Najavljen životni projekat Lordana Zafranovića "Zlatni rez '42: Djeca Kozare": Opomena protiv zla i zaborava

U beogradskom tržnom centru Galerija, u IMAX sali Cineplexx bioskopa, održana je novinarska projekcija i velika konferencija za medije povodom dugoočekivanog ostvarenja „Zlatni rez ’42: Djeca Kozare”, proslavljenog reditelja Lordana Zafranovića. Novinari i filmski kritičari imali su ekskluzivnu priliku da premijerno pogledaju integralnu verziju filma u trajanju od četiri sata i sedam minuta, nakon čega je usledio emotivan, dubok i na momente potresan razgovor sa autorskom i glumačkom ekipom.

Film, koji je Zafranović razvijao punih 40 godina, otvara ovogodišnji FEST, a nastao je prema scenariju koji je reditelj još sredinom osamdesetih godina prošlog veka započeo sa čuvenim književnikom i scenaristom Arsenom Diklićem.

Preporučujemo

Pred predstavnike medija stali su reditelj Lordan Zafranović, glumački velikan Predrag Miki Manojlović, glumice Katarina Radivojević i Jadranka Nanić Jovanović, mladi glumci Milica Stanković i Vuk Krunić, kao i direktorka Direkcije za multimediju Telekoma Srbija Aleksandra Martinović.

Vidno ganut nakon što je film prvi put u celosti pogledao na velikom platnu zajedno sa novinarima, Lordan Zafranović je konferenciju otvorio zahvalnošću ekipi i tehnološkim uslovima dvorane, istakavši da je finalna obrada slike i tona završena doslovno prethodne noći.

„Evo, ponovo vas pozdravljam i hvala što ste došli u ovolikom broju. Ja sam zajedno sa vama prvi put pogledao film na velikom platnu, jer smo ga sinoć završili u habu. Zahvaljujem ovom bioskopu, ovo je verovatno najbolji bioskop u kom sam prisustvovao projekciji. I sam sam bio iznenađen celinom slike i tona”, rekao je Zafranović na početku.

Govoreći o višedecenijskom nastanku filma, reditelj se osvrnuo na svoju trajnu fascinaciju fenomenom zla, koja ga prati još od njegove rane posete Jasenovcu, a koja je definisala i njegove antologijske filmove poput „Okupacije u 26 slika”:

„Hrabrost nije u tome da se iskazuje na bojnom polju ili u bilo kom političkom obračunu. Hrabrost je u umetnosti – doći do nekih saznanja koja se mogu objasniti samo preko medija kojim se mi bavimo, preko filma. Ja sam na sva pitanja zla uvek konsultovao film, još od pre 40 i nešto godina. Zlo je za mene bilo jedna od najvažnijih tema, nešto što je usađeno u svima nama, nešto što izlazi poput užasa u vremenima koja su za to pogodna – u vremenima kada jednostavno ceo civilizovani svet zahvati tajfun koji razara i uništava sve pred sobom. Zato je svaki od ovih filmova jedna vrsta našeg upozorenja, nas umetnika, da se čuvamo, da se ovo što ste danas gledali nikad, ali nikad više ne ponovi.”

Zafranović je podvukao i specifičnu estetiku filma, opisujući ga kao svojevrsnu renesansnu fresku ljudskog pada, gde priroda i kosmos stoje nasuprot zverstvima:

„Na našem platnu, u pozadini velikog klanja, pojavljuje se treće lice – a to je sunce. Ono je prisutno, ono gleda to zlo. Ta misao: šta sunce, kao izvor svega i obasjivač ljudskog života, misli o nama idiotima? Ono prisustvuje nezamislivom klanju koje je neobjašnjivo. Zlo je do kraja neobjašnjivo. Imamo ga svi sakrivenog u nekom genetskom kodu, izvlačimo ga kad zatreba, sakrivamo ga jer ga se stidimo, ali ono je u nama. Ovaj film je pokušao da pokaže da naoko obični ljudi, kada ih pokrene zlo, postaju znatno gori od bilo koje zveri.”

Glumac Predrag Miki Manojlović, koji u Zafranovićevom opusu prepoznaje vrhunac autorskog filma evropske i jugoslovenske kinematografije, istakao je da je rad sa Zafranovićem privilegija i nastavak tradicije slavne praške škole:

„Pored mene ovde sedi čovek koji se zove Lordan Zafranović, koji je snimio filmove koji su ušli u svetsku baštinu i izdržali probu vremena. On je jedan od najvažnijih reditelja Evrope i jedan univerzum koji je mogao samo Mediteran da izrodi. Imao sam tu posebnu privilegiju da budem jedini glumac sa ovih prostora koji je radio sa celom praškom školom. Zafranović je za mene od svog prvog filma bio autor koji pravi veliku transpoziciju života u nešto što je neobjašnjiva slika, što postaje čista umetnost.”

