Sećanje na Dragoljuba Đuričića: Kako je govorio životu, bubnjevima...

Na dan rođenja Dragoljuba Đuričića (1953–2021), 10. februara, ne sećamo se samo čoveka koji je palicama pravio magiju na bubnjevima, već čoveka koji je svojom energijom bio puls čitavog Balkana. Bio je filozof ritma, večiti dečak i čovek koji je verovao da je osmeh jedina prava investicija.

U znak sećanja na njega, prisetićemo se kako je pričao u emisiji "TV lica" na RTS-u.

Preporučujemo

Dragoljub Đuričić je bio fenomen. Od Cetinja, preko Herceg Novog, do najvećih svetskih bina, nosio je sa sobom ritam koji nije bio samo muzika, već način postojanja. Svirao je u grupama Leb i sol, Kerber, YU grupa, pratio je najveće zvezde poput Zdravka Čolića, ali je najviše bio "svoj" kada je vodio kolone ljudi svojim dobošem ili kada je predvodio stotine bubnjara, učeći ih da ritam dolazi iz srca, a ne iz ruku.

Njegov put počeo je radoznalošću deteta koje u svemu vidi muziku. Često se prisećao trenutka kada je prvi put video pravi instrument:

„Ja sam prvi put bubnjeve vidio, ja sam se čudio šta je to, nisam znao šta je to. I to na jednoj terasi u Herceg Novom, jedno ljeto gdje su dolazile neke babe iz Danske da ljetuju. Svirala se animir muzika za tango, engleski valcer... ja sam tada vidio bubnjeve još kao dijete.“

Ta fascinacija ga nikada nije napustila. Govorio je da je bubanj izabrao njega, a ne on bubanj:

„Bubanj se poklopio sa mojim temperamentom, poklopio se sa mojim bićem, sa energijom. Ja se nekad sam sebi čudim da li sam među normalne, jer stalno me neka energija nešto ćera. Ulazim u penziju iz hobija, pravo da vam kažem. Nisam znao da će mi hobi biti profesija.“

Dragoljub je bio poznat po svom neumornom humanitarnom radu, naročito sa decom sa smetnjama u razvoju i školama kojima je bila potrebna pomoć. Njegove reči o budućnosti društva i danas zvuče kao najvažnija lekcija:

„Živimo u jednom društvu gdje smo svi poludeli od investicija. Svi čekamo neke fenomenalne ljude iz svijeta koji će da investiraju u nas, kao nemaju pametnijeg posla. A mi ne investiramo u ono što je najvažnije, a to su djeca. Ja hoću da investiram u svu djecu u Srbiji, jer vjerujte mi, to je jedina prava budućnost. Sve ovo drugo je smiješno. Imaš milion dolara, pođeš u kockarnicu, izgubiš i nemaš ništa. Ali dijete sa znanjem ti je budućnost jednog društva, jedne zemlje, na kraju krajeva nacije, čovječanstva.“

Posebno je bio emotivan kada je govorio o humanosti koja se ne reklamira:

„Nijedan moj humanitarni koncert nije zloupotrebljen kao samoreklamerstvo. Mene je uzbudila ova škola (u Kragujevcu) kojoj nedostaju sredstva, a ti ljudi su se sami organizovali, ne čekaju budžete, nego sami kreče, sređuju... I meni je palo na pamet: što ne bih ja nešto pomogao? Ako jedan WC opravimo kako treba, ja sam dovoljno srećan.“

Dragoljubov otac Dušan, koji je doživeo 97. godinu, bio je njegova najveća životna podrška i kritičar. Dragoljub je kroz matematiku godina objasnio šta za njega znači čast:

„Skoro sam ovih dana razmišljao o sebi da li sam ja dobar čovjek. Pa sam onda došao do zaključku: možda jesam, možda nisam. Ali da li bih bio ovoliko dobar čovjek da mi otac nije živ? I onda izračunam: njegovih 97 i mojih 63 je 160 godina obraza. Dakle, treba čuvati 160 godina obraza. Ako nisam dobar čovjek, onda čuvam dobro obraz, moj i očev, tih 160 godina.“

O ocu je govorio sa dubokim razumevanjem njegove mudrosti:

„Moj otac kaže: 'Ja ništa ne znam, a sve što sam naučio, stekao sam vremenom.' On mene stalno pita: 'A gdje ti to žuriš kad ti je svaki korak odbrojan?' Kad malo bolje razmisliš, stvarno je tako. Gdje mi to žurimo?“

Njegova majka, učiteljica, bila je stroga ali pravedna, a pred smrt mu je skinula veliki teret sa srca jer nije završio fakultet:

„Jako sam razočarao majku što nisam završio fakultet da joj donesem tu diplomu. Ali na samoj samrti mi je majka rekla da je srećna što je nisam poslušao. I meni je skinula veliko breme sa leđa, pa makar to bila i fraza.“

Za Dragoljuba, muzika nije bila u notama, već u slobodi. Verovao je da je život test koji stalno polažemo:

„Život i jeste jedna velika improvizacija. Hajmo da ga improvizujemo na dobrobit. Možda bih ja volio da sam pametniji nego što jesam, a možda bi mi pamet smetala, tako da je bolje ovako.“

Njegov temperament je bio legendaran, a jedna anegdota sa indijskim muzičarem Akashom Batom to najbolje oslikava:

„Svirao sam sa jednim Indijcem iz Bombaja. Kad smo počeli da sviramo, on nije mogao mene da stigne ni svirajući, ni hodajući, ništa. I onda je on onako vrlo duhovito meni promijenio ime u Brzoljub Đuričić. Teško je mene stići kad sam lud kao što jesam.“

Kao čovek koji je prošao sve, od nemaštine do velikog bogatstva i nazad, imao je jasan stav o materijalnom:

„Pare same dođu kad se ti baviš zadovoljno svojim poslom. I ta tvoja istina je jako spora, ali pobjeđuje. Međutim, histerija za parama... pa stvarno napraviš velike pare, ali se spotakneš i sve propadne. Ko radi bez para je čista budala, ali pare ne smiju biti jedini motiv.“

Imao je dvojicu sinova, Milana i Andriju, sa kojima je gradio odnos pun ljubavi i specifičnog humora. Jedna od najdirljivijih priča je ona o „ćutanju“ sa sinom i kako su to prevazišli:

„Sa sinom sam imao susrete koji su bili puni ćutanja, neprijatnog ćutanja. Ja bih ga nešto pitao, on ne bi mogao... knedla u grlu nonstop. I on jednom kaže: 'Pošao sam u grad da se ošišam.' Ja mu kažem: 'Možeš da budeš duže sa mnom ako te ja ošišam.' On kaže: 'Pa dobro tata, neka.' I dok sam ga šišao, ruke su mi drhtale, ja sam se porezao i raskrvario. I on vidi tu krv, i od tog trenutka mi više nikad nismo neprijatno ćutali. Bila nam je potrebna neka dodatna radnja da nas rastereti onog gneva koji smo nosili u sebi.“

Dragoljub nas je napustio 15. marta 2021. godine, ali eho njegovih bubnjeva ne prestaje.

(Telegraf.rs/izvor: RTS/Emisija "TV lica")