Diana Elizabeth Martinovich:Književnost i muzika progovaraju istim jezikom na promociji romana “Odjeci tišine”

Beograd će u sredu, 30. septembra biti bogatiji za novi ekskluzivni kulturno-muzički događaj u Atrijumu Narodnog muzeja Srbije.

Preporučujemo

Očekuje nas veoma posebno gala veče koje spaja dve umetnosti – književnost i operu.

​Tada će se odigrati svečana multimedijalna promocija romana „Odjeci tišine” izdavačke kuće “Nova Nova Poetika”.

Autorka romana je naša gošća povodom objavljivanja knjige – Diana Elizabeth Martinovich, svestrana umetnica – operska diva, književnica, autorka više knjiga o psihologiji i life couching-u, umetnička direktorka operskih takmičenja i raznih festivala, čak i preduzetnica.

Uz Dianu Elizabeth Martinovich na sceni ove izuzetne ustanove kulture će nastupiti njen suprug - svetski operski pevač Boris Martinović, istaknut i cenjen širom planete.

Roman će imati premijeru na srpskom jeziku, ali je uveliko objavljen na engleskom jeziku u Americi, gde spisateljica i operska pevačica uveliko živi. Knjiga je osvojila čitaoce SAD-a, Engleske, Kanade, Australije, sa izuzetno pozitivnim kritikama stručnih lica.

​Ko je svestrana osoba Diana Elizabeth Martinovich?

Međunarodna autorka, operska i džez vokalistkinja, autorka tekstova i muzike, magistar operskog pevanja i kulturnog menadžmenta. Diana se nalazi u enciklopediju 500 najistaknutijih ličnosti iz dijaspore bivše Jugoslavije. Njen prvi roman “Odjeci tišine” bio je na prvom mestu na listi najprodavanijih trilera u Kanadi, dok ga je američki list New York Weekly opisao kao „uzbudljiv masterklas psihološke napetosti“.

Master studije pevanja završila je na Visokoj školi za muziku u Nemačkoj, u Štutgartu, a drugi master iz međunarodne kulturne politike i umetničkog menadžmenta u Francuskoj, na Univerzitetu Lumière Lyon 2, pod krovom UNESCO katedre. Autor je nekoliko knjiga iz oblasti psihologije i coachinga, dok je knjiga „Umetnost belkanta” jedna od najprodavanijih knjiga koja promoviše veštine operskog pevanja. Trenutno priprema i svoj autorski džez prvenac.

Osim svega navedenog, Diana je i umetnički direktor muzičkih operskih festivala u Evropi, operskog takmičenja Boris Martinović, koje vodi sa svojim mužem.

Paralelno sa objavljivanjem romana, Diana će imati i tu čast da javnosti predstavi svoj prvi jazz album, kao novi podvig neumorne umetnice.

PROMOCIJA KNJIGE NEĆE BITI KLASIČNA: TO JE MULTIMEDIJALNI PREPLET REČI, GLASA I MUZIKE

Približava nam se umetnički događaj 30. septembar u Atrijumu Narodnog muzeja Srbije, gde će biti održana multimedijalna promocija vašeg prvog romana "Odjeci tišine". Sa kakvim emocijama prilazite ovom datumu i mestu gde ćete se predstaviti srpskoj publici kao književnica? I opišite nam ukratko kako će izgledati vaše veče.

Prilazim 30. septembru sa dubokim uzbuđenjem, ogromnom zahvalnošću i posebnim strahopoštovanjem. Nastupiti u Atrijumu Narodnog muzeja Srbije, prostoru koji spaja vekove naše kulture, duhovnosti i umetnosti, za mene nosi izuzetnu simboliku. Predstaviti se svojoj publici i u svojoj zemlji kao književnica pruža osećaj povratka korenima, ali na sasvim novom, zrelijem umetničkom nivou.

Što se tiče samog koncepta večeri, to neće biti klasična promocija knjige. Zamislila sam je kao multimedijalni preplet reči, glasa i muzike koji vizuelno i zvučno dopunjuju svet „Odjeka tišine“. Publika će imati priliku da čuje odlomke i uvid u psihološke slojeve romana, dok će muzički segmenti i operske bravure mog supruga Borisa Martinovića dati posebnu, živu dramsku notu celom događaju. Želim da publika iz Atrijuma ode pod utiskom kompletne umetničke vizije, gde književnost i muzika progovaraju istim jezikom.

Roman je već postigao uspeh u svetu, osvojio je čitaoce Amerike, Engleske, Kanade. Da li ste onda sigurni u uspeh i u rodnoj zemlji ili vam se čini ipak da je "teško biti prorok u svom selu"? Da li je bilo lakše napisati roman prvo na engleskom jeziku i objaviti ga u vašoj drugoj domovini - Americi?

