Zašto deca od vas traže da im iznova i iznova čitate jednu istu priču?

Možda je vama "mozak spržen", ali ovo donosi brojne benefite

Ako ste roditelj, poznat vam je scenario: ušuškate dete u krevet i ono zahteva da mu čitate „Pinokija“. To ste mu čitali i prethodne večeri. I veče pre toga. I ono pre. „Pinokio“ vam je spržio mozak. Reči u knjizi više nemaju nikakvo značenje. Možete da ih izgovarate, a da ni ne gledate u knjigu. Zvuči neverovatno, ali vrlo je moguće će vam tražiti da mu je pročitate opet – iste večeri.

Postoji dobar razlog zašto deca vole neumorno da slušaju jednu te istu priču, i to ne rade da bi izludeli svoje roditelje. (To čuvaju za tinejdžerske godine kada počnu da izlaze, voze i diskutuju o politici.) Deca uživaju u poznatim stvarima, a kada je vreme za spavanje, to je ritual toplog kreveta, dragog roditelja i njihove omiljene priče. Krevet nudi udobnost i toplotu, savršene uslove za učenje. Tokom dana, u školi ili kod kuće, deca često imaju povišen hormon stresa kortizola, kao odgovor na nove i potencijalno zastrašujuće situacije. Kada su na sigurnom – na primer, u krevetu – i slušaju poznatu priču, nivo kortizola se smanjuje.

Preporučujemo

Bez obzira na to da li dete razume sve reči u priči ili ne, ponavljanje nudi neverovatnu korist u razvoju inteligencije. Govoreći za sajt Parents.com, doktorka Virdžinija Volter je izjavila da deca kada dobro upoznaju priču počinju da razvijaju svoju logiku. Vežbaju svoje sposobnosti da predvide događaje na osnovu postojećeg znanja.

Na primer, kada roditelj čita bajku o Crvenkapi dete koje je priču već čulo očekivaće pozitivan ishod priče. „Predvideće“ završetak. Uskoro će svoje šablone svesnosti početi da koriste kako bi stvarali nove tvrdnje u vezi sa, na primer, naukom i matematikom.

Ponavljanje se pokazalo i kao odličan način za razvoj vokabulara kod dece. Kada ne moraju da se koncentrišu na zaplete i preokrete u priči, deca se fokusiraju na uočavanje i učenje novih reči. U jednom malom istraživanju sprovedenom u Engleskoj, dve grupe trogodišnjaka su slušale priče u kojima su postojale izmišljene reči na četiri različita mesta u priči. Jedna grupa je čula priču tri puta dok je druga čula tri različite priče sa istim izmišljenim rečima. To znači da je svako dete čulo ove reči ukupno 12 puta, ali su deca koja su slušala istu priču mogla da se sete tih reči i odmah nakon čitanja a i posle nekoliko dana. Druga grupa je imala problem sa trajnijim zadržavanjem – nisu mogli da se sete nijedne reči koju su naučili pre nedelju dana.

Na kraju ćete ipak morati da odložite omiljenu knjigu jer ako deca grade vokabular na jednoj knjizi, on će biti ograničen. Ali roditelji kojima je preko glave ponavljanje iste priče bi trebalo da nađu utehu u činjenici da taj proces njihovom detetu obezbeđuje mnogo koristi.

(Telegraf.rs/Mentalfloss)