Kako Anđelka Petrović uspeva da "Anu Karenjinu" i Kafkin "Preobražaj" približi digitalnoj generaciji učenika

U novoj epizodi podkasta „Glasno“, u produkciji Službenog glasnika, domaćin Petar V. Arbutina ugostio je Anđelku Petrović, profesorku srpskog jezika i književnosti u Matematičkoj gimnaziji, influenserku i autorku knjige „Jednorozija magije i kritičko mišljenje“. U razgovoru koji je duboko zaronio u pore obrazovnog sistema, Petrovićeva je analizirala izazove modernog školstva - od veštačke inteligencije do roditeljskih ambicija koje guše dečju samostalnost.

Škola nije samo zgrada, niti je nastava samo puko reprodukovanje činjenica. Za Anđelku Petrović, prosveta je prostor stalne razmene, ali i borbe sa sujetama, tehnologijom i društvenim očekivanjima. Njena knjiga, čiji naslov sugeriše spoj mašte i strogog intelekta, zapravo je destilat višegodišnje prakse u jednoj od najelitnijih srpskih škola.

Preporučujemo

Paradoks veštačke inteligencije: Povratak knjizi?

Jedna od centralnih tema razgovora bila je uloga veštačke inteligencije (AI) u učionici. Dok se mnogi profesori pribojavaju da će AI u potpunosti obesmisliti pisanje sastava i učenje, Petrovićeva primećuje neočekivan obrt.

„Moji učenici nikada oprezniji i kritički nastrojeniji nisu bili nego sa pojavom veštačke inteligencije, jer shvataju da ona 'halucinira', da nije uvek pouzdan izvor informacija. Bila sam oduševljena kad sam shvatila da sad imamo alatku koja je kod njih izazvala skepsu, koja podrazumeva da se stvari moraju proveriti na još jednom izvoru, koji vrlo često biva knjiga,“ istakla je Petrovićeva.

Odgovornost vs. Kritičko mišljenje

Iako se godinama insistira na razvoju kritičkog mišljenja, profesorka Petrović upozorava na jednu još važniju, a deficitarnu kategoriju - odgovornost. Prema njenim rečima, savremeni vaspitni model decu često amnestira od posledica njihovih postupaka.

„Jedina stvar oko koje sam ja u stalnom problemu sa učenicima i njihovim roditeljima jeste odgovornost. Naša deca su vaspitana tako da ne snose nikakvu odgovornost za svoje postupke ili izgovorene reči. Oni odgovornost izjednačavaju sa krivicom. Kada im kažem: 'Vi ste odgovorni i za vaše uspehe, ne samo za promašaje', tu negde vaspitno proklizavamo,“ objasnila je ona.

Domaćin Petar Arbutina se nadovezao provokativnom opaskom da su „najgora stvar u školi roditelji“, referišući na fenomen roditelja koji ne dozvoljavaju deci da iskuse neuspeh. Petrovićeva je to potvrdila kroz primere ambicioznih porodica koje svaku ocenu manju od petice doživljavaju kao porodičnu tragediju.

Kako „prodati“ Anu Karenjinu digitalnoj generaciji?

Kako klasična književnost komunicira sa decom koja žive u svetu kratkih formi i brzih informacija? Anđelka Petrović rešenje vidi u prevođenju večnih tema na moderan jezik.

„Anu Karenjinu smo 'progovorili' onog trenutka kada sam im rekla da se tu radi o razvodu. Imate mnogo porodica koje se razilaze, a deca to žive. Kada su Anu Karenjinu ugledali iz tog ugla, gde je dete najveći stradalnik, počeli su da pričaju sa mnom - čak i oni koji nisu pročitali knjigu,“ ispričala je profesorka.

Sličan pristup primenjuje i na Kafkin „Preobražaj“, koji učenicima tumači kroz sindrom „izgaranja“ (burnout) u savremenom korporativnom društvu.

Trauma Ribnikara i ljudskost u učionici

Razgovor nije mogao da zaobiđe tragediju u OŠ „Vladislav Ribnikar“. Petrovićeva, čija se škola nalazi u neposrednoj blizini, opisala je stanje šoka i način na koji je pokušala da povrati poverenje i normalnost u učionici.

„Prva dva-tri dana nisam mogla da držim predavanja. Ako su oni želeli da pričaju o tome, sve drugo smo stavili po strani. Sećam se da smo otišli da odnesemo cveće, a jedan moj učenik, pokušavajući da razbije tu strašnu tišinu ljudskom potrebom za normalnošću, pitao me je: 'Razredna, kako vaš ljubavni život?'. To nas je bukvalno nateralo da prodišemo,“ prisetila se Petrovićeva, naglašavajući da je škola, pre svega, zajednica živih ljudi, a ne samo institucija.

Jezik kao identitet

Na kraju, Petrovićeva se osvrnula na važnost čuvanja maternjeg jezika i sopstvenog glasa. Iako joj je sugerisano da „ispegla“ svoj istočnohercegovački dijalekat, ona je to odbila, smatrajući ga delom svog identiteta.

U svetu gde se uspeh meri „Kembridžom ili Oksfordom“, Anđelka Petrović svojim đacima, ali i kolegama, poručuje da je suština pisanja i učenja - pronaći sopstveni glas. Njena knjiga i rad u učionici ostaju svedočanstvo da magija u prosveti još uvek postoji, ali samo tamo gde ima hrabrosti za istinu i kritičko mišljenje.

(Telegraf.rs)