Isceljenje kroz priču: Nenad Nedeljkov o magiji reči, tradiciji i zaboravljenoj empatiji

Autentičan i neposredan, književnik Nenad Nedeljkov svojim romanima uspeo je da uradi ono što polazi za rukom samo retkima — da progovori u ime onih čiji se glas vekovima nije čuo.

Rodom iz Banata, sa višedecenijskom adresom u Beču gde živi i stvara na raskršću kultura, Nedeljkov je pažnju književne javnosti privukao delima "Saša" i "Čergarka". Njegove knjige, pisane u dahu i iz vizure duboke empatije, našle su put do čitalaca širom sveta - od Srbije, preko Nemačke i Austrije, pa sve do Španije, Amerike i Japana, visoko se kotirajući na globalnim top-listama.

Preporučujemo

Kritika ga neretko naziva „piscem-isceliteljem“, dok on sam skromno ističe da samo beleži istinu koja se ne može prekinuti na pola rečenice. Kroz sudbinu dvanaestogodišnje Dare, čiji je identitet nasilno izbrisan, ali i kroz filozofska traganja junaka Saše, Nedeljkov oživljava zaboravljene romske kodekse časti (pakiv), nepisane zakone zajedništva i postavlja suštinsko pitanje savremenog doba: zašto smo prestali da slušamo jedni druge?

U otvorenom, dubokom i na momente izuzetno emotivnom razgovoru, Nenad Nedeljkov govori o suočavanju sa prošlošću, teškim sudbinama koje je gledao radeći na bečkoj železničkoj stanici, radu na novom romanu Čergar, mogućoj ekranizaciji svojih dela, ali i o važnosti očuvanja maternjeg jezika u dijaspori.

• Čitao sam u recenzijama Vaših radova da čerga predstavlja neku vrstu prostora slobode. Šta za Vas lično predstavlja čerga i kako ste uspeli da taj tradicionalni motiv pretvorite u univerzalnu metaforu života?

Nenad Nedeljkov: Pa, da krenemo ispočetka. Čerga je nešto što čini moju prošlost, a smatram da čovek ne treba da beži od svoje prošlosti. Ja sam celog života bežao od nje, sve dok nisam odlučio da se s njom suočim. Razgovarao sam često sa svojim ocem i sa stricem, koji znaju mnogo o tome, i uvek su mi prenosili anegdote i priče o ličnostima iz njihovog detinjstva. Autentično je to da su, u vreme kada sam ja bio dete, još uvek dolazili ljudi sa čergama, naseljavali se privremeno kod nas u selu i boravili tu neko vreme. Moj otac ih je primao kao svoje najrođenije, razmenjivao sa njima iskustva i mišljenja, pa su čak došli i do zajedničkog pretka, koga sam u knjizi naveo kao jednu ličnost, a njegovog sina kao drugu.

Čerga u romskom izvornom značenju ima duboku simboliku: za nebo se kaže čeri, a krov nad glavom, odnosno kuća, naziva se čerk ili kher, zavisno od dijalekta. U slobodnom prevodu to označava nebeski svod – ljude pod nebom, pod svodom, koji idu za svojom srećom. Za mene je čerga predstavljala zajedništvo, zajedničke odluke koje su se ticale čitavog plemena u karavanu koji je putovao Evropom i svetom. Bila je metafora slobode i samoodlučivanja, ne kao pojedinca, već kao zajednice koja radi za dobrobit svih.

• U podnaslovu Vašeg romana pojavljuje se rečenica: „Devojka koju niko nije pitao“. Kroz lik Čergarke progovarate u ime onih koji su vekovima bili marginalizovani, a posebno žena čiji se glas retko čuo. Možete li mi reći zašto Vam je bilo važno da ispričate baš njenu priču i kome je ona prvenstveno upućena?

Nenad Nedeljkov: Ona se zove Dara. Imala je dvanaest godina i u trenutku kada je stajala na pragu života da sama odlučuje o sebi, njoj je to pravo oduzeto. To je bilo toliko šokantno i neopisivo za jedno biće koje ujutru ustane u svom krevetu, a dva sata kasnije se nađe u okruženju gde mora da se sukobi sa svojom sudbinom.

Dara nije samo žrtva niti samo devojčica koju niko nije pitao. Dara simbolizuje svu decu. U mojim romanima radnja obično polazi od tog perioda između 12. i 14. godine, čak i kod Saše, jer iz ličnog iskustva smatram da je to prelomna faza u kojoj dete prerasta u čoveka, u ličnost. To je kraj detinjstva, ulazak u tinejdžersko doba, kada se formira karakter. Smatram da treba mnogo više pažnje da posvetimo budućim naraštajima. Svi smo mi nekada bili deca, imali snove, planove za budućnost, maštali i odgovarali na ono čuveno pitanje: „Šta želiš da budeš kad porasteš?“ Nju to niko nije pitao, kao ni mnogu decu širom sveta.

