Od siromašnih četvrti do svetske umetnosti: Neverovatna priča o nastanku tanga

Tango je mnogo više od plesne forme - to je posebna kultura i način shvatanja života koji se prepliće sa muzikom, književnošću, nostalgijom i emocijama, ocenio je pisac Branko Anđić, govoreći o knjizi "Milonga strasnih senki: I to je tango", koju je priredio zajedno sa profesorkom latinoameričkih studija Ksenijom Bilbijom.

Anđić je istakao da ga posebno raduje činjenica da je tango kultura kroz istoriju bila inspiracija brojnim velikim književnicima, među kojima su Horhe Luis Borhes, Hulio Kortasar i Huan Karlos Oneti. Prema njegovim rečima, njihova dela pokazuju koliko je tango duboko ukorenjen u kulturu Latinske Amerike i koliko je često bio pokretač ili važan deo književnih priča.

Preporučujemo

- Borhes, Kortasar, Oneti, svi su u knjizi, a pričali su fantastične priče o tangu ili sa tangom kao nekom vrstom spiritus movensa za razvoj priče. Ne samo Argentinci i Urugvajci, već i važni autori iz drugih latinoameričkih zemalja - rekao je Branko Anđić.

On je ocenio da se prava priroda tanga najbolje može razumeti kada se upozna u njegovom izvornom okruženju, pre svega u Argentini i Urugvaju. Tango, kako je naveo, nije samo muzika ili igra, već čitav način doživljavanja sveta, zbog čega ga smatra kulturom, a ne tek podkulturom.

Posebnost ovog muzičkog i plesnog izraza dodatno naglašava bandoneon, instrument koji se gotovo isključivo vezuje za tango. Upravo spoj muzike, plesa, estetike i snažnih emocija omogućio je tangu da opstane i više od jednog veka nakon svog nastanka.

- Ljudi se pitaju kako je moguće da je tango, koji je bio veoma popularan početkom 20. veka, i danas toliko prisutan. Upravo zbog te mistike ili mistične nostalgije, tango je jedna idealna vrsta eskapizma - objasnio je Branko Anđić.

Iako je nastao u Južnoj Americi, tango je danas veoma prisutan i u Srbiji, a Beograd je, prema Anđićevim rečima, postao jedno od važnijih mesta za razvoj ove kulture van njenog izvornog prostora. U prestonici postoji veliki broj škola i milonga, odnosno mesta na kojima se tango igra, a procene su da u Srbiji oko 10.000 ljudi pleše tango.

Anđić podseća da je tango pre svega urbana kultura, koja se razvijala u Buenos Ajresu i Montevideu u vreme velikih talasa doseljenika. Nastao je na periferiji gradova, u sredinama u kojima su se susretali ljudi različitog porekla, jezika i društvenog statusa. U početku su ga, prema istorijskim podacima, igrali uglavnom muškarci, da bi vremenom prerastao u jednu od najprepoznatljivijih plesnih kultura sveta.

Jedna od njegovih najvećih vrednosti, smatra Anđić, jeste činjenica da tango briše društvene razlike.

- Velika vrlina i velika privlačnost tanga jeste što je potpuno besklasan. Ljudi koji odu da igraju tango ostave svoju ličnu kartu i svoj posao kod kuće - istakao je on.

Kao ilustraciju naveo je primer igrača iz Buenos Ajresa koji je po profesiji grobar, ali koji vikendom odlazi na milonge i pleše sa ženama koje su možda na visokim poslovnim funkcijama. Na podijumu, kako kaže Branko Anđić, društveni status više nije važan - ostaju samo muzika, ples i međusobna komunikacija.

Upravo emocija i neposredan kontakt čine tango teško zamenljivim u vremenu digitalnih tehnologija. Anđić smatra da savremene aplikacije i virtuelna komunikacija ne mogu da nadomeste iskustvo plesa, koji zahteva poverenje, bliskost i hrabrost da se uđe u kontakt sa osobom koju često prvi put srećete.

- Tango definitivno nećete zaigrati preko aplikacije - poručio je Anđić.

Za razliku od predstave da je tango prvenstveno izraz tragedije, Anđić naglašava da je u njegovoj srži nostalgija - za domovinom, porodicom, prošlim vremenima ili ljubavlju koja je ostala neostvarena. Ta osećanja, prema njegovim rečima, u tangu dobijaju posebnu estetsku formu.

- To je igra nostalgije za domovinom koju su ljudi ostavili, za porodicom koja ih čeka negde daleko, za propalom ili neostvarenom ljubavlju - rekao je Anđić.

U knjizi "Milonga strasnih senki" autori su kroz 24 priče i 24 pojma pokušali da predstave različite segmente tango kulture. Među njima je i kult majke, koji je, prema Anđićevim rečima, veoma važan u tradicionalnim tango pesmama.

Tango je, kako je ocenio, istovremeno nastao kao izraz marginalizovanih i siromašnih slojeva društva, ali je vremenom postao visoko estetizovana umetnost sa prepoznatljivom ikonografijom i snažnom senzualnošću.

Poseban deo tango kulture predstavljaju i pravila komunikacije na milongama. Tako se plesači često pozivaju na ples putem takozvanog cabecea - diskretnog pogleda, klimanja glavom ili osmeha, čime se omogućava da poziv bude prihvaćen ili odbijen bez neprijatne situacije. Tanda predstavlja grupu od četiri tango teme, nakon čega sledi kratka pauza i nova grupa pesama.

Anđić smatra da ljudi često počinju da igraju tango u periodima života kada žele promenu, novo iskustvo ili drugačiju vrstu kontakta sa ljudima. Upravo iz razgovora sa ljubiteljima tanga u Srbiji nastala je i ideja za knjigu.

On i Ksenija Bilbija najpre su istraživali tango scenu u Buenos Ajresu, a potom razgovarali sa ljudima koji se ovim plesom bave u Srbiji. Tada su, kako kaže Anđić, shvatili da uprkos velikom interesovanju za tango kod nas gotovo da ne postoji literatura koja se bavi njegovom kulturom i značenjem.

- Ispostavilo se da, uprkos tome što je tango toliko popularan, kod nas uopšte nema nikakve tango literature. Ljudi koji vole tango i igraju tango rekli su nam: "Pa nema ništa". Tako se rodila ideja da napravimo ovu knjigu - zaključio je Anđić.

(Telegraf.rs/Tanjug)