Učinili smo sve što smo mogli. Jedino nismo mogli ono što je trebalo.”

„Kod nas je tačka ključanja samo zapeta.”

„Duša ne postoji sve dok ne počne da boli.”

„Ko na vešalima visi, viđeniji je od onih pored vešala.”

„Ko peva, zlo ne vidi.”

(Telegraf.rs/izvor. Instagram/galerijasrbije.rs)