Autentični rodoljub i gospodin odmerenog stiha: Priča o Milanu Rakiću

Na današnji dan, 30. septembra 1876. godine, u Beogradu je rođen Milan Rakić. U istoriji srpske književnosti njegovo ime zauzima posebno mesto: reč je o autoru koji je napisao relativno malo — svega pedesetak pesama sabranih u tri zbirke — ali čije je delo ostalo upamćeno kao vrhunac formalnog savršenstva i stilske discipline. Istovremeno, Rakićeva biografija ruši uobičajenu predstavu o piscima moderne kao kabinetskim posmatračima. Njegov život bio je neraskidivo vezan za diplomatsku službu u prelomnim vremenima i neposredno učešće u istorijskim događajima.

Poreklo i pariske godine

Preporučujemo

Rakić je potekao iz jednog od najuglednijih beogradskih građanskih domova tog doba. Njegov otac, Dimitrije Mita Rakić, bio je ministar finansija (1888) i prevodilac Igoovih Jadnika, dok mu je majka Ana bila ćerka akademika i istoričara Milana Đ. Milićevića. Porodične veze dodatno su ga spajale sa tadašnjom intelektualnom i političkom elitom — sestra Ljubica bila je udata za političara i pozorišnog kritičara Milana Grola, a sam Rakić se oženio Milicom, ćerkom istoričara Ljubomira Kovačevića.

Nakon završene osnovne škole i gimnazije u Beogradu, Rakić odlazi u Pariz gde završava Pravni fakultet. Boravak u francuskoj prestonici na prelazu vekova presudno je uticao na njegovo obrazovanje i ukus. Tamo se upoznao sa savremenim književnim tokovima, pre svega sa poetikom parnasovaca i simbolista. Međutim, umesto pukog oponašanja zapadnih uzora, Rakić je francusku disciplinu forme, metriku i jezičku preciznost kasnije primenio na teme koje su bile duboko ukorenjene u domaćem prostoru.

Između diplomatskih izveštaja i poezije

Po povratku u Srbiju i ženidbi, 1904. godine zapošljava se kao pisar u Ministarstvu inostranih dela. Diplomatska karijera ga ubrzo vodi u krajeve pod turskom vlašću: službovao je u Srpskom konzulatu u Prištini, a potom u Skoplju, Solunu i Skadru.

Rad u Prištini u tom periodu nije podrazumevao salonsku diplomatiju, već stalan boravak u zoni visokog rizika. Rakić je pokazao izuzetnu profesionalnu savesnost: njegovi izveštaji Vladi u Beogradu predstavljaju dragocenu istorijsku građu. Detaljno je i faktografski beležio stanje na terenu, politička kretanja, pritiske kojima je bilo izloženo lokalno hrišćansko stanovništvo, slučajeve nasilja, hapšenja i prisilnih islamizacija.

U takvom okruženju, suočen sa ostacima srednjovekovne baštine i teškom svakodnevicom naroda, nastaje njegov čuveni kosovski ciklus. Pesme poput „Simonide“, „Jefimije“, „Napuštene crkve“ i „Na Gazimestanu“ donose potpuno nov ton u srpsku rodoljubivu liriku. Za razliku od romantičarskog zanosa 19. veka, Rakićev patriotizam je misaon, suzdržan i prožet melanholijom. On ne slavi ratničke pokliče, već se bavi istorijskim udesom, trajanjem i odgovornošću pred precima.

Ratnik na sopstvenom stihu: Gazimestan 1912.

Kada je u jesen 1912. godine izbio Prvi balkanski rat, Rakić je odbio da ostane na sigurnom diplomatskom položaju. Kao tridesetšestogodišnjak, prijavio se kao dobrovoljac u četnički odred majora Vojina Popovića — vojvode Vuka. Među saborcima, uglavnom prekaljenim ratnicima, malo ko je znao da je tihi čovek u stroju priznati diplomata i autor stihova koji su se već recitovali širom zemlje.

U svojim sećanjima, Rakić je ostavio svedočanstvo o trenutku kada je njegova jedinica izbila na Kosovo polje, na mesto gde se 1389. odigrala Kosovska bitka:

„Dakle izbismo na samo mesto Kosovske bitke... Postrojiše nas. U pratnji štaba pojavi se komandant: 'Junaci moji, znate li gde se nalazite? Znate li kako se ovo mesto zove?' U zbijenom stroju lupkarala je puška o pušku... 'To je Gazimestan na kojem je Obilić...' Oko mene popadali vojnici. Pogledam: ljube zemlju! Valjda sam se i ja bio sagnuo, kad nisam primetio otkud izađe mlad oficir s isukanom sabljom... Diže sablju i poče gromko: 'Na Gazimestanu od Milana Rakića!' (...) Više osetih, no što videh, kad se neko odvoji iz moje jedinice i, u trku, stiže pred komandanta: 'Gospodine pukovniče, taj koji je ispevao ovu pesmu ovde je sa nama. Evo ga pozadi, s bombama, u odredu Vojvode Vuka!' I odmah odjeknu komandantov glas: 'Dobrovoljac Rakić, napred!' Čuo sam sve, ali nisam mogao ni da koraknem. Čak ni da otvorim usta. Rukavom od šinjela zaklonio sam lice i pustio suze, prvi i poslednji put tada.“

Nakon oslobođenja ovih krajeva, Rakić je nakratko postavljen za prvog okružnog načelnika Prištinskog okruga, pre nego što ga je zamenio Todor Stanković.

Majstorstvo malog opusa

Kao pesnik, Milan Rakić se oglasio relativno kasno, u Srpskom književnom glasniku 1902. godine, pod uredništvom Bogdana Popovića. Za života je objavio zbirke Pesme (1903), Nove pesme (1912) i zbirku u izdanju Nove Evrope (1924). Nakon toga se gotovo u potpunosti povukao iz književnog života, baveći se povremeno pozorišnom kritikom (pisao je o Meterlenku, Igou, Ivi Vojnoviću, Simi Matavulju).

I pored skromnog obima, njegov opus označio je prelomnu tačku u srpskoj poeziji. Vodeći književni kritičar tog doba, Jovan Skerlić, ocenio je da je Rakić u pogledu tehnike doneo „poslednju reč umetničkog savršenstva u srpskoj poeziji“. Rakić je usavršio dvanaesterac i jedanaesterac, dajući im prirodan ritam, bez napregnutih rima i suvišnih ukrasa.

Za razliku od svog savremenika Jovana Dučića, koji je težio raskošnim slikama, mediteranskom duhu i lepoti radi same lepote, Rakić je bio pesnik misli, sumnje i introspekcije. Njegova lirika obeležena je iskrenim pesimizmom, osećanjem prolaznosti svega ljudskog i dostojanstvenim mirenjem sa sudbinom.

Diplomata u evropskim prestonicama

Nakon ratnih zbivanja, Rakić se vratio diplomatiji. Tokom Prvog svetskog rata službovao je kao savetnik poslanstva u Bukureštu (1915), zatim u Stokholmu (1917) i Kopenhagenu. U međuratnom periodu obavljao je dužnost izvanrednog poslanika i opunomoćenog ministra Kraljevine SHS/Jugoslavije u Sofiji (od 1921), a potom u Rimu (od 1927), gde je proveo značajan deo svoje pozne karijere.

Za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije izabran je 1922, a za redovnog akademika 1934. godine. Za svoj rad u diplomatiji odlikovan je brojnim stranim priznanjima, uključujući i danski Orden krune.

Preminuo je 30. juna 1938. godine u sanatorijumu „Srebrnjak“ u Zagrebu, posle teške operacije, u 62. godini života.

Gledano sa istorijske distance, Milan Rakić predstavlja pojavu kakva se retko sreće: vrhunski versifikator koji nije podlegao manirizmu i diplomata koji je znao kada se reči zamenjuju delom. Njegovo delo opstalo je upravo zahvaljujući toj osobini koju je najviše cenio u svom zanatu — osećanju za meru.

(Telegraf.rs/izvor: Wikipedia/Milan Rakić)