Edgar Alan Po je bio oženjen svojom rođakom (13): Njena smrt inspirisala je "Anabel Li"

Po je bio alkoholičar, kritika nije bila naklonjena njegovom radu, a imao je problema da objavi svoja dela zbog brojnih neprijatelja u branši koje je sa lakoćom stekao

Edgar Alan Po / Foto: Pixabay

Danas je Edgar Alan Po najpoznatiji predstavnik američkog romantizma, a naročito mračnog romantizma, kao i jedan od najuticajnijih ličnosti svetske književnosti. Uprkos tome što je danas slavljen i obožavan, tokom života mu baš i nisu cvetale ruže.

Njegov biološki otac napustio je porodicu kada je Po bio svega jednu godinu star, majka je preminula godinu dana nakon toga, da bi ga kasnije napustili i njegovi hranitelji.

Po je bio alkoholičar, kritika nije bila naklonjena njegovom radu, a imao je problema da objavi svoja dela zbog brojnih neprijatelja u branši koje je sa lakoćom stekao.

Posmrtni portret Virdžinije Klem / Foto: Wikimedia

Uprkos svemu, Po je uspeo da pronađe sreću u romantičnoj ljubavi koju je želeo da kruniše brakom. Kada je podneo zahtev za sklapanje braka izabranica njegovog srca, rođaka Virdžinija Klem, imala je svega trinaest godina dok je Pou u tom trenutku bilo čak dvadeset i šest.

Iako su u braku proveli jedanaest godina ni tu bračni par nije imao mnogo sreće. Virdžinija je zbog tuberkuloze postala invalid, a poslednjih pet godina života je provela iskašljavajući krv. Preminula je u dvadeset i četvrtoj godini života. Njena smrt bila je inspiracija za nastanak besmrtne pesme Anabel Li.

Današnja kritika veliki broj mrtvih žena u Poovim delima tumači kao odjek piščeve patnje zbog preminule supruge. Prisustvo krvi i tela koja krvare u Poovim delima takođe je posledica njegovog života sa Virdžinijom.

Njeno telo prvo je pokopano na lokalnom groblju koje se nalazilo u blizini porodičnog imanja, da bi, nakon Poove smrti, bilo iskopano i sahranjeno pored supruga u Baltimoru gde i danas zajedno počivaju.

Pročitajte pesmu "Anabel Li":

U carstvo na žalu sinjega mora –

pre mnogo leta to bi –

življaše jednom devojka lepa

po imenu Anabel Li;

i samo jedno joj beše na umu

da se volimo mi.

U carstvu na žalu sinjega mora

deca smo bili mi,

al volesmo se više no iko

ja i Anabel Li,

ljubavlju s koje su patili žudno

nebeski andjeli svi.

I zato, u carstvu na morskome žalu,

pradavno ovo se zbi

poduhnu vetar noću sa neba,

sledi mi Anabel Li

i dođoše od mene da je odnesu

njezini rođaci svi,

u grob na morskome je spustiše žalu

da večni sanak sni.

Andjele zavist je morila što su

tek upola srećni ko mi

da! zato samo ( kao što znaju

u carstvu onome svi)

poduhnu vetar sa neba i sledi

i ubi mi Anabel Li.

Al mi nadjačasmo ljubavlju one

što stariji behu no mi –

što mudriji behu no mi –

i slabi su andjeli sve vasione

i slabi su podvodni duhovi zli

da ikad mi razdvoje dušu od duše

prelepe Anabel Li

Jer večite snove, dok Mesec sjaj toči,

snivam o Anabel Li

kad zvezde zaplove, svud viđam ja oči

prelepe Anabel Li

po svu noć ja tako uz dragu počivam,

uz nevestu svoju, uz život svoj snivam,

u grobu na žalu, tu ležimo mi,

a more buči i vri.

(Telegraf.rs/Bookvar)