Marina Vladi je imala životnu priču poput filma: Između pariskog sjaja, Kanskog trona i moskovskih snegova

Retke su biografije 20. veka koje u sebi nose toliko poetske težine, istorijskih lomova, umetničkog trijumfa i lične drame kao što je to život Katarine Marine de Poljakov-Bajdarov, svetu poznate kao Marina Vladi. Rođena u Francuskoj, a sudbinski vezana za rusku dušu svojih predaka, bila je muza najsmelijih reditelja, dobitnica Kanske palme, nepokolebljivi borac za ženska prava i žena zbog koje su se pisali stihovi što i danas odzvanjaju Rusijom.

Njen život nije bio samo filmska karijera. Bio je to roman toka svesti, politički triler i velika, bolna ljubavna poema.

Preporučujemo

Priča o Marini Vladi počinje u egzilu. Rođena je 10. maja 1938. godine u Klišiju, nadomak Pariza, u porodici „belih Rusa“ koji su napustili domovinu nakon Oktobarske revolucije. Umetnost joj je bila upisana u genetski kod: otac Vladimir Poljakov bio je operski pevač, a majka Milica balerina. Marina je odrastala u pravoj umetničkoj komuni sa tri sestre – Odil Versoa, Elen Valije i Olgom Bajdar-Poljakov. Sve četiri sestre ušle su u svet plesa i glume, ali je najmlađa, Marina, nosila u sebi specifičan spoj slovenske melanholije, francuskog šarma i nesalomive unutrašnje snage.

Ime je skratila u Vladi (u čast ocu Vladimiru), a filmske kamere su je zavolele još dok je bila devojčica.

Evropska kinematografija šezdesetih godina prošlog veka tražila je nova lica – lica koja misle, prkose i ne pristaju na stereotipe. Marina Vladi je bila savršen odgovor.

Njen glumački vrhunac priznat je 1963. godine, kada je za ulogu u provokativnoj satiri „Bračni krevet“ (Una storia moderna: l'ape regina) Marka Fererija osvojila nagradu za najbolju glumicu na Filmskom festivalu u Kanu. Igrala je ženu koja proždire svog muža, ulogu tešku, ciničnu i briljantno izvedenu, potvrdivši da iza anđeoskog lica leži glumačka zrelost prve klase.

Ubrzo postaje lice francuskog „Novog talasa“. Žan-Lik Godar je bira za glavnu ulogu u remek-delu „Dve ili tri stvari koje znam o njoj“ (1967), gde Vladi maestralno balansira između uloge pariske domaćice i žene primorane na povremenu prostituciju. Imala je retku privilegiju da radi i sa Orsonom Velsom u njegovom Šekspirovom projektu „Ponoćna zvona“ (Chimes at Midnight, 1966), glumeći Kejt Persi na besprekornom engleskom jeziku.

Bila je podjednako uverljiva u raskošnim istorijskim dramama, poput serije „La Chambre des Dames“, kao i u kamernim autorskim filmovima poput italijanskog „Ukus kukuruza“ (1986).

Ipak, poglavlje koje je trajno definisalo njen privatni život, a umnogome i karijeru, nosi ime Vladimir Visocki.

Kada su se krajem šezdesetih sreli u Moskvi, oboje su već imali živote iza sebe. Iza Marine su bila dva braka – prvi sa čuvenim glumcem i rediteljem Roberom Osenom, a drugi sa Žan-Klodom Brujeom, herojem Pokreta otpora i avio-magnatom. Ali susret sa Visockim, divljim, buntovnim pesnikom, glumcem i bardom sovjetskog podzemlja, bio je sudar dva sveta.

Venčali su se 1970. godine, započevši deceniju dugu borbu protiv geografije, politike i birokratije. Živeti na relaciji Pariz–Moskva u jeku Hladnog rata graničilo se sa nemogućim. Da bi mogla neometano da ulazi u Sovjetski Savez i bude uz čoveka kog je volela, Marina Vladi je uradila nešto nezamislivo za zapadnu zvezdu tog kalibra: učlanila se u Komunističku partiju Francuske. Ta crvena knjižica bila je njen štit i njena propusnica, ali i garancija sovjetskim vlastima da Visockog ne mogu tek tako ućutkati ili poslati u gulag – iza njega je stajala međunarodno priznata glumica.

Marina je svesno žrtvovala mnoge uloge u Francuskoj, provodeći mesece u skromnim moskovskim stanovima, dok su prijatelji vukli veze kako bi Visocki povremeno dobio dozvolu da vidi Pariz. Njegove najlepše, najtragičnije pesme bile su inspirisane njom, njenim odlascima i njihovim čekanjima na aerodromima.

Ta borba protiv sistema, ali i protiv Vladimirovih unutrašnjih demona – alkohola i zavisnosti – trajala je do 1980. godine, kada je srce Visockog stalo u 42. godini. Njihovu tragičnu, epsku sagu Marina je pretočila u knjigu memoara „Vladimir, ili Prekinuti let“, koja je postala svetski bestseler i jedan od najpotresnijih dokumenata o ljubavi u doba cenzure.

Marina Vladi nikada nije bila samo pasivni posmatrač sveta oko sebe. Njena politička i društvena svest bila je oštra i beskompromisna.

Godine 1971, rizikovala je sudski progon i društvenu osudu kada je, zajedno sa Simon de Bovoar, Katrin Danev i drugim istaknutim ženama, potpisala čuveni „Manifest 343“ (u javnosti provokativno nazvan „Manifest 343 kučke“). U njemu je javno priznala da je imala abortus, zahtevajući legalizaciju prekida trudnoće i pravo žena na kontrolu nad sopstvenim telom u vreme kada je to u Francuskoj bilo zakonom zabranjeno. Bio je to čin ogromne građanske hrabrosti koji je ubrzao donošenje istorijskog „Zakona Vej“.

Kasnije, u zrelim godinama, sa svojim dugogodišnjim partnerom, uglednim francuskim onkologom i humanitarcem Leonom Švarcenbergom (sa kojim je živela do njegove smrti 2003), stajala je u prvim redovima na uličnim protestima protiv deportacije arapskih radnika iz Francuske. Takođe, bez oklevanja je prihvatala filmske uloge koje su otvarale tabu teme, poput one o gej paru iz Irana, uvek birajući da stane na stranu progonjenih i nevidljivih.

Nakon smrti Leona Švarcenberga i gubitka svojih voljenih sestara, Marina se povukla u mirniji život. Nije jurila za nekadašnjim sjajem crvenih tepiha; ostala je verna svojim knjigama, sećanjima i borbi za plemenitiji svet.

Kako su saopštila njena deca, preminula je u miru svog doma, okružena najbližima i svojim voljenim životinjama.

Život Marine Vladi bio je most između kultura, most između Istoka i Zapada koji nijedna Gvozdena zavesa nije uspela da sruši. Otišla je žena koja se nije plašila da voli preko granica mogućeg, da stane uz obespravljene i da umetnost živi bez kalkulacija. Njen let jeste bio prekinut gubicima, ali je trag koji je ostavila na evropskom nebu ostao neizbrisiv.

(Telegraf.rs/izvor: Wikipedia/Marina Vlady)