Radio sam u Beču kao šef obezbeđenja na najvećoj železničkoj stanici. Tamo se ne sreću samo putnici; ta stanica je dom i utočište onima koji nemaju gde. Gledao sam te siromašne, zaboravljene ljude, odane alkoholu i beskućništvu, bez doma i bez jasne budućnosti, ali sa prošlošću. Šetajući stanicom, u meni se uvek budilo pitanje: „Bože, pa i ti si nekada bio dete, imao mamu, tatu i snove.“ U svakom čoveku vidim to dete koje možda nikada nije bilo pitano: „Šta želiš i kako možemo da ti pomognemo da postaneš priznato biće na ovoj planeti?“

Dara je namenjena svim ljudima sveta, a ne samo Romima – da kroz dečju perspektivu pročitaju i osete kako to izgleda kada ti u kupatilu peru prošlost, prašinu i mulj, kada ti menjaju ime, prezime i identitet i daju papire neke sasvim druge osobe, a ti staneš pred ogledalo i kažeš sebi: „Preživećeš, možeš ti to.“

• Koliko je bilo emotivno i psihički zahtevno otvarati te žive rane i preneti tu tešku istinu na sam papir? Sama priča u sebi nosi i neku lekovitu snagu.

Nenad Nedeljkov: Bilo je izuzetno emotivno. Obično kada nešto napišem, pročitam to ponovo, pa me savladaju emocije. Nekada je to smeh, jer ima dosta humora, a nekada, nakon završenog poglavlja, skuvam kafu, gledam kroz prozor i ponovo preživljavam u glavi sve što sam napisao. S jedne strane tražim motivaciju za dalji tok priče, a sa druge i sam duboko proživljavam te scene.

Poruke i imejlovi koje sam dobijao od čitalaca puni su zahvalnosti. Gotovo da nema poruke u kojoj nije stajala reč „hvala“, što mi neizmerno znači. I sam sam plakao nad pojedinim komentarima. Gostovao sam spontano na TikTok „Garavom radiju“, koji inače volim da slušam zbog muzike. Vlasnik radija me je primetio među slušaocima i bez najave uključio u program. Javila se slušateljka iz Nemačke samo da mi zahvali i ispričala kako je njen odrastao sin kupio knjigu i plakao čitajući je. U tom trenutku nisam odmah odreagovao, ali sutradan, dok sam vozio auto i razmišljao o tome, suze su mi same potekle.

Pisanje je kod mene počelo upravo zato što sam imao utisak da ljudi veoma malo slušaju jedni druge. Danas svako želi da istakne sebe; dok razgovarate, sagovornik već u glavi smišlja odgovor i prekida vas, ne sačekavši da čuje poentu. Ja sam tip čoveka koji voli da prvo izloži kontekst, pa tek onda dođe do suštine. Shvatio sam da je to moguće postići jedino pisanjem, jer napisanu reč ne možete prekinuti na pola – morate je pročitati do kraja pre nego što formirate sud. Koristim dramske pauze i u govoru i u knjigama, jer pauza ne znači kraj, već priliku da misao slegne. Važno je da čujemo jedni druge, jer svako u sebi nosi zrno mudrosti koje nam može koristiti. Ako pomogneš makar jednoj osobi u životu, uradio si veliku stvar.

• U opisu Vaših dela stoji snažna poruka: „Ne traži sažaljenje, već razumevanje.“ Zašto smatrate da je sažaljenje često prepreka istinskom susretu sa romskom kulturom i dušom?

Nenad Nedeljkov: To nije samo moje mišljenje, to je činjenica. Ja sam Rom iz Banata, gde još uvek negujemo tradiciju zasnovanu na pojmu pakiv, što u slobodnom prevodu znači obraz, čast, poštovanje i uvažavanje. Kada kažemo pakivalo manuš, to znači častan, Božji čovek.

Mi smo zajednica koja je uspela da opstane u različitim sistemima i državama upravo zahvaljujući tradiciji, poštovanju i nepisanom zakonu. U romskoj tradiciji postoji Kris – romski sud, veće mudrih i starijih glava, nalik okruglom stolu, čija presuda stoji iznad svakog formalnog zakona. Ako čovek izabere redovni sud a zanemari odluku zajednice, on biva isključen iz nje. To isključenje se ne dešava formalnim aktom, već u tišini. Ti postojiš, komunicira se sa tobom, ali više nisi deo te celine, a sramota pada na celu porodicu.

