SFF intervju sa Ionom Gnatiucom: "Electing Ms Santa“ je lekcija za sve nas

Nakon što je 17. avgusta prikazan u okviru Takmičarskog programa dokumentarnog filma na Sarajevo Film Festivalu, film "Electing Ms Santa“ postao je jedna od onih tema o kojima se u festivalskim kuloarima razgovara sa posebnim interesovanjem.

Razlog nije samo egzotičnost moldavskog sela, već neverovatna posvećenost autorke Raise Razmerite, koja je svoju junakinju Elenu pratila punih sedam godina.Elena (42) je žena koja živi više života odjednom: ona je farmerka, ćerka koja brine o 72-godišnjoj majci Ani, ali i aktivistkinja koja decenijama volonterski nosi kostim Deda Mraza kako bi pomogla najugroženijima. Povod za naš razgovor bila je upravo njena velika životna prekretnica zabeležena pred kamerama — trenutak kada odlučuje da se kandiduje za gradonačelnicu. Ipak, ono što ovaj film čini posebnim nije ishod izbora, već Elenino konačno saznanje da se stvarna promena ne postiže titulom, već unutrašnjim mirom. Iskoristili smo boravak ekipe u Sarajevu da saznamo kako je bilo godinama graditi poverenje sa Elenom i zabeležiti njenu transformaciju iz političke kandidatkinje nazad u "seoskog Deda Mraza“.

Preporučujemo

Iako je festivalska trka još uvek u toku, Elenina odluka da odbaci političku fotelju kako bi ostala dosledna svom izvornom pozivu ostaje kao jedan od najsnažnijih ljudskih momenata ovogodišnjeg festivala.

Razgovarali smo sa Ionom Gnatiucom direktorom fotografije i producentom filma, o izazovima snimanja, o balansu između matematike produkcije i čiste emocije, i o tome kako je kamera nakon sedam godina postala nevidljivi član jedne moldavske porodice.

 S obzirom na to da ste u Elenin život ušli s kamerom i tu ostali punih sedam godina, kako ste gradili to poverenje koje vam je omogućilo pristup njenim najintimnijim trenucima?

Ion Gnatiuc: "Na početku je bilo malo teško jer ljudi nisu navikli... danas su navikli da budu snimani za internet, ali tada, pošto smo počeli 2017. godine, ljudi su bili navikli da budu snimani za televiziju. Tako da je to verovatno bio mali problem, nisu razumeli tu dimenziju filma i šta ona zahteva. Očekivali su da će do kraja dana ili do kraja nedelje videti nešto na TV-u, što se nije desilo na taj način. Mislim, ni do kraja godine nisu videli ništa, a ni nakon mnogo godina nisu videli ništa. I to je bio nekako najteži deo – ubediti ih i izgraditi to poverenje, da se vraćamo zbog nečeg značajnog i da postoji svrha iza toga. Osim toga, pričao sam ti o snimanju koje smo imali za „Santa” aktivnosti, montirali smo jedan deo i pokazali Eleni i njenoj porodici. Ona je razumela da se ne rugamo, da ne pravimo ništa egzotično, da se ne šalimo i da imamo veoma etički pristup onome što ona radi i kako to radi. Tako da je, na neki način, postojalo poverenje. Uvek smo se trudili da to poverenje ostane tu, iako smo dramaturški imali mnogo momenata kada nismo znali kuda priča ili film idu. I tokom godina su se navikli na kameru. Kamera je postala član porodice, mi smo postali članovi njene porodice i mislim da posle tri-četiri godine više nisu obraćali pažnju na nas. Bio je to uzajaman odnos, zvali bi nas i pitali „kada se vraćate da snimate?”. Sve je došlo prirodno, kao u vezi – morate da merite kompas, da li je poverenje i dalje tu."

Koliko je ljudi bilo na setu kada ste snimali u njenoj kući?

Ion Gnatiuc: Maksimalno dvoje. Set smo sveli na minimum. Bili smo to ja kao direktor fotografije i Raisa kao režiserka. Ali u nekim situacijama bio sam samo ja kao režiser. Ako smo očekivali da će se desiti neki napeti momenti tog specifičnog dana, išao bih sam. Jer, ako te dvoje ljudi stalno posmatraju, male su šanse da ćeš početi da se svađaš, raspravljaš, žališ ili plačeš i tako dalje. Tako da nam je bilo važno da ne donosimo tešku opremu, svetla, neki zvuk... minimum minimuma koliko je to bilo moguće.

Kao producent i kao direktor fotografije, kako si pronašao balans između posmatranja priče i uticanja na nju?

Ion Gnatiuc: "Mislim da nam prvi cilj nikada nije bio da utičemo na priču na bilo koji način. Ali uvek je bilo teško skočiti sa pozicije direktora fotografije – osobe koja sedi veoma udobno iza kamere... tvoja uloga je da izgradiš taj most između stvarnosti i gledaoca. To dolazi sa moći, sa odgovornošću, ali i sa zonom komfora. Kamera radi kao zaštitni zid. Ali kada je u pitanju produkcija, tu se uvek radi o brojevima, tabelama, ugovorima, dokumentima, aplikacijama za finansiranje i slično. Bilo je veoma teško jer... ne kažem da to nije važno, veoma je važno, to nam je pomoglo da finansiramo i snimimo film, ali to je nešto veoma daleko od umetnosti, od stvarnosti, od onog nivoa „nule” na kojem direktor fotografije radi. Tako da, da budem iskren, mislim da uopšteno nisam pronašao balans. To je bio jedan od najtežih zadataka – igrati dve osobe. Jedna je bila veoma ljubazna i topla radeći sa režiserkom, a druga je bila matematički orijentisana, hladna..."