Prijem romana na engleskom govornom području bio je predivan vetar u leđa, ali naša domaća publika nosi specifične emocije, izoštren intuiciju i posebnu dubinu razumevanja. Ne razmišljam u kategorijama „biti prorok u svom selu“, već verujem u iskrenost i univerzalnost umetničke poruke. Kada pišete o ljudskoj duši, strahovima, identitetu i isceljenju, te teme rezonuju jednako snažno bez obzira na geografiju.

Što se jezika tiče, engleski mi je pružio izvesnu distancu koja je bila potrebna da se otvori ovako kompleksna i emotivno zahtevna priča. Međutim, objavljivanje srpskog izdanja u saradnji sa izdavačkom kućom “Nova Nova Poetika” imalo je posebnu toplinu — proces u kom je reč konačno progovorila na mom maternjem jeziku doneo je osećaj potpunog zaokruživanja priče.

FIKCIJA ZAHTEVA PRELAZAK IZ ANALITIČKOG U KREATIVNO I EMOTIVNO STANJE

Kada pogledamo vašu karijeru, vi imate već iskustva kao publicista, jer ste objavili sijaset knjiga iz raznolikih oblasti - kulture i saveta kako uspeti kao operski pevač, popularne psihologije, life couchinga - samopomoći. Da li vam je to bogato iskustvo pomoglo da se upustite u pisanju fikcije, dakle beletristike - ozbiljnog romana?

Apsolutno. Rad na publicistici, stručnim knjigama iz oblasti vokalne tehnike i pedagogije — poput knjige “The Art of Bel Canto” — kao i rad u sferi coachinga i psihologije, bio je neviđeno dragocen pripremni teren. Kroz te stručne forme izoštrila sam disciplinu pisanja, strukturu misli i razumevanje ljudske psihe.

Međutim, fikcija zahteva prelazak iz analitičkog u kreativno i emotivno stanje. Iskustvo u psihologiji dalo mi je precizan instrument za seciranje karaktera i njihovih unutrašnjih lomova, ali mi je beletristika pružila potpunu slobodu da te koncepte udahnem kroz živote junaka, unoseći u priču dramu, atmosferu i melodiju reči.

Opet, da li je bilo kompleksno preći u sasvim novu dimenziju i književnu formu? Ako ste se navikli da pišete knjige o psihologiji u želji da pomažete drugima, da li ste videli kao veliki izazov da se isprobate baš kao pisac i romana?

Bilo je izuzetno izazovno, ali istovremeno i oslobađajuće. Pisanje priručnika ili psihološke literature zahteva direktnost, jasne smernice i teorijsku osnovu. Roman, s druge strane, funkcioniše indirektno — vi pomažete i dodirujete čitaoca kroz metaforu, identifikaciju sa junakom i unutrašnje odjeke.

Izazov je bio u tome što u fikciji ne smete „predavati“ niti nametati zaključke; morate dozvoliti junacima da greše, pate i sami traže svoj put. Prelaženje u tu novu dimenziju tražilo je potpunu emotivnu ogoljenost, ali me je upravo taj stvaralački rizik privukao i nagradio.

MOGLO BI SE REĆI DA U ELENI MARKOVIĆ IMA DELOVA MENE, ALI NIJE BIOGRAFIJA

Glavna junakinja romana je opet neka vrsta vašeg alter ega: operska pevačica, koja je u jednom trenutku prestala da peva usled gubitka glasa. Mnogi će se možda pitati - da li je ovo roman sa elementima autobiografije? Šta biste im vi na to rekli?

To je pitanje koje mi čitaoci najčešće postavljaju. Odgovor leži u tome da je roman inspirisan mojim dubokim poznavanjem operskog sveta i psihe umetnika, ali nije biografija. Ja nisam Elena Marković. Čak, štaviše, potpuno sam drugačija od nje. Glavna junakinja deli sa mnom geografiju tog specifičnog scenarija i umetničkog poziva, ali njena sudbina,emocije, unutrašnji konflikti i putevi preispitivanja pripadaju fikciji.

Moglo bi se reći da u njoj ima delova mene, ali i delova mnogih umetnika i ljudi koje sam sretala tokom života. Glas u ovom romanu nije samo fizički organ - on je metafora za unutrašnji identitet, za pravo da budemo viđeni i saslušani. Kroz njen gubitak glasa istraživala sam šta ostaje od čoveka kada ostane bez onoga što ga definiše u očima sveta.

TIŠINA NIKADA NIJE POTPUNO PRAZNA

Veoma poetičan naziv romana "Odjeci tišine" oslikava i vašu kreativnu, umetničku prirodu. Kakav može biti odjek tišine? Nekada je taj odjek glasniji od same buke?