Manojlović je napravio i zanimljivu paralelu između književnosti i filmskog jezika, objašnjavajući zašto je filmska slika zla ponekad teža za podnošenje od pisane reči:

„Film ima jednu 'manu' u odnosu na veliku literaturu – on ima okvir koji se zove kadar, montaža. Velika literatura daje čoveku mogućnost da intimno stvara svoje slike, dok film pravi slike koje su već fiksirane, završene. Ipak, veliki filmovi probijaju sve granice. U današnje vreme, kada bi se mnogi samo zezali, ovakav čovek dođe, uradi ovakav film i zaslužuje apsolutnu podršku svih nas.”

Odgovarajući na pitanja o Jasenovcu i pokušajima politizacije, Manojlović je bio izričit:

„Kada je Jasenovac u pitanju, kada je to stratište u pitanju – ja mislim da to stratište zaslužuje filmova onoliko koliko je bilo sudbina, koliko je ljudi tamo bilo. Svaki čovek je tamo bio jedna sudbina. To važi i za druga stratišta. A sve drugo, sve što se oko toga plete, stvar je dnevne politike. Ja o tome mogu imati svoje mišljenje, ali politika me ovde ne zanima. Umetnost je ta koja ostaje.”

Glumica Katarina Radivojević održala je zapaženo i emotivno izlaganje, u kojem je jasno razdvojila dnevno-politička previranja od suštine filma:

„Pre svega, želela bih da napravim jedan uvod: nije sve u životu politika. Postoji nešto što je veće od Aleksandra Vučića, od studentskog pokreta, od nas samih. A to je ovaj film – 'Zlatni rez ’42: Djeca Kozare'. To je film o stradanju hiljada i hiljada dece i žena, nevinih ljudi. To je naša istorija, nešto što nam je ostavljeno da čuvamo, to je naš nezaborav.”

Radivojević se osvrnula i na izostanak pojedinih kolega iz regiona, naglasivši svoje motive dolaska na projekciju i premijeru:

„Žao mi je što moje kolege iz Hrvatske nisu došle, ja duboko poštujem njihovu odluku i podržavam ih. Ja ću doći sutra na premijeru. Nemam profesionalnih obaveza kao neke moje kolege, nažalost nemam ih već duže vreme – možda i zato što sam javno i aktivno podržala studentski pokret, a kako bih drugačije. Ali danas sam sa vama ovde iz tri razloga: pre svega zbog teme filma, zbog nevinih žrtava, a najviše zbog poštovanja i duboke zahvalnosti prema Lordanu Zafranoviću, velikom reditelju koji je uložio godine svog iskustva, rada i truda. Hvala mu na tome.”

Glumica Jadranka Nanić Jovanović opisala je snimanje kao izuzetno zahtevnu epopeju, uporedivši je sa samom temom stradanja naroda:

„Ovo je bila jedna velika epopeja, kao što je i ovaj film epopeja jednog naroda – kako god da se taj narod zove, da li su to Srbi, a bilo je i Hrvata koji su stradali. Danas, u svetu koji je poludeo, gde na svaka dva minuta biva ubijeno jedno dete, mi se nadamo da će ovaj film biti naš krik da dođemo k sebi. Da ne dozvolimo da mržnja bude važnija od čoveka i od ljubavi.”

Ona je posebno pohvalila statiste i atmosferu na setu, gde su se granice između glume i stvarnog saosećanja potpuno izbrisale:

„Radili smo scene na 42 stepena, pod crvenim meteo-alarmom, sa Lordanom u crnom šatoru. Statisti su stajali u ustaškim uniformama satima, čekajući kadar. Za pola sata popili bi 35 litara vode, ali su nepokolebljivo stajali. Kada sam ih pitala odakle im tolika snaga, shvatila sam da svako od njih ima lični motiv: to su bila deca izbeglice, potomci onih koji su stradali u Jasenovcu. Svi mi imamo nekoga u istoriji ko je stradao. Zato bih volela da se pomirimo i da budemo braća, što genetski i jesmo.”

Mladi glumci o suočavanju sa istorijskim paklom

Posebnu pažnju privukla su svedočenja mladih glumaca, Milice Stanković i Vuka Trnavca, koji tumače uloge dece suočene sa strahotama logora.

