Princeza novog talasa i crna dama rokenrola: Sećanje na Margitu Magi Stefanović

Na današnji dan, 18. septembra 2002. godine, u Beogradu je utihnulo srce Margite Magi Stefanović. Otišla je tiho, u senci zaborava i surovosti grada koji ju je nekada slavio, ostavljajući iza sebe mit o talentu, lepoti, umetničkoj beskompromisnosti i tragediji čitave jedne generacije.

Postoje ljudi čija se pojava ne može svesti samo na biografske podatke, note koje su odsvirali ili ploče koje su potpisali. Margita Magi Stefanović bila je upravo to - pojava, simbol i estetski stub jednog uzvišenog Beograda koji je osamdesetih godina prošlog veka verovao da umetnost može promeniti svet. Kao jedina stalna članica kultne grupe Ekatarina Velika uz Milana Mladenovića, Margita nije bila samo „devojka za klavijaturama“; ona je bila srce, harmonija i emotivna arhitektura zvuka koji je definisao jugoslovenski novi talas.

Preporučujemo

Od čuda od deteta do „smrznute muzike“

Rođena u proleće 1959. godine u uglednoj beogradskoj porodici intelektualaca — kao jedinica pozorišnog i televizijskog reditelja Slavoljuba Stefanovića-Ravasija i majke Desanke — Margita je od malih nogu nosila auru predodređenosti za velika dela.

Bila je vunderkind. Njen talenat za klavirom bio je toliko silovit da je 1970. godine, kao jedanaestogodišnjakinja, zajedno sa godinu dana starijim Ivom Pogorelićem, dobila poziv čuvenog ruskog profesora Timakina da školovanje nastavi na prestižnom moskovskom konzervatorijumu. Bio je to trenutak koji je mogao iz korena da promeni istoriju: Pogorelić je otišao i postao svetska zvezda klasične muzike, dok je Margitina majka odlučila da njena jedinica ostane u Beogradu. Ta odluka, koja je Margiti uskratila globalnu scenu klasične muzike, nesvesno je beogradskoj rok sceni podarila njenu najsjajniju muzu.

Margita je nastavila da briljira. Završila je muzičku školu „Josip Slavenski“, a paralelno i Osmu beogradsku gimnaziju. Ipak, umesto Muzičke akademije, upisala je Arhitektonski fakultet. Čuvenu Geteovu misao da je „arhitektura smrznuta muzika“ živela je doslovno. Kao studentkinja osvojila je treću nagradu na prestižnom međunarodnom konkursu u Japanu, a diplomirala je 1984. godine na temu alternativnog projektovanja kod profesora Milana Lojanice. Međutim, zov živog, pulsirajućeg zvuka bio je jači od lenjira i crtaćih tabli.

Susret koji je promenio sve

Prekretnica se dogodila u proleće 1982. godine. Kroz druženje sa članovima Električnog orgazma, Margita upoznaje Milana Mladenovića. Fasciniran njenom pojavom, obrazovanjem i aristokratskom virtuoznošću, Milan je shvatio da je pronašao svoju muzičku polovinu. Kupio je sintesajzer, instrument koji je za klasično obrazovanu pijanistkinju bio neistražena teritorija, a Magi ga je prigrlila sa strašću istraživača.

U bioskopu „Topčiderska zvezda“, kao članica sastava Katarina II, zakoračila je u svet rokenrola iz kojeg više nikada neće izaći. Kada je bend transformisan u Ekatarinu Veliku (EKV), Magi je postala njegov zaštitni znak. Njena duga crna kosa, prepoznatljiv stav za klavijaturama, hipnotišući pogled i način na koji je klasiku uvezivala u mračni post-pank i psihodeliju stvorili su zvuk bez premca u istoriji jugoslovenske muzike.

Pesme poput „Oči boje meda“, „Ti si sav moj bol“, „Sinhro“ ili „Zemlja“ duguju svoju hipnotičku snagu upravo njenim polifonicima i osećaju za prostor u muzici. Magi nije samo svirala tonove – ona je stvarala atmosferu. Istovremeno, radila je muziku za pozorište („Klasni neprijatelj“, „Tri sestre“), televiziju, filmove, a zablistala je i kao glumica u kultnom ostvarenju Gorana Markovića „Tajvanska kanasta“.

Sunovrat jedne epohe i lična tragedija

Devedesete godine donele su raspad zemlje, sunovrat vrednosti i seriju tragedija iz kojih se Margita nikada nije oporavila. Ratni bubnjevi nadjačali su pesme EKV-a, a smrt je počela da kosi njene najbliže saradnike i prijatelje. Odlazak bubnjara Ivice Vdovića Vda, basiste Bojana Pečara, a potom i samog Milana Mladenovića u novembru 1994. godine, označio je kraj benda, ali i faktički kraj Margitinog života kakav je do tada poznavala.

Iako je pokušavala da nastavi da stvara kroz projekte poput benda Kurajberi, tehno sastava EQV, saradnje sa bendovima Van Gog i Direktori, ili muzike za predstavu „Kaput mrtvog čoveka“ 2002. godine, senke su postajale sve duže.

Heroin, koji je odneo mnoge talente njene generacije, polako je uzimao danak. Nakon smrti roditelja, ostala je sama. Život u materijalnoj oskudici, borba sa zavisnošću i bolešću, te gubitak doma, doveli su nekadašnju „princezu beogradskog asfalta“ do ruba egzistencije. Poslednje nedelje života provela je u beogradskom Centru za smeštaj beskućnika, da bi 18. septembra 2002. godine preminula na Infektivnoj klinici u Beogradu, u 43. godini života.

Ostavština večnog sjaja

Danas, godinama nakon njenog odlaska, sećanje na Margitu Magi Stefanović nosi gorak ukus nepravde, ali pre svega duboko strahopoštovanje. Svesti Margitu samo na njenu tragičnu sudbinu značilo bi oduzeti joj pobedu koju je izvojevala svojom umetnošću.

Ona je bila i ostala dokaz da rokenrol na ovim prostorima može biti vrhunska umetnost, suptilna, intelektualna i duboko osećajna. Njen klavir na albumima Ekatarine Velike i dalje zvuči jednako