Tišina nikada nije potpuno prazna. U umetnosti, a naročito u muzici, pauza i tišina imaju jednaku dramsku snagu kao i najglasniji ton. Odjek tišine je ono što ostaje u nama kada svi spoljašnji šumovi i buka svakodnevice utihnu — to je glas naše podsvesti, potisnute istine, sećanja i potajna uverenja.

Ponekad je ta tišina toliko zaglušujuća jer nas primorava da se suočimo sa samima sobom. Buka modernog sveta često služi kao štit od preispitivanja, dok u tišini maske padaju. Odjek tišine u mom romanu predstavlja trenutak otvaranja ka sopstvenoj istini.

PISANJE ROMANA JE ZAHTEVALO PRECIZNOST HIRURGA I EMPATIJU PISCA

Da biste napisali jedan psihološki triler, pristupili ste i istraživanju psihologije. Kuda vas je odveo taj put traganja? Da li je bilo zahtevno onda pisati jedan kompleksan roman koji se zasniva na psihološkim analizama?

Taj put traganja me je odveo u najtamnije i najfascinantnije kutke ljudskog uma. Istraživala sam mehanizme traume, potiskivanja, manipulacije i načina na koje se psiha bori sa gubicima i krivicom. Nije bilo dovoljno samo stvoriti napetu fabulu; bilo je neophodno da svaki postupak likova bude psihološki utemeljen i uverljiv.

Pisanje je zahtevalo preciznost hirurga i empatiju pisca. Morala sam duboko da uronim u stanja u kojima se moji likovi nalaze kako bi čitalac mogao ne samo da prati radnju, već da fizički i emotivno oseti njihovu teskobu, sumnju i borbu za uspostavljanje kontrole nad vlastitim životom.

LIKOVI U ROMANU SU U POTPUNOSTI PLOD MOJE MAŠTE, ALI DELUJU APSOLUTNO ŽIVO

Dakle, kako smo rekli - tokom pripreme za pisanje romana, imali ste i temeljno istraživanje iz domena psihologije, što vam i nije bilo strano, budući da ste već u Americi objavili veliki broj knjiga iz te oblasti, Da li ste za vreme stvaranja knjige, postepeno gradili karaktere svojih junaka? Kako uspevate da “oživite“ junake u svojoj glavi, i da ih onda prenesete na papir?

Tokom pripreme za pisanje romana, temeljno istraživanje psihologije bilo mi je prirodan oslonac, jer sam kroz svoje ranije stručne knjige i priručnike već duboko proučavala ljudsku strukturu, traume i mehanizme odbrane. Međutim, prelazak u fikciju tražio je da to znanje oživi. Likove nisam gradila po gotovim šablonima, niti sam ih preslikavala iz stvarnog života. Oni su u potpunosti plod moje mašte, ali su psihološki konstruisani tako precizno da deluju apsolutno živo.

Građenje karaktera za mene je proces organskog rađanja: usadite im uverljivu psihološku osnovu, unutrašnje konflikte, strahove i motive, a zatim ih postavite u određene okolnosti. Kada lik ima dobro postavljenu psihologiju, on u vašoj glavi počinje da deluje samostalno — znate kako diše, kako reaguje pod pritikom i kakve izbore pravi. Moja uloga kao pisca bila je da te njihove unutrašnje lomove i odluke prenesem na papir sa potpunom autentičnošću.

Nakon tolikih knjiga objavljenih u Americi o drugim temama, kako ste se odlučili da pišete ipak roman, možda i najzahtevniju književnu formu ikada? Kako ste došli na tu ideju da postanete romanopisac?

Potreba za pisanjem romana rodila se organski. Godinama sam kroz coaching, muziku i stručne tekstove analizirala ljudske potencijale i prepreke. Međutim, u jednom trenutku shvatite da postoje priče koje ne staju u okvire lekcija, priručnika ili stručnih analiza. Postoje emocije koje se mogu izraziti jedino kroz višeslojnu naraciju i živopisne likove.

Osetila sam unutrašnji poziv da izjednačim svoje muzičko i životno iskustvo sa pisanom rečju na kompleksnijem nivou. Formiranje sveta romana bio je logičan korak u mojoj umetničkoj evoluciji.

MOJA POKRETAČKA SNAGA POTIČE IZ STRASTI PREMA STVARANJU

Sa druge strane, vi ste veoma ostvareni kao umetnik i prilično ste svestrani do te mere da se ima utisak kao da živite više paralelnih života. Sve to što ste vi postigli tokom karijere do sada, drugi ne mogu tokom celog profesionalnog života. Dakle vi ste operska diva, spisateljica - književnica, umetnička direktorka više festivala u Evropi i operskog takmičenja koji vodite sa vašim mužem Borisom Martinovićem, a opet stižete biti i uspešna preduzetnica sa proizvodnjom suplemenata. Odakle toliko energije za sve te poduhvate?

