Dr Vladimir Milošević novi gost podkasta "Glasno": O depresiji, da li smo postali robovi osmeha?

U najnovijoj epizodi podkasta „Glasno“, u realizaciji „Službenog glasnika“, gostovao je čovek čija karijera predstavlja most između stroge kliničke psihijatrije i neuhvatljivog sveta umetničkog stvaralaštva. Dr Vladimir Milošević, neuropsihijatar i psihoterapeut sa impresivnih 35 godina kliničkog iskustva, predstavio je svoju novu knjigu „Depresija i kreativnost“. Razgovor koji je vodio sa domaćinom podkasta nije bio samo puka promocija knjige, već duboka intelektualna vivisekcija modernog društva, umetnosti i patnje.

Imperativ sreće: Da li smo postali robovi osmeha?

Preporučujemo

Jedna od prvih tema kojom se dr Milošević pozabavio u podkastu „Glasno“ jeste fenomen „psihijatrizacije“ svakodnevice i nametnuti kult sreće koji guši savremenog čoveka. Prema njegovim rečima, danas se uspeh meri isključivo nivoom oduševljenja koje pokazujemo.

„Danas je sreća postala definicija uspešnosti. Svi moramo biti nasmejani, stalno oduševljeni. Ako na mejl odgovorite samo sa 'drago mi je', to se smatra emocionalno siromašnim. Zahteva se ekstaza, stalno se pumpa tenzija koja je u suštini besmislena. Sreća nije stalno stanje - kako je govorio pokojni psihijatar Robert Tore, sreća je samo epifenomen dostizanja nekog cilja. Čim ga dostignete, vraćate se u svoje normalno stanje. Biti stalno srećan je nemoguće, osim ako niste u stanju manije ili, kako Tore kaže, ako niste budala,“ oštro primećuje dr Milošević.

Razbijanje mita: Šta je zaista depresija?

Doktor upozorava da smo kao društvo olako prihvatili termin „depresija“ za svaku vrstu prolazne tuge, čime smo obezvredili težinu stvarne bolesti. U realizaciji „Službenog glasnika“, on je jasno povukao crtu između kliničke slike i lošeg dana.

„Depresija je ozbiljan klinički entitet. To je gubitak volje, motiva, sposobnosti da se radujete, usporenost misli, poremećaj sna i apetita. Danas je sve postalo 'depresivno' - i dan, i grad, i loše raspoloženje nakon neuspeha. Ali život prirodno nosi tugu i zabrinutost. To su psihološka stanja koja nam pripadaju i ona ne znače nužno bolest. Opasno je što ljudi danas traže instant rešenja i gotove dijagnoze na internetu, stvarajući haos u sopstvenom doživljaju sebe umesto da potraže stručno razumevanje,“ objašnjava on.

Psihodrama: Scena kao prostor isceljenja

Kao jedan od pionira psihodrame na Balkanu, dr Milošević je objasnio zašto je ovaj metod, koji se zasniva na akciji a ne samo na rečima, toliko moćan. Za razliku od klasičnih verbalnih terapija, psihodrama oživljava unutrašnji svet pacijenta.

„U psihodrami koristimo jezik igre, onaj bazični jezik koji smo svi imali kao deca dok smo upoznavali svet. Pacijent ne priča o svom problemu - on ga odigrava na sceni. Taj proces omogućava osobi da se distancira od sopstvene patnje, da je posmatra 'sa strane' i da kroz tu distancu otvori novi prostor za razumevanje. Cilj je aktiviranje kreativnih potencijala koji pomažu da se prevaziđu teška stanja. Zdrav čovek je, po definiciji, spontan i kreativan,“ ističe Milošević.

Književnost kao ogledalo: Od Hamsuna do Konrada

Knjiga „Depresija i kreativnost“ specifična je po tome što kliničke fenomene posmatra kroz prizmu vrhunske književnosti. Dr Milošević veruje da su veliki pisci često bolji dijagnostičari ljudske duše od samih lekara.

„Frojd je tvrdio da psihanalitičar mora čitati lepu književnost jer ona opisuje dušu mnogo dublje nego stručna literatura. Uzmimo Knuta Hamsuna i njegov roman 'Glad'. Preciznost kojom on opisuje depresivnu psihozu prevazilazi bilo koji medicinski udžbenik. Ili Džozef Konrad i njegovo 'Srce tame'. On istražuje taj primarni, nesvesni proces u čoveku koji je istovremeno i kreativan i destruktivan. Veliki umetnici imaju tu intuitivnu sposobnost da prepoznaju ono što mi u psihijatriji nazivamo 'graničnim strukturama ličnosti' mnogo pre nego što je nauka to definisala,“ navodi doktor tokom gostovanja u podkastu „Glasno“.

Beketovo isceljenje i Linčov strah

Jedno od najzanimljivijih pitanja koje knjiga otvara jeste odnos između talenta i mentalne bolesti. Da li terapija „kvari“ umetnika?

„Dejvid Linč je odbio psihonalizu jer se plašio da će mu ona oduzeti kreativni dar. S druge strane, Semjuel Beket je bio prosečan, neprimećen pisac sve dok nije otišao na terapiju kod Vilfreda Biona. Tek nakon tog procesa, Beket je postao genije kakvog poznajemo. Terapija ne ubija talenat; ona ga oslobađa od blokada koje simptomi bolesti nameću. Kreativnost je zapravo čin samoisceljenja. Pisanje je autorefleksija koja vodi ka izlasku iz tame,“ tvrdi dr Milošević.

Rad sa najmračnijim delovima ljudske prirode

Iskustvo dr Miloševića obuhvata i rad sa ljudima sa margine društva, uključujući osuđenike za najteža krivična dela u slovenačkim zatvorima, kao i žrtve ratne torture.

„Radio sam sa ljudima koji su prošli kroz nezamislive užase ili su ih sami počinili. U zatvoru smo radili psihodramu sa osuđenima za ubistva. Bilo je fascinantno posmatrati proces u kojem osoba pokušava da razume sopstveni nagon za agresijom i pronađe izlaz iz tog kruga. Čovek u sebi nosi i Tanatos i Eros - i razaranje i stvaranje. Psihoterapija je tu da pomogne da se ta agresija kanališe u nešto stvaralačko, ali to je bolan proces koji zahteva vreme i hrabrost da se otvore stare rane,“ priseća se on.

Zabluda o „povratku na staro“

Za kraj razgovora u realizaciji „Službenog glasnika“, dr Milošević je poslao otrežnjujuću poruku svim pacijentima i onima koji razmišljaju o terapiji. Ključno je razumeti da cilj nije restauracija prošlosti, već izgradnja budućnosti.

„Pacijenti često dolaze sa željom: 'Doktore, hoću da budem kao nekada'. Moj odgovor je uvek isti: Ne daj Bože da budete kao nekada! To što ste bili nekada vas je i dovelo u ovo stanje u kojem ste sada. Terapija nije povratak na staro; ona je proces promene. Vi treba da postanete neko nov, neko ko je integrisao svoje iskustvo bola i pretvorio ga u snagu za drugačiji život. To je suština i kreativnosti i psihoterapije - stvaranje novog smisla tamo gde je on bio izgubljen.“

Knjiga „Depresija i kreativnost“, koja je bila povod za ovaj izuzetan razgovor, ostaje kao trajni dokument i vodič kroz lavirinte ljudske psihe, pozivajući nas da u sopstvenom „srcu tame“ potražimo iskru stvaralaštva.

(Telegraf.rs)