Zašto Džoni Štulić nema nacionalnu penziju?

Kada se pomene ime Branimira Džonija Štulića, asocijacija je pretek. Čovek koji je mnogo uradio za pop&kulturu na prostorima bivše Jugoslavije. Od muzike, gde treba istaći njegov angažman u grupi Azra, kao i njegovu solo karijeru.

Tu je i veliki broj knjiga koji je napisao, kao i prevoda. Branimir Džoni Štulić je i mnogima idol, a svojom pojavom, razmišljanjem, stavovima uvek privlači pažnju.

Preporučujemo

Postavlja se pitanje. Zašto Džoni Štulić nema nacionalnu penziju?

Podsetimo se šta je sve do sada uradio ovaj umetnik.

Prvo krećemo sa muzikom, a posle nastavljamo sa pisanjem.

Od sevhdaha, rokenrola, Novog talasa

Štulićev muzički put počeo je netipično za rok zvezdu. Mnogi njegovi savremenici sećaju se samoukog gitariste koji nije znao note i čiji ukus nije bio u skladu sa tadašnjim trendovima. Dok su drugi jurili za zapadnim uzorima, Džoni je verovao da je sevdah naš jedini autentični zvuk. Njegov prvi sastav, Balkan sevdah bend, svirao je sve: od Bitlsa do narodnjaka, a kultna pesma „Balkan“ izvorno je bila zamišljena kao melanholična bosanska sevdalinka.

Preokret se dogodio pod udarom panka i novog talasa. Fasciniran energijom ljubljanskih Pankrta, Štulić radikalno menja imidž - šiša dugu kosu, brije bradu i od „Čupka“ postaje Džoni. Stare akustične pesme dobijaju električnu oštrinu, a 1977. godine, uz stihove Hajnriha Hajnea izrecitovane za jednim šankom, nastaje Azra.

Usledile su godine „partizanskog proboja“. Sa Borisom Lajnerom i Mišom Hrnjkom, Štulić je stvorio zvuk koji je bio sirov, direktan i bolan. Albumi poput Azre, Sunčane strane ulice i trostrukog živog albuma Ravno do dna nisu bili samo muzička izdanja; bili su to politički manifesti. Štulić je pevao o Sovjetima („Kurvini sinovi“), o Poljskoj, o Titu („Tko to tamo pjeva“) i o promašenim revolucionarima, postavši glas generacije koja je osećala da se tlo pod Jugoslavijom polako pomera.

Njegova muzička hiperprodukcija bila je odraz paranoje i unutrašnjeg nemira. Bojao se zatvaranja granica i ruskih tenkova, a novac koji je zarađivao rasipao je jednako brzo kao što je pisao pesme. Nakon pokušaja prodora na zapadno tržište sa albumom na engleskom jeziku i kasnijih solo projekata poput Balkanske rapsodije, Štulić 1991. godine donosi definitivnu odluku - napušta zemlju u plamenu, poručivši da „ne uzima gitaru dok traje rat“.

Džonijev period sa grupom Azra (1977–1988):

Osnivanje: Bend je dobio ime po Hajneovoj pesmi „Azra“.

Zlatna postava: Najznačajnije ploče snimio je trio: Branimir Štulić (vokal, gitara), Mišo Hrnjak (bas) i Boris Lajner (bubnjevi).

Ključni albumi:

Azra (1980) – debitantski album sa hitom „Gracija“.

Sunčana strana ulice (1981) – dupli album, uvođenje političkih tema („Kurvini sinovi“, „Poljska u mome srcu“).

Ravno do dna (1982) – trostruki živi album snimljen u Kulušiću.

Filigranski pločnici (1982) – direktni politički komentari („Tko to tamo pjeva“, „68“).

Stil: Poznat po „uzvikujućem“, bolnom pevanju i tekstovima koji su obrađivali teme nepoznate tadašnjoj sceni (politika, socijalna kritika, specifična ljubavna lirika).

Solo karijera

Krajem osamdesetih godina, Branimir Štulić započinje novu etapu u svojoj karijeri. Godine 1988. u Zagrebu snima ambiciozni solistički dupli album „Balkanska rapsodija”. Taj period bio je izuzetno turbulentan za njega na ličnom planu – tokom tri meseca rada na albumu promenio je čak pet stanova. Duhovito, ali i gorko, opisivao je sebe kao Don Kihota u pokretu, ističući da ga je čak i sopstveni otac izbacio iz stana. Album je producirao Australijanac Teodor Jani, a materijal je bio stilski šarolik: od pesama na engleskom jeziku, preko makedonskog folklora, do obrada domaćih pop klasika poput grupe „S vremena na vreme”.

Već sledeće, 1989. godine, Štulić značajno menja i ublažava svoj prepoznatljivi zvuk. Počinje da nastupa pod sopstvenim imenom, a prati ga Sevdah šatl bend. U osvit nove decenije, 1990. godine, snimaju album „Balegari ne vjeruju sreći”. Postavu su činili vrsni muzičari Jurica Pađen, Tomislav Šojat i Branko Knežević.

Sa ovog albuma proizašli su neki od njegovih najdugovečnijih hitova. Posebno se izdvojila pesma „Usne vrele višnje”, koja je zapravo Štulićev prepev stare narodne pesme „Lilly Of The West” (poznate iz repertoara Boba Dilana). Pored nje, publika je zavolela balade „Voljela me nije nijedna” i „Meni se dušo od tebe ne rastaje”. Ipak, saradnja sa bendom nije dugo potrajala – grupa se raspala nakon koncerta na Hvaru u avgustu 1990. godine.

Godina 1991. bila je sudbonosna. Štulić je snimao materijal za album „Sevdah za Paulu Horvat” na relaciji Sarajevo-Holandija, mada će taj rad ugledati svetlost dana tek četiri godine kasnije. Na tom albumu Štulić se ponovo okrenuo korenima i obradi klasika, ali i saradnji sa književnicima, koristeći tekstove Milovana Vitezovića i Ljubivoja Ršumovića, uz obradu Leonarda Koena („Partizan”).

U jeku političkih tenzija, Džoni je veći deo te godine proveo u Beogradu. Kada su ga hrvatski nacionalisti napadali zbog tog poteza, odgovarao je u svom stilu – direktno i bez dlake na jeziku, pitajući zašto bi njemu bilo zabranjeno ono što rade vodeći političari poput Tuđmana i Mesića. Nakon Beograda, nakratko se vratio u Zagreb, gde su ga pratila ogovaranja o aferi sa Alkom Vuicom, što je on kategorički demantovao. Na proročko pitanje novinara o tome šta očekuje od devedesetih godina, odgovorio je kratko: „Vatromet!”

Iste godine, Štulić definitivno napušta zemlju i odlazi u Holandiju.

Književni egzil: Od rokenrola do antičkih klasika

Odlaskom u Holandiju, Štulić nije prestao da stvara, ali je njegov medij postao radikalno drugačiji. U prvi plan je izbila njegova strast prema jeziku i istoriji. Onaj isti čovek koji je nekada „vežbao gitaru danonoćno“, sada je počeo da provodi noći prevodeći grčke klasike.

Njegov književni opus u egzilu je monumentalan, iako kontroverzan. Štulić je preveo (ili, kako sam kaže, prepevao) Homerovu „Ilijadu“ i „Odiseju“, Herodotovu „Istoriju“, Tukidida, pa čak i „Bagavad Gitu“ i Lao Ceovu „Knjigu o Taou“. Njegov pristup prevodilaštvu je jedinstven: odbacuje akademsku krutost i klasične prevode naziva „netalentovanim“. Umesto toga, on antičke junake i događaje prevodi u duhu balkanske narodne epike, verujući da je naš deseterac prirodniji okvir za Homera od bilo kog modernog slobodnog stiha.

Kritičari su njegove prevode nazivali „genijalnim budalaštinama“, ali Štulić se na to nije obazirao. Za njega je to bio nastavak iste borbe za istinu koju je vodio u pesmama Azre. Njegova autobiografija u petnaestercu, „Smijurija u mjerama“, objavljena 2005. godine, svedoči o čoveku koji je čitav svoj život, od prvih nastupa u Dubravi do holandske osame, pretvorio u jedan neprekidni stih.

Bibliografija Džonija Štulića

Autorske knjige

Filigranski pločnici, 1982.

Big Bang, 1985.

Anonymous Epigrams, 1988.

Smijurija u mjerama, 2005.

Smijurijada, 2010.

Govorili su o Džoniju, 2010.

Azra - Pevane pjesme, 2010.

Prevodi

Božanska Ilijada via Homer, 1995.

Božanska Ilijada, 2010.

Božanska Odiseja, 2010.

Herodotova istraživanja, 2010.

Tukidid - Peloponeski rat, 2010.

Ksenofont - Uspinjanje / HelenštinA, 2010.

Aleksandrijada, 2010.

Apolonije Rođanin - Argonautika, 2010.

Zbornik, 2010.

Trijada, 2010.

Sun Cu - Umeće ratovanja, 2010.

Kali Juga, 2010.

(Telegraf.rs/izvor: Wikipedia/Branimir Štulič)