Moja pokretačka snaga potiče iz strasti prema stvaranju i duboke vere da nam nisu dati darovi da bismo ih držali u jednoj fioci. Za mene operska scena, pisanje romana, vođenje Vienna Opera & Art Song Festivala ili međunarodnog takmičenja Boris Martinović, kao i kreiranje brenda prirodne kozmetike i suplemenata AVY Health & Beauty, nisu razdvojeni svetovi. Sve su to različiti kanali jedne te iste stvaralačke energije.

Kada radite ono što volite i u šta verujete, energija se ne troši, ona se generiše. Ključ je u jasnoj viziji, dobroj organizaciji i prisutnosti u trenutku. Dok sam u književnosti, posvećena sam reči; dok radim sa Borisom na operskim projektima, potpuno sam u muzici; kada se bavim biznisom, usmerena sam na zdravlje i kvalitet života.

UMETNIK I ISTRAŽIVAČ U MENI NIKADA NE MIRUJU

Rođeni ste u Srbiji, ali već dugi niz godina boravite u Americi, toj zemlji snova i pruženih prilika. Da li ste tamo ostvarili sve želje i snove i koliko ste iskoristili tih prilika na dlanu? Ili se još tražite u uvek novim istraživanjima, izazovima, poduhvatima, projektima?

Amerika pruža neverovatne mogućnosti ako ste spremni na rad, disciplinu i neumorno učenje. Ona nauči čoveka da nema granica, osim onih koje sami sebi postavite. Tamo sam ostvarila mnoge od svojih najvažnijih profesionalnih i ličnih ciljeva, i na tome sam duboko zahvalna.

Međutim, za mene ostvarenje jednog sna nikada ne znači kraj puta. Umetnik i istraživač u meni nikada ne miruju. Ne bih to nazvala „traženjem sebe“, već kontinuiranim razvojem i osvajanjem novih umetničkih i poslovnih prostora. Život je proces, i dokle god postoje nove teme, pesme, projekti i ideje, ja ću ići u susret novim izazovima.

U SRBIJI UVEK OSTAJE DUŠA OVOG NARODA, TOPLINA, EMOCIJA I SPECIFIČNA ISKRA NEPOSREDNOSTI

Da li vam se menja Beograd i Srbija svakim sledećim dolaskom? Osećate li neke promene ili vam je uglavnom sve isto? Razmišljate li nekad da se ovde vratite za stalno, umesto obećane zemlje preko okeana?

Beograd i Srbija se menjaju dinamičnim korakom. Pri svakom dolasku primetim novu energiju, estetske promene u gradu, ali i kulturnu živost koja ne jenjava. Ono što uvek ostaje isto, na svu sreću, jeste duša ovog naroda, toplina, emocija i ta specifična iskra neposrednosti koja mi uvek nedostaje kada sam daleko.

Što se tiče povratka, danas živim u svetu bez oštrih granica. Zbog svojih projekata, festivala, pisanja i porodice, vezana sam za više adresa, tako da mi je dom tamo gde su moji voljeni i gde stvaram. Srbija je uvek u mom srcu i kroz rad i objavljivanje ovde, ja se zapravo nisam nikada sasvim odavde ni udaljila.

Ove večeri 30. septembru na promociji vaše knjige u izdanju kuće "Nova Nova Poetika", vaš suprug će nastupati između priče o romanu. Da li ste poželeli da i vi sa njim u duetu iznesete neku opersku ariju iz bogate muzičke literature, ili želite da fokus bude na vama kao pisca?

Zajednički nastupi sa Borisom uvek su bili praznik za publiku i za nas lično. Međutim, ove večeri fokus želim u potpunosti da stavim na reč, na atmosferu romana i moj ulazak pred domaću publiku u ulozi pisca.

Borisov glas će te večeri dopuniti narativ, stvoriće uzvišen vokalni ram oko „Odjeka tišine“. A što se tiče naših zajedničkih dueta, biće prilike na koncertima koji slede.

PLANIRAM DALJE PROMOCIJU ROMANA NA BEOGRADSKOM SAJMU KNJIGA

Nakon promocije romana u Narodnom muzeju, vaši planovi su dalje vezani i za učešće na Beogradskom sajmu knjiga? Kakve aktivnosti planirate da imate na našem najvećem književnom festivalu?

Beogradski sajam knjiga je praznik pisane reči i mesto koje nosi posebnu magiju. Ugovorom sa izdavačkom kućom Nova Nova Poetika, planirano je nekoliko izuzetnih aktivnosti - od zvaničnih potpisivanja romana na štandu izdavača i direktnih susreta sa čitaocima, do učestvovanja na književnim tribinama.

Radujem se prilici da kroz neposredan razgovor sa čitaocima na Sajmu razmenim utiske o „Odjecima tišine“, jer su ti susredi „oči u oči“ nezamenljivi.

(Telegraf.rs/Ivan Makragić)