Da li ti se više sviđa, biti režiser (direktor fotografije) ili producent?

Ion Gnatiuc: Pa, nisam snimao dve godine jer sam postao previše producent. Sada već imam neke koprodukcije koje teku... trenutno sam više producent nego direktor fotografije. Ali naravno, više volim da budem direktor fotografije, da budem tamo u sobi, u prostoru sa protagonistom, da razmišljam o priči, da sanjam, da uvek zamišljam gde bi se neki kadar, fraza ili situacija mogli uklopiti... a ne da sedim u kancelariji i gledam u smanjene izvore finansiranja i kako bismo mogli to da isfinansiramo.

Moldavija je često portretisana kroz svoje probleme. Da li ti je bilo važno da kroz dokumentarni film pokažeš drugačiju stranu svoje zemlje?

Ion Gnatiuc: "Ono čemu smo svedočili je da Moldaviju kroz njene probleme prikazuju ljudi koji ne žive u Moldaviji. Ono što često vidimo su reportaže napravljene u inostranstvu, a vidimo veoma malo filmova... mislim, tada kada sam se vratio u Moldaviju, kada smo počeli film 2017. godine, imali smo veoma malo filmova koje su napravili Moldavci. Za mene je, antropološki gledano, bilo važno da lokalci ispričaju svoje priče. Uvek smo imali taj antropološki pristup snimanju filmova. Nije nužno bilo važno doći sa nečim pozitivnim, već nam je bilo važno da imamo tu intimu, antropološki i etički pogled iz ugla lokalnog pripovedača. Znam da problema ima svuda, nisu samo u Moldaviji, i mislim da je greška etiketirati zemlju samo kroz njene probleme. Tu zapravo dolazi film i njegova moć, jer nudi alate i platformu da se vidi i razume više o tome šta se tamo dešava."

Vratio si se u Moldaviju nakon godina provedenih u inostranstvu. Šta si to video u svojoj zemlji što te je ubedilo da je to mesto gde želiš da snimaš?

Studirao sam i radio u Rumuniji kada sam upoznao Raisu. Ona je bila novinarka, radila je socijalne reportaže o različitim temama, a ja sam na početku bio njen fotograf za te reportaže. Putovao sam iz Rumunije u Moldaviju, a ona iz Moldavije u Rumuniju da bismo se viđali. Zahvaljujući njoj, uspeo sam da vidim drugačiju zemlju. Jer ja sam napustio Moldaviju deset godina ranije i imao sam veoma negativan stav o tome šta ta zemlja predstavlja, delom i zbog tih priča koje su se pričale o Moldavcima. Ali ona mi je pomogla da vidim drugu realnost zemlje. Odlazeći duboko u sela, upoznajući autentične ljude, idući dalje od novinarskih narativa i doživljavajući mesta na kojima nikada nisam bio...Bila je to ljubav na prvi pogled. Sada imamo ćerku koja je sa nama na festivalu, ima dve godine."

Da li je premala da gleda filmove?

Ion Gnatiuc: Počela je da gleda animacije, a gledala je i naš film tokom postprodukcije. Ima dve godine.

Šta bi voleo da sarajevska publika ponese sa sobom nakon gledanja filma "Electing Miss Santa”?

Ion Gnatiuc: "Zapravo, kada smo pravili film, Raisa je uvek govorila da ne želi da film bude lekcija nekome. Želela je da film bude više kao soba u koju gledalac uđe i iskusi autentični deo Moldavije. Ali sada, nakon toliko festivala na kojima je film bio, verovatno bih voleo da sarajevska publika razmisli o tome koliko je teško ići protiv svoje kulture. Jer Elena je postavljena i živi u prostoru gde su stvari veoma pod uticajem tradicije i lokalne kulture. Uvek je teško srušiti te barijere i zidove, ali nije nemoguće. Verovatno želim da sarajevska publika razmisli o tome da ako je ona uspela, onda verovatno svako može da uspe. Jer jedna od stvari koja je za nju bila najteža je to što je imala tu želju i nameru da nešto promeni, ali se uvek vraćala u isto okruženje koje ti govori da to nije moguće ili da ti to ne možeš. Teško je „kuvati se” u toj vodi nemogućnosti. Tako da bih voleo da publika razmisli o tome, o svom odnosu sa porodicama, o snovima koje imaju a nisu ih ostvarili"

„Elenina sedmogodišnja trka za gradonačelnicu možda se nije završila političkom titulom, ali se završila nečim mnogo vrednijim — trijumfom identiteta. Dokumentarac 'Electing Ms Santa' nas uči da prava moć ne stanuje u institucijama, već u doslednosti sebi. Sarajevo je 17. avgusta imalo priliku da upozna ženu koja je prkosila tradiciji moldavskog sela, a mi smo kroz razgovor sa autorima otkrili cenu i lepotu tog puta. Ostaje nam da pratimo dalji festivalski put ovog filma, sigurni u jedno: Elenin kostim Deda Mraza danas sija jače od bilo koje predsedničke fotelje.

Pogledajte trejler za filma:

(Telegraf.rs)