Umro slavni kantautor Frančesko Gučini

Frančesko Gučini (Francesco Guccini), jedan od istinskih majstora italijanskog kantautorskog stvaralaštva i kulture, preminuo je u 86. godini života u mestu Pavana. Kako je saopšteno, sahrana će biti obavljena u krugu porodice, dok je javna ceremonija planirana za septembar.

Slavni kantautor izdahnuo je u četvrtak ujutru u zaseoku Pavana, koji pripada opštini Sambuka Pistojeze (Sambuca Pistoiese). Njegova porodica je tužnu vest potvrdila zvaničnim saopštenjem, navodeći da je umetnik preminuo okružen ljubavlju svoje supruge Rafele (Raffaella), ćerke Tereze (Teresa) i ostalih rođaka.

Preporučujemo

U skladu sa poslednjom željom samog umetnika, poslednji ispraćaj će se održati narednih dana u strogoj privatnosti. Porodica se javnosti obratila rečima:

"Moleći da se ovaj trenutak tuge proživi u najvećoj intimnosti, želimo da se unapred zahvalimo svima koji će podeliti našu žalost sa naklonošću, diskrecijom i poštovanjem."

Kako bi se odala počast čoveku kojeg kritičari i publika smatraju jednim od najuticajnijih kantautora u istoriji italijanske muzike, velika komemorativna ceremonija biće upriličena u septembru.

Simbol italijanske muzike i dubokih korena

Frančesko Gučini je rođen u Modeni 14. juna 1940. godine. Tokom celog života ostao je duboko povezan sa svojim korenima, a posebno sa predelima Toskansko-emilijanskih Apenina. Zbog vihora Drugog svetskog rata, rano detinjstvo proveo je u Pavani, rodnom selu svojih babe i dede po ocu. Upravo će ta neraskidiva veza sa zavičajem i apeninskim pejsažima postati temelj njegove celokupne poezije i književnog opusa.

Nakon prvih muzičkih koraka tokom pedesetih godina i kratkog rada kao mladi reporter za list Gazzetta di Modena, Gučini se 1961. godine seli u Bolonju. Njegova karijera doživljava uspon šezdesetih godina, isprva u ulozi tekstopisca za izvođače kao što su Katerina Kazeli (Caterina Caselli), Equipe 84 i I Nomadi. Za njih je napisao pesme koje su postale antologijske: "Auschwitz", "Dio è morto", "Per fare un uomo" i "Noi ci saremo".

Kao samostalni izvođač debitovao je 1967. godine albumom "Folk beat n. 1". Ipak, prekretnica se dogodila 1972. godine sa albumom "Radici", na kojem su se našle legendarne numere poput "La locomotiva", "Incontro", "Il vecchio e il bambino" i "Piccola città".

Komercijalni vrhunac dostiže 1976. godine sa albumom "Via Paolo Fabbri 43", bluz ostvarenjem koje dočarava bolonjske noći i atmosferu tog vremena. Sa tog albuma posebno se izdvojila pesma "L'avvelenata", prožeta besom i ponosom, kojom je odgovorio na kritike koje su mu u to vreme upućivale kolege kantautori. Usledio je album "Amerigo" 1978. godine, na kojem se našla čuvena pesma "Eskimo", zahvaljujući kojoj je dobio nadimak "kantautor u eskimu" (vrsta jakne koju je često nosio).

Tokom osamdesetih objavljuje "Metropolis" (1981), kao i žive albume "Opera buffa" i "Fra la via Emilia e il West". Njegovi koncerti bili su jedinstveni jer su muzika i pesme uvek bile isprepletane monolozima, često u maniru vrhunskog kabarea. Njegovo stvaralaštvo obiluje kulturnim referencama – od italijanske i svetske poezije, preko eseja, pa sve do Biblije.

Nakon albuma "L'ultima Thule" iz 2012. godine, Gučini je objavio da se povlači iz aktivnog bavljenja muzikom kako bi se posvetio pisanju. Ipak, na radost publike, vratio se studijskom radu objavivši "Canzoni da intorto" 2022. i "Canzoni da osteria" 2023. godine. Tokom karijere ovenčan je brojnim priznanjima, uključujući prestižne nagrade Targa Tenco i Premio Tenco.

Svestrani umetnik: Više od muzike

Gučini nije bio samo muzičar, već i istaknuta figura italijanske intelektualne scene. Kao pisac, debitovao je 1989. godine sa delom "Cròniche epafàniche", a kasnije je objavio brojne knjige, među kojima se izdvaja "Vacca d'un cane", kao i serija kriminalističkih romana koje je pisao zajedno sa Lorijanom Makijavelijem (Loriano Macchiavelli).

Zanimljivo je da je Gučini od 1965. do 1985. godine predavao italijanski jezik na Dikinson koledžu (Dickinson College) u Bolonji. Takođe se bavio pisanjem scenarija, stripova, glumom, ali i izučavanjem dijalektologije. Univerzitet u Bolonji mu je 2002. godine dodelio počasnu diplomu iz obrazovnih nauka, a 2020. godine bio je finalista prestižne književne nagrade Premio Campiello sa svojim romanom "Tralummescuro".

(Telegraf.rs/izvor: Euronews)