Milica Stanković:

„Kao i sva deca mojih godina, o Jasenovcu sam učila u osnovnoj školi, tek one najosnovnije podatke. Međutim, kada sam dobila scenario i kada sam ušla u ovaj film, naučila sam mnogo više. Kroz scene koje smo snimali, ta tema mi se duboko približila. Svi moramo biti svesni šta se dešavalo. U filmu je prikazan samo jedan mali deo onoga što se stvarno događalo u mnogo većem obimu. Ko god gleda ovaj film i oseti se loše, mora znati da je to bila surova stvarnost. Želim da nikada ne zaboravimo šta su radili ljudi ljudima, kako se to našem narodu više nikada ne bi ponovilo.”

Vuk Trnavac:

„Bilo je izuzetno teško spremati se za ovaj film zbog same tematike. Izučavanje celog Jasenovca trajalo je dva-tri meseca, uz pomoć Lordana i moje nastavnice glume Minje Filipović. Bilo je jezivo prolaziti kroz sve te prizore, ali svi smo znali koliko je važno da iznesemo ovaj težak zadatak.”

Direktorka Direkcije za multimediju Telekoma Srbija Aleksandra Martinović istakla je ulogu ove kompanije kao koproducenta i podrške autoru da do kraja realizuje svoju viziju:

„Telekom Srbija sa ponosom stoji i iza i ispred ovog filma. Nakon gledanja ove celovite verzije, emocije su me potpuno savladale. Pitanje dužine trajanja filma postaje potpuno sekundarno u odnosu na njegov kvalitet i snagu emocije koju nosi. Lordan Zafranović je u jednom intervjuu rekao da je istorija zapravo samo pozornica za savremene strahove i zlo koje nam se može desiti – zato je ovaj film velika opomena u kom pravcu čovečanstvo nikako ne sme da ide.”

„Nakon svečane premijere na FEST-u, film očekuje redovna bioskopska distribucija širom Srbije i regiona. Smatramo da je naša obaveza da omogućimo da što veći broj ljudi pogleda ovo delo. Što se tiče međunarodnih festivala, o tome ćemo se u narednom periodu dogovarati sa autorom.”

Odgovori na novinarska pitanja: Kako je nastajao film i odnos sa glumcima

U otvorenom delu konferencije, novinarka Euronews Srbija Nataša Jovanović postavila je pitanje o fazama nastanka filma tokom četiri decenije, kastingu, učešću glumaca iz Hrvatske, kao i o tome da li reditelju smeta što se u javnosti film često posmatra kroz prizmu politike umesto umetnosti.

„Još 1986. i 1987. godine Arsen Diklić je strasno želeo da radimo zajedno, ceneći ono što sam do tada uradio u ratnoj trilogiji. Napisao je izvanredan scenario 'Djeca Kozare'. Ja sam ga usmeravao prema svojoj formi, jer imam specifičan stil. A onda je došao nesretni rat koji je sve prekinuo. Kada su se devedesetih desili novi ratovi, izbegličke krize, žice po Evropi – video sam žice na granici sa Slovenijom visoke pet metara gde ni miš ne može da prođe, video sam udavljenog dečaka na plaži u Italiji – setio sam se Diklićevog scenarija. Shvatio sam da se užas ponavlja.”

Govoreći o glumcima, Zafranović je odbacio tvrdnje o problemima:

„Što se tiče glumaca, gotovo svi bez izuzetka bili su oduševljeni što rade na ovom filmu. Pročitali su scenario sa velikim ushićenjem. Sa svakim pojedinačno sam razgovarao – oni nisu bili samo saradnici, oni su mene nadopunjavali i svoje uloge usmeravali još žešće nego što smo napisali. Mogu biti samo neizmerno zahvalan celoj glumačkoj ekipi, a posebno direktoru fotografije sa kojim sam stvorio kadrove koji izgledaju kao renesansne slike zla. Uspeli smo da energiju svakog čoveka sa seta utisnemo u filmsku traku.”

Na pitanje o evropskoj percepciji Jasenovca i revizionizmu, Zafranović je zaključio podsećanjem na univerzalnost filmskog zapisa:

„Film je materijalizovana stvarnost današnjice. Srećom, gledaće ga generacije iza nas. Možda za 500 godina, kada arheolozi budu kopali po našem vremenu, videće ovaj film i reći: 'Ipak je ovde bilo ljudi koji su znali da je priroda veličanstvena, a da je svako zlo i svaki rat samo uvreda postojanja.' U tom smislu sam napravio ovaj film.”

Film „Zlatni rez ’42: Djeca Kozare” svečano otvara predstojeći FEST, čime započinje svoj bioskopski i festivalski put kao jedno od najznačajnijih i najbeskompromisnijih filmskih svedočanstava domaće kinematografije.

(Telegraf.rs)