Romski nomadski narod je preživeo zahvaljujući tom instinktu, međusobnom uvažavanju i časti. Danas, hvala Bogu, naša zajednica sve više ulaže u obrazovanje dece. Poslednjih nekoliko decenija svest se promenila. Dok je u mom detinjstvu devojčicama sudbina često bila unapred određena da budu domaćice, danas školujemo decu, učimo ih da govore bez barijera, prilagođavamo ih modernom svetu u kojem se sve digitalizuje, ali uz očuvanje tradicije i sopstvenog glasa.

• Književna kritika Vas naziva piscem-isceliteljem. Kako Vaši junaci pronalaze snagu u svetu punom nepravde?

Nenad Nedeljkov: Saši to nije bilo potrebno na taj način jer je on vođen duhovnim i filozofskim pitanjima, stoicizmom i traganjem za smislom. S druge strane, u Čergarki, Dara snagu pronalazi iz spoznaje da je ostala potpuno sama na svetu. Nema nikoga da joj pomogne. U knjizi postoji scena gde ona staje pred ogledalo i kaže: „I to će proći.“ Kada joj u jednom trenutku kažu: „Pa ti si opasna“, ona odgovara: „Ne, ja sam Čergarka.“ Time je sve rečeno – naučila je da preživi jer joj je to u genima.

Želeo sam da pošaljem poruku da smisao života nije samo golo preživljavanje, već sloboda izbora – doneti odluku i živeti slobodno. Roman je pisan u dve vremenske linije: jedna prati Daru kao devojčicu, a druga je prikazuje sa 37 godina, kada njen brat Zarja sa porodicom kreće u potragu za njom širom Evrope. Prekretnica nastupa na samom dnu, kada ona, gledajući srećnu porodicu kroz prozor, preseca i donosi odluku da se bori za svoj život i dostojanstvo.

• Vratimo se na Sašu. Ko je za Vas Saša i kakvu vrstu nade on donosi u Vašoj knjizi?

Nenad Nedeljkov: Saša zapravo u početku nije ni trebalo da bude knjiga. Više od dvadeset godina samostalno izučavam psihologiju, čitam filozofiju i duhovnu literaturu, i Saša je nastao kao eksperiment putovanja kroz vreme. Želeo sam da opišem svoj život od četrnaeste godine, kada sam završio osnovnu školu i preselio se u Austriju, suočivši se sa potpuno novom realnošću.

Napisao sam dva-tri poglavlja i priča je počela sama da se razvija. Saša predstavlja mladića na životnoj prekretnici koji ima podršku porodice, ali mora sam da donosi odluke i nosi se sa izazovima. U priču sam uveo fiktivne artefakte koji služe kao metafora za podsvest i unutrašnje vođstvo koje svi imamo, samo treba da naučimo da ga slušamo.

Tu je i lik Dijane, devojke koja poseduje drugi deo artefakta. Iako se ne poznaju u stvarnom životu, oni se susreću u snovima. Dijana, koja se nalazi u komi, u tom međuprostoru Saši prenosi suštinsku tajnu o tome šta je zapravo život i kako treba gledati na njega. Kroz njihove dijaloge roman postavlja duboka životna pitanja, bez patetike, ostavljajući čitaocu slobodu da sam pronađe odgovore.

• Živite i radite u Beču, na raskršću kultura. Kako taj spoj različitih svetova utiče na Vaš književni identitet i teme kojima se bavite?

Nenad Nedeljkov: Ja sam čovek koji kroz svet ide otvorenih očiju i voli da pogleda šta se krije iza zavese. U svakom biću vidim čoveka i pristupam mu sa razumevanjem, bez donošenja preuranjenih sudova. Beč mi je pružio priliku da upoznam ljude sa svih meridijana – sa Bliskog i Dalekog istoka, iz cele Evrope i Amerike.

Kada uđete u suštinske razgovore sa tim ljudima, shvatite da nas sve muče slične brige i da se svi radujemo na isti način. Čovek nije definisan samo imenom, prezimenom ili nacionalnošću koje dobije rođenjem; čovek je u svojoj suštini dobro. Kada dozvolimo sebi da budemo to dobro, onda smo dobri i sebi i drugima. Verujem da je davanje uvek veće od uzimanja. Ako mi neko učini nažao, ne svetim se. Jednostavno se tiho povučem, bez buke i teških reči. Ostanemo na distanci, ali nikome ne želim zlo. Uvek kažem: „Bože, daj meni duplo, a njemu nemoj oduzeti ono što ima.“

• Da li smatrate da književnost ima moć da zaceli rane?

Nenad Nedeljkov: Ne svaka knjiga i ne svakome. Čovek treba da bira literaturu koja ga privlači, jer nije svako delo namenjeno svakom čitaocu. Lično nisam pisao romane sa ciljem da bilo koga lečim; pisao sam iz potrebe da izrazim svoja razmišljanja i spoznaje. Izlazak iz zone komfora podstakao me je da svoja dela samostalno objavim putem Amazonove KDP platforme, gde su dostupna širom sveta.

Pisanje je moj lični podsetnik. Kada se u životu nađem pred dilemom, otvorim Sašu, prisetim se onoga što sam zapisao i ponovo pronađem smer. Kompliment da sam „pisac-iscelitelj“ me je iznenadio, ali i obradovao. Voleo bih da moje knjige podstaknu ljude da shvate da svako od nas nosi dete u sebi – pa i onaj beskućnik na ulici nekada je bio dečak pun snova. Važno je znati da, dokle god smo živi, imamo priliku za preokret. Kako kaže jedna izreka: „Ako nije dobro, onda još uvek nije kraj.“

• Da li biste voleli da Vaša dela budu ekranizovana u vidu filma ili serije?

Nenad Nedeljkov: Moje knjige su u velikoj meri i pisane filmskim jezikom, vizuelno, tako da bi scenaristi imali olakšan posao. Zanimljivo je da su oko 85% čitalaca mojih knjiga ljudi koji inače retko ili uopšte ne čitaju. Upravo su me oni najčešće pitali: „Kada će izaći film?“

Iako film ne može u potpunosti da prenese unutrašnje monologe i dubinu pisane reči kao knjiga od 300 ili 400 stranica, potpuno sam otvoren za tu mogućnost. Voleo bih da ljudi na filmskom platnu dožive lik Dare, njenu lepotu i njenu borbu, kao i bezuslovnu bratsku i sestrinsku ljubav. Najemotivnija scena, za koju bih voleo da oživi na platnu, jeste trenutak kada se brat i sestre, nakon više od dve decenije razdvojenosti, prepoznaju u hotelskoj sobi kroz melodiju stare uspavanke i u suzama padaju u zagrljaj.

• Šta trenutno pišete i šta možemo očekivati u nastavku Vašeg rada?

Nenad Nedeljkov: Trenutno privodim kraju roman Čergar, koji predstavlja drugi deo planirane trilogije. To nije klasičan nastavak, već paralelna priča koja osvetljava šta se dešavalo u čergi nakon Darinog odlaska, iz perspektive njenog brata Zarja. Kroz taj roman dotičem se tema diskriminacije, društvenih pritisaka, ali i genetike – kako mladić nesvesno poprima obrasce ponašanja svog oca.

Treći deo trilogije biće koncipiran više kao triler, gde će junaci morati da se suoče sa organizovanim strukturama zla koje su ih pratile kroz život, kako bi konačno osvojili potpunu slobodu. Pored toga, imam ideju za roman o čoveku koji vodi sudski proces sa sopstvenom dušom.

Moji književni uzori su Danilo Kiš, od koga sam usvojio dokumentaristički pristup bez suvišne patetike, i Den Braun, koji me fascinira načinom na koji filozofska i istorijska znanja ugrađuje u dinamičnu radnju. Sve što pišem mora biti utemeljeno na stvarnim činjenicama i proverenim podacima.

• I za sam kraj, postoji li nešto što biste želeli da poručite publici, a što nismo obuhvatili tokom razgovora?

Nenad Nedeljkov: Želeo bih da istaknem pitanje dostupnosti knjiga na našim prostorima. Iako su moja dela dostupna širom sveta preko Amazona na nemačkom, engleskom i španskom jeziku – gde beleže zapažene rezultate u kategoriji istočnoevropske književnosti – distribucija u Srbiji je logistički komplikovana zbog visokih troškova poštarine. Moja velika želja je da pronađem pouzdanu izdavačku kuću u Srbiji kako bi knjige bile dostupne u knjižarama širom regiona.

Za sve informacije i saradnju zadužen je moj PR agent Milorad Popović, sa kojim blisko sarađujem.

Takođe, želeo bih da uputim poruku našim ljudima u dijaspori: negujte svoj maternji jezik. Srpski jezik je izuzetno bogat, sa sedam padeža, glasovnim promenama i preciznim nijansama koje malo koji jezik poseduje. Nemojte ga se odricati zarad stranih jezika. Čuvajte ga i prenesite ga svojoj deci, jer je jezik temelj našeg identiteta i najlepše ogledalo čoveka.

• Nenade, hvala Vam puno na ovom razgovoru i želim Vam mnogo uspeha u daljem radu.

Nenad Nedeljkov: Hvala Vama, takođe. Svako dobro.

(Telegraf.rs)