Sećanje na Džona Lenona: Kako je govorio o slavi i slobodi

U turbulentnom periodu nakon raspada Bitlsa i u jeku njihovog političkog aktivizma, Džon Lenon i Joko Ono, jedan od najpoznatijih i najkontroverznijih parova sveta, gostovali su u cenjenoj emisiji Dika Kaveta. Ovo gostovanje, koje je emitovano pre tačno pola veka, odnosno u godini kada je Džon Lenon proslavio svoj 31. rođendan, ostalo je upamćeno kao retka prilika da javnost zaviri u njihov intiman svet – svet prožet britkim humorom, filozofskim promišljanjem i oštrim društvenim komentarom. Povodom današnjeg rođendana Džona Lenona, osvrćemo se na ovaj nezaboravan susret.

Nervozni voditelj, opušteni umetnici i duhovito parodiranje identiteta

Emisija je započela na neobično iskren način. Voditelj Dik Kavet, poznat po svojoj intelektualnoj oštrici i opuštenom stilu, priznao je da je „nervozan“, na šta mu je Džon Lenon, sa karakterističnom mirnoćom, uzvratio: „Nervozan, ali dobro, hvala“. Ovaj uvod je odmah postavio ton neformalnosti, a Lenon je dodatno razbio led podsećajući na njihov prethodni susret u „prljavoj hotelskoj sobi“, što je izazvalo smeh i u studiju i među publikom. Razgovor je zatim krenuo u pravcu duhovitog preispitivanja identiteta, gde je Džon sebe uporedio sa Džekom Lemonom, a Kavet ga, uz odobravanje, nazvao Fredom Asterom. Ova igra uloga, gde se Lenon, rok ikona, upoređuje sa legendarnim glumcima, pokazala je njegovu spremnost da se poigrava percepcijom javnosti.

Preporučujemo

Na pitanje Kaveta o tome čime se bavi, Lenon je sa dozom ironije i umora odgovorio: „Zapravo, ovo je moja profesija. Ja živim ovde.“ Opisao je svoj život u TV studiju, gde se stolica pretvara u krevet, sugerišući iscrpljujuću prirodu posla i stalnu prisutnost u javnosti. Bio je to komentar na život pod budnim okom medija, gde granice između privatnog i profesionalnog postaju zamagljene.

Joko Ono: Između Istoka i Zapada, sa osećajem pripadnosti

Kada se Kavet okrenuo Joko Ono, ona je sa toplinom potvrdila da se u Britaniji, gde je živela punih deset godina, oseća kao kod kuće. „O, da, veoma mnogo, jer je posle svega ovo moj drugi dom“, izjavila je. Kavet je primetio da je mnoge iznenadio njen izvanredan engleski, na šta je Joko duhovito uzvratila da se često uvredi kada je ljudi pitaju da li govori japanski. Njen odgovor, prožet blagom frustracijom zbog stereotipa, naglasio je suptilne predrasude sa kojima se suočavala kao japanska umetnica u zapadnom svetu.

Kosa kao izjava: Od „funkcionalnosti“ do aktivizma

Jedna od upečatljivih tema razgovora bila je duga kosa, koja je u to vreme bila simbol kontra-kulture i njihovog ličnog stila. Kavet je šaljivo pomislio da će njegova kosa biti duža od Lenonove, s obzirom na to da su obojica bili poznati po svojim frizurama. Džon je objasnio da je svoju kosu skratio 1969. ili 1970. godine na „četvrtinu inča“, jer mu „nije bila funkcionalna“ – predugačka kosa zahtevala je stalno pranje i češljanje. „Onda sam je svu odsekao, a zatim je malo porasla i pustio sam je da poraste do ove dužine“, rekao je. Joko je dodala da „voli promene“ i da ne želi da se drži jedne frizure, na šta je Džon šaljivo dodao da „niko ne želi istu staru frizuru svaki dan“.

Međutim, priča o kosi dobila je dublju dimenziju kada je Džon otkrio da su odsečenu kosu donirali Majklu Maliku (Michael X Malik), aktivisti koji je vodio „Crnu kuću“ u Londonu, povezanu sa pokretom Black Panthers. Kosa je trebalo da bude prodata na aukciji u dobrotvorne svrhe, što je bio simboličan gest podrške borbi za rasnu jednakost. Iako se aukcija „nikada nije dogodila“, ovaj čin je pokazao da su čak i njihovi najličniji izbori bili prožeti političkom svesnošću.

Paradoks slave: Slonovi u restoranu i neoslušani glasovi

Centralni deo njihovog gostovanja bio je duhoviti, ali oštar komentar o fenomenu slave i izolacije koju ona donosi. Džon je ispričao anegdotu o ljudima koji su toliko zapanjeni susretom sa poznatom ličnošću da ih ne slušaju pažljivo. „Kada pričam sa njima, kažem: 'Želeo bih biftek, srednje pečen, i dva slona su ušla i policajac mi je odgrizao glavu, i šoljicu čaja, molim.' A oni kažu: 'Da, hvala'“, živopisno je opisao Džon, na šta je Joko potvrdila: „Da, zaista je tako! Jer oni ne slušaju!“ Ova priča je postala kultna i simbolizuje ironiju poznatih ličnosti čiji se glasovi čuju širom sveta, ali ih u neposrednoj interakciji niko zaista ne sluša. To je bio gorko-sladak komentar na otuđenje koje dolazi sa slavom.

Nacionalni ponos, lični stereotipi i bračne doskočice

Razgovor se prirodno prelio na temu nacionalnog identiteta, sa obostranim, šaljivim „prozivanjem“. Lenon je, upitan da li ga Joko zadirkiva zbog toga, radosno potvrdio: „Uvek se smejemo, Dik!“. Usledila je živahna razmena, gde je Lenon imitirao japanski naglasak, a zatim pričao o japanskom Kabuki teatru, naglašavajući: „Svi muškarci igraju ženske uloge“. Joko je dodala da „samo Japanci“ i oni koji poznaju japansku kulturu mogu u potpunosti da razumeju humor u Džonovoj imitaciji.

Joko je dublje objasnila dinamiku njihovog odnosa kada je Džon naveo da se on, umesto da se identifikuje po nacionalnosti, identifikuje po „kliksima“ – muzičarima, dugokosima, mlađima ili starijima od 30 godina. Tada je dodao i da je „oženjen havajskom glumicom“, na šta se Joko umešala: „Ja sam iz Japana, a on je iz Engleske, pa smo nekako shvatili da smo ponekad strastveno patriotski, znate.“ Ova izjava otkrila je složenost njihovog identiteta, kao dve snažne ličnosti iz različitih kultura koje se spajaju u jedno, a pritom zadržavaju i svoje korene.

Humor je bio ključan element njihovog braka, što je Kavet prepoznao pitanjem da li mu Joko nekad „nabaci“ neku opasku. Džon je, uz osmeh, potvrdio. I Kavet je dodao: „A ja nekad kažem nešto što iznenadi moju ženu.“ Slično tome, Kavet je priznao da je nedavno pročitao članak u kome je njegova bivša supruga napisala da je on bio „slatkiš“, na šta je Džon šaljivo dobacio da se to verovatno desilo „nakon što je popila neku pilulu“. Nisu se libili ni da pomenu „noge Beti Rolins“ (Betty Rollins), što je verovatno bio interni štos ili referenca na neku novinsku priču, dodatno potvrđujući njihovu opuštenost pred kamerama.

Britanija vs. Amerika: Izazovi umetničke slobode i televizijskog pejzaža

Razgovor se prebacio na poređenje života i umetničke klime u Britaniji i Americi. Džon je primetio da su umetnici u Britaniji često „gušeni“, dok u Americi nalaze „egzaltaciju“. Iako se u Americi osećaju slobodnije, Lenon je primetio nedostatak poštovanja za umetnike u svojoj domovini: „Kod kuće je to malo kao: 'Ja sam taj što je osvojio bazene i srećan momak koji je imao malo sreće i oženio se havajskom glumicom'“, rekao je, karikirajući stereotipnu sliku koju su mediji stvarali o njima.

Lenon je takođe oštro kritikovao britansku televiziju, rekavši da imaju „samo dva kanala“, dok je u Americi program dostupan 24 sata dnevno. „Lepo je ako si bolestan“, ironično je primetio. Posebno ga je iritirala ograničena glumačka scena: „Imamo nekakvu školu glumaca... oko tri nove osobe su ušle u profesiju otkako sam imao deset godina. Malo je ograničavajuće.“ Nasuprot tome, u Americi je mogao da oseti veću slobodu i „opusti se“.

Obrazovanje, umetnost i put ka nekonvencionalnom životu

Nisu zaobiđene ni teme obrazovanja i ličnog razvoja. Džon je podelio svoja iskustva iz škole, gde su nastavnici pokušavali da ga odvrate od umetnosti i usmere ka konvencionalnijoj karijeri. „Čak i na umetničkoj školi pokušali su da me pretvore u učitelja... pokušavali su da te odvrate od slikanja i, znate, 'zašto ne budeš učitelj, jer onda možeš da slikaš nedeljom'“, objasnio je. Odlučio je da ide protiv toga. Ispričao je kako mu je jedan nastavnik matematike napisao da je „na putu ka neuspehu“ ako nastavi da ide svojim putem, što je bila proročka poruka za njegov nekonvencionalan životni put. Među svojim umetničkim uzorima, Džon je naveo Luisa Kerola, Džejmsa Terbera (James Thurber) i Ronalda Sirla (Ronald Searle), ističući da su ga oni inspirisali još kao dečaka.

Joko je, sa druge strane, ispričala svoje iskustvo sa koledža Sara Lorens. Iako je tamo provela tri godine, odlučila je da ne diplomira, smatrajući to „smešnim“. U to vreme, ljudi su je upozoravali da je „budala što ne diplomira“ i da „nikada neće naći posao“. „Bila sam malo uplašena zbog toga, naravno“, priznala je Joko, dodajući da su je i njeni profesori savetovali da „nikada neće uspeti“. Njihova iskustva sa formalnim obrazovanjem ogledala su se u njihovom životnom opredeljenju za umetničku slobodu i odbacivanje konvencija.

Večna autentičnost Džona i Joko

Gostovanje Džona Lenona i Joko Ono kod Dika Kaveta 1971. godine bilo je više od običnog televizijskog intervjua. Bio je to živahan dijalog koji je razotkrio kompleksnost njihovih ličnosti, dubinu njihovog odnosa i oštroumnost njihovih zapažanja. Kroz humor, lične anegdote i iskrene komentare o društvu, oni su još jednom dokazali svoju autentičnost i sposobnost da ostanu verni sebi, bez obzira na pritisak javnosti. Njihov duh, kako zabavan tako i promišljen, ostaje inspiracija i pola veka kasnije, podsećajući nas na snagu individualnosti i važnost kritičkog mišljenja.

(Telegraf.rs)