Orvel je upozorio na Velikog brata: Dragaš piše o svetu u kojem sami odustajemo od istine

Knjiga „Moć percepcije – Kad stvarnost izgubi bitku“ nije još jedno upozorenje na lažne vesti. To je knjiga o svetu u kojem istina više ne mora da bude zabranjena da bi bila poražena. Dovoljno je da bude sporija, tiša i manje privlačna od onoga što nam ekran svakodnevno prikazuje kao stvarnost.

Preporučujemo

Postoje knjige koje objašnjavaju vreme u kojem su napisane, a postoje i one koje ga sustignu pre nego što većina ljudi shvati šta se dogodilo. „Moć percepcije – Kad stvarnost izgubi bitku“ dr Orhana Dragaša spada među ove druge. Englesko izdanje objavio je britanski Chiselbury Publishing, italijansko ugledni Cacucci Editore, a srpsko Službeni glasnik. Knjiga je bila bestseler u Velikoj Britaniji i Italiji, isti uspeh ostvaruje i u Srbiji, dok je na turskom jeziku krajem avgusta objavljuje Destek, najveća turska izdavačka kuća. Takav izdavački put pokazuje da tema knjige nije vezana za jednu zemlju, jedan politički sistem ili jednu medijsku kulturu. Ona pogađa problem sa kojim se danas suočava svako društvo.

Predgovor je napisao lord Christopher Geidt, dugogodišnji savetnik i privatni sekretar kraljice Elizabete Druge. Geidt ocenjuje da se mnoge savremene knjige bave sukobom percepcije i stvarnosti, ali da se malo koja može meriti sa širinom Dragaševog pristupa, koji povezuje filozofiju, psihologiju, medije i digitalnu kulturu. Za njega je ovo izuzetan vodič za sve koji još veruju da istina ima značaj i koji ne pristaju da se odreknu prava na samostalno mišljenje.

Recenziju je napisao profesor Michael Goodman sa King’s College London, jedan od najpoznatijih britanskih stručnjaka za obaveštajne studije I medjunarodne poslove. On knjigu naziva izuzetno pravovremenom i važnom, ističući da Dragaš sa sigurnošću povezuje istinu, činjenice i percepciju sa savremenom politikom i društvom. Goodman je preporučuje budućim političarima, ljudima koji prate savremene događaje i svima koji odbijaju da prihvate da istina više nije važna.

Veliki brat više nije čovek

Gotovo svako zna osnovnu ideju Orvelove „1984“. Postoji vlast koja kontroliše jezik, menja prošlost, briše činjenice i građanima određuje šta smeju da smatraju stvarnim. Ministarstvo istine falsifikuje dokumente, Veliki brat nadzire svaki korak, a čovek na kraju mora da prihvati da su dva i dva pet ukoliko Partija tako zahteva.

Dragaš polazi od mnogo neprijatnije stvarnosti. U svetu o kojem on piše Veliki brat više nije ni potreban. Nije potrebno spaliti knjigu, ugasiti novine ili zabraniti činjenicu. Dovoljno je zatrpati je hiljadama privlačnijih slika, glasnijih tvrdnji i emotivnijih sadržaja. Istina može ostati formalno dostupna, a da praktično nestane iz života ljudi. Orvelov građanin zna da ga vlast primorava da prihvati laž. Današnji čovek često veruje da je potpuno slobodan dok mu izbor oblikuju algoritmi koje ne vidi, digitalne platforme čije kriterijume ne poznaje i sistemi koji iz svake njegove reakcije uče kako da ga još duže zadrže pred ekranom.

U „1984“ istina nestaje pod pritiskom države. U „Moći percepcije“ ona gubi zato što joj je oduzeta pažnja. Niko je nije proglasio zabranjenom, ali je učinjena nevidljivom, zamornom ili emocionalno beznačajnom. Ko određuje šta ćemo prvo videti, koliko puta ćemo to videti i uz kakvu emociju, u velikoj meri određuje i ono što ćemo smatrati stvarnim.

U Orvelovom svetu postoji Ministarstvo istine. U svetu o kojem piše Dragaš tu funkciju preuzimaju nevidljivi sistemi preporuka. Oni ne moraju da izbrišu činjenicu. Dovoljno je da je ne prikažu. Ne moraju da zabrane mišljenje. Dovoljno je da mu uskrate vidljivost. Ne moraju da ućutkaju čoveka. Dovoljno je da ga niko ne čuje. To je moć koja ne dolazi u uniformi, ne kuca na vrata i ne zahteva javnu poslušnost. Ona deluje kroz ekran koji sami otvaramo, sadržaj koji sami biramo i osećanje da smo do svakog zaključka došli potpuno slobodno.

Algoritam ne prati naše izbore. On ih oblikuje

Juval Noa Harari je u svojim knjigama objasnio kako su ljudi kroz istoriju stvarali velike zajednice zahvaljujući pričama u koje su kolektivno verovali, a zatim upozorio da bi podaci i algoritmi mogli da postanu nova osnova moći. On upozorava da sistemi, zahvaljujući podacima koje neprestano prikupljaju, sve preciznije predviđaju naše izbore. Dragaš ide korak dalje.

Njega ne zanima samo da li algoritam zna šta ćemo kupiti, gledati ili za koga ćemo glasati. Njega zanima šta se događa kada algoritam učestvuje u stvaranju onoga što ćemo smatrati istinitim. To više nije samo predviđanje ponašanja. To je uređivanje sveta koji čovek vidi.

U tome je „Moć percepcije“ knjiga naredne faze. Harari upozorava na vlast podataka, a Dragaš opisuje trenutak u kojem podaci postaju urednici našeg pogleda na svet. Telefon više nije samo uređaj preko kojeg primamo informacije. On je filter između čoveka i stvarnosti. Na njegovom ekranu neko drugi već je odredio redosled tema, važnost događaja, vidljivost ljudi i intenzitet emocije.

Zbog toga dve osobe mogu živeti u istom gradu, govoriti istim jezikom, gledati isti događaj i ipak imati potpuno različite slike onoga što se dogodilo. Jedna će dobiti snimke koji potvrđuju njen strah, druga sadržaje koji hrane njen bes. Obe će verovati da su same došle do zaključka i obe će imati „dokaze“ na ekranu.

Dragaš tu govori o raspadu zajedničkog oslonca u činjenicama. Društvo može da podnese razlike u mišljenju, interesima i ideologijama. Mnogo teže može da opstane kada ljudi više nemaju iste činjenice od kojih polaze. Tada rasprava prestaje da bude sukob stavova i postaje sudar dva sveta koji se međusobno više i ne priznaju.

To je korak dalje od Hararijevog upozorenja da će algoritmi poznavati naše želje. Dragaš pokazuje da algoritmi već učestvuju u njihovom stvaranju. Oni ne čekaju samo da vide šta želimo. Svakodnevno proveravaju kako reagujemo, a zatim nam vraćaju pažljivo izabranu verziju sveta koja će tu reakciju dodatno pojačati.

Laž kojoj sami otvaramo vrata

Velika snaga ove knjige nalazi se u tome što autor čitaoca ne ostavlja u udobnoj poziciji posmatrača. Lako je poverovati da su žrtve manipulacije uvek neki drugi ljudi, manje obrazovani, politički zaslepljeni ili tehnološki naivni. Dragaš ruši upravo tu iluziju.

Ljudski um ne traži stalno istinu. On traži smisao, sigurnost i potvrdu. Lakše prihvata ono što se uklapa u već postojeće mišljenje, brže reaguje na strah i bes nego na suvoparan podatak, a prvi utisak često pretvara u merilo za sve što dolazi kasnije. Digitalne platforme nisu izmislile te slabosti. One su ih pretvorile u precizno merljiv i izuzetno profitabilan sistem.

Svaki klik, zadržavanje pogleda, deljenje i impulsivna reakcija postaju podatak. Sistem zatim uči šta nas uznemirava, šta nam prija i šta potvrđuje sliku koju već imamo o sebi i svetu. Posle izvesnog vremena više ne dobijamo sadržaje koji bi proširili naše razumevanje, već one koji nas drže u istom raspoloženju i potvrđuju ono u šta već verujemo. Zato je naslov knjige precizan. Stvarnost ne gubi bitku zato što je nestala. Ona gubi zato što više nema automatsku prednost. Činjenica mora da se takmiči sa snimkom od nekoliko sekundi, naslovom napravljenim da izazove bes, fotografijom bez konteksta i čovekom koji govori samouvereno iako nema nikakav dokaz. U tom takmičenju istina često ulazi poslednja, dok emocija već odnese pobedu.

Savremena manipulacija najčešće pojačava ono što čovek već želi da veruje. Najuspešniji sistem pruža nam osećaj da smo do zaključka stigli sami i slobodno, dok je put do njega unapred pažljivo oblikovan. Dragaš time dolazi do jedne od najuznemirujućih tačaka knjige. Sloboda izbora može da ostane formalno netaknuta, dok je prostor u kojem biramo već oblikovan. Možemo kliknuti šta god želimo, ali je neko drugi prethodno odlučio između kojih sadržaja ćemo birati.

Nema povratka u svet pre algoritama

„Moć percepcije – kad stvarnost izgubi bitku“ ne idealizuje vreme pre digitalnih platformi i ne tvrdi da je nekada postojalo zlatno doba čiste istine. Mediji, vlast, novac i društveni autoritet oduvek su uticali na ono što ljudi vide i u šta veruju. Razlika je u brzini, obimu i preciznosti današnjih sistema.

Nikada ranije jedna platforma nije mogla u istom trenutku da testira milione verzija sadržaja, meri reakcije milijardi ljudi i svakome ponudi drugačije izdanje stvarnosti. Nikada ranije običan čovek nije istovremeno bio publika, proizvod, izvor podataka i dobrovoljni distributer sadržaja koji ga oblikuje.

Zato Dragaš ne svodi odgovor na savet da manje gledamo u telefon ili da pažljivije čitamo vesti. On traži promenu pravila po kojima informacije stižu do građana: da algoritmi ne ostanu nedodirljiva poslovna tajna, da mediji pokažu kako su došli do činjenica, da institucije obrazlažu svoje odluke, a da tehnološke kompanije odgovaraju za posledice načina na koji usmeravaju pažnju milijardi ljudi.

Istina, prema ovoj knjizi, ne može više da se brani samo autoritetom. Mora ponovo da zasluži poverenje. To podrazumeva dokaz, objašnjenje, mogućnost provere i spremnost na ispravku. U vremenu opšte sumnje nije dovoljno reći ljudima da veruju stručnjacima, medijima ili institucijama. Oni moraju da vide zbog čega je neka tvrdnja pouzdana i kako se do nje došlo.

Upravo zato „Moć percepcije“ nije pesimistična knjiga, iako opisuje uznemirujući svet. Dragaš ne tvrdi da je stvarnost zauvek izgubljena, već da više ne možemo očekivati da će se izboriti sama za sebe. Istina mora da bude odbranjena znanjem, odgovornošću i sposobnošću ljudi da prepoznaju trenutak u kojem emocija počinje da se predstavlja kao dokaz.

Ovo nije upozorenje za sutra

Veštačka inteligencija danas može da napravi fotografiju ili snimak događaja koji se nikada nije dogodio, glas čoveka koji nikada nije izgovorio određenu rečenicu i video koji će milioni ljudi prihvatiti pre nego što iko stigne da ga proveri. Političke kampanje sve preciznije ciljaju strahove pojedinih grupa, a društvene mreže nagrađuju sadržaj koji izaziva najjaču reakciju.

Zato percepcija danas odlučuje kako glasamo, kome verujemo, šta smatramo opasnim i kako donosimo odluke, od politike i bezbednosti do obrazovanja i porodičnih odnosa.

Orvel je opisao svet u kojem vlast naređuje čoveku šta mora da misli. Harari je upozorio na svet u kojem algoritmi sve snažnije utiču na naše izbore. Dragaš pokazuje da smo otišli još dalje: algoritam danas oblikuje ono što čovek prihvata kao sopstveno mišljenje. U tome je ova knjiga savremenija i, na određen način, uznemirujuća od svojih velikih prethodnika. Ona ne govori o dalekoj distopiji, budućem režimu ili tehnologiji koja tek dolazi. Govori o telefonu koji nam je sada u ruci, naslovu koji smo upravo otvorili, videu koji smo prosledili bez provere i besu koji smo možda osetili pre nego što smo razumeli šta se dogodilo.

„Moć percepcije – Kad stvarnost izgubi bitku“ zato nije knjiga samo za ljude koji se bave politikom, medijima ili tehnologijom. To je knjiga za svakoga ko želi da sačuva pravo na sopstveni sud u vremenu kada se za njegovu pažnju bore najmoćniji sistemi koje je čovek ikada napravio.

Njena najjača misao može se svesti na jednostavno upozorenje: Istina danas neće pobediti samo zato što je istina. Moraćemo da naučimo kako da je prepoznamo, vratimo joj vidljivost i razlikujemo ono što znamo od onoga što nam je samo dovoljno uverljivo prikazano.

Orvel je zamišljao svet u kojem je stvarnost zarobljena silom. Harari svet u kojem je predajemo podacima. Dragaš pokazuje da je najopasniji trenutak već stigao: stvarnost možemo izgubiti bez prinude, uvereni sve vreme da potpuno slobodno biramo.

Najveći poraz neće nastupiti kada laž postane ubedljivija od istine. Nastupiće onda kada čoveku postane svejedno šta je istina, sve dok mu se dopada ono što vidi. Tada više neće biti potreban ni cenzor, ni diktator, ni Ministarstvo istine. Dovoljni će biti ekran, nekoliko sekundi pažnje i algoritam koji zna naše slabosti bolje od nas samih. U tom trenutku stvarnost neće biti poražena spolja. Predaćemo je sami.

(Telegraf.rs/PR)