Arsen Dedić: Umetnik od koga je sve počelo

Postoje ljudi čije prisustvo definiše prostor, vreme i kulturu jednog naroda. Arsen Dedić bio je upravo to – čitava jedna epoha spakovana u lik strogog, ali beskrajno duhovitog čoveka sa naočarima, čiji su stihovi postali intimna istorija hiljada ljudi na prostorima bivše Jugoslavije.

U jednoj od poslednjih velikih televizijskih ispovesti za emisiju "TV lica... kao sav normalan svet", Arsen nas je svojevremeno pustio u svoj svet – onaj između zagrebačkog hotela "Esplanade" i skromnog doma u Haulikovoj ulici.

Preporučujemo

Drugi dom u "Esplanadi"

Razgovor sa Tanjom Peternek Aleksić započeo je tamo gde je Arsen decenijama bio najčešći gost.

"Volim biti u Esplanadi. Tamo sjedim otprilike 50 godina, 51 godinu sam tamo. To je nekako moj drugi dom, ili dnevni boravak ako ne radim. A ovo je iznimno, pošto vi niste mogli popodne i navečer, onda sam žrtvovao ovu svoju jednostavnu kuću da vas primim tu, što se dešava vrlo, vrlo rijetko. Sve mi je više stalo do toga da sam sam", priznao je Arsen na početku, sa onom svojom prepoznatljivom, blago ironičnom notom.

U njegovom domu, okruženom knjigama, slikama i uspomenama, svaka stvar ima svoju priču. Jedna od najupečatljivijih je ona o Momo Kaporu, koji mu je bio verni prijatelj i hroničar mladosti.

"Momo me je crtao više puta. Zove se 'Arsen i stare čipke', davna šezdeset sedma. Pa to kad je pravi prijatelj, onda vas časti, pa kaže: za djevojke i šiparice on je bio čarobni princ. Za zrele žene bio je lijepi mladić, a za sociologe apsolutni fenomen", prisećao se Arsen listajući stare novine.

O Gabi, porodici i "namijeti"

Centralno mesto u Arsenovom životu, bez sumnje, zauzimala je Gabi Novak. Njihov odnos bio je više od braka – bila je to sudbinska povezanost dvoje umetnika.

"Ja sam u sedamdeset sedmoj, Gabi u sedamdeset devetoj. Kad sam je počeo udvarati, imala je dvadeset tri, a dogodine će imati osamdeset. Ali bez nje ne znam gdje bih, ni što bih, ni ona bez mene. I svađamo se, i ne slažemo, ali to je sve taj tip zajedništva. Što jedno bez drugog? Nađeš osobu u životu koja ti je suđena. Ona mi je suđenica, ona mi je, kako kažu hrvatski, namrijeta", govorio je Arsen sa neskrivenom nežnošću.

Ponosno je pričao i o deci – sinu Matiji, vrsnom džez pijanisti, koji je u međuvremenu nažalost preminu, i ćerki Sandri, koja je svoj holivudski glamur zamenila mirom u Dalmaciji.

"Sandra je bila dizajner, čak je i Cher odijevala."

Šibenska mladost i "nepostojeći" pubertet

Vraćajući se korenima, Arsen se setio dolaska u Zagreb 1948. godine, kada ga je stric vozio taksijem. Njegova mladost bila je obeležena radom i nemaštinom, ali i duhom koji ga nikada nije napuštao.

"Šibenik u mom rodnom gradu kaže: on više neće van, pa je na noge... to je lijepo. A kažu: Arsen još uvijek koncertira? A čuj, koncertira, ali on je više ovako za vrtal, manje za u polje. Tako da sam ja više za vrt nego za polja."

Na opasku o burnim pubertetima novih generacija, Arsen je uz osmeh odgovorio:

"Ma koji pubertet? Pa ja nisam bio u pubertetu. To se uvijek hvalilo svoje kćeri: moja mala nije nikad bila u pubertetu. A kaže Arsen? Ma kakvi, pa on je otišao u Zagreb na studije, a pubertet je tek par godina iza njega uveden. Tako da ja to nisam obavio."

Muzika za razvode

Iako su ga mnogi smatrali elitističkim umetnikom, Arsen je uvek zadržao vezu sa realnošću i zdrav humor na sopstveni račun.

"Čujem da ovi popularni pjevači, omiljeni, jako puno zarađuju pjevajući po svadbama. Čestitam, jako je fini novac tamo. Negdje čujem, jedan polupoznati ima osam hiljada eura za jedan nastup na privatnoj svadbi. Ja za sve svoje serije, od 'Prosjaka i sinova', 'Glembajevih' i druge, nisam nikad ukupno zaradio pet hiljada kuna. Dobro, to je normalno. Oni imaju divan program za svadbe, a ja imam izvanredan za razvode. Ja pjevam po razvodima. Imamo 'Znam da nije čovjek kao ja', 'Ničeg nema ni ti ni ja', to nismo mogli znati... Tako da bih sad ja mogao krenuti po razvodima, kojih ima takođe dosta", našalio se Arsen pre nego što je uzeo mikrofon i zapevao "Djevojku iz moga kraja".

Filozofija nastupa: Od 300 do 3000

Arsen nije bio čovek od arena i stadiona. Za njega je muzika bila čin neposredne komunikacije.

"Nisam ja tremaš, ja sam siguran u to što radim. Strahujem od drugih stvari – bolovao sam dugo, pa sam bio nesiguran na sceni u hodu, u stajanju... Ali kad se ja uselim u ono što radim, ma nema straha ni treme. Ja to radim, to sam ja. Meni nikad nije bilo stalo do mnogo ljudi. Neka ono što radim stiže samo do onoga do koga može stići. Ja bih rado nastupao sa dva svjedoka – jedan ovdje, jedan ovdje. Jedan je za, drugi je protiv. Meni bi bilo svejedno. Volim ako ih je više, da ih je 300, nego da ih je tri hiljade. Ja nisam sportski savjetnik, ne radim paniku oko toga."

Kada je napustio scenu, svet je postao tiši za jedan poseban glas. Ali, kako je sam rekao, "svaka pjesma ima rok trajanja dok je neko sluša". Arsenove pesme, sudeći po svemu, nemaju rok trajanja. One ostaju kao svedočanstvo o vremenu kada je biti "sav normalan svet" značilo biti čovek sa srcem koje kuca u ritmu najfinije poezije.

(Telegraf.rs/izvor: RTS, Emisija "TV lica... kao sav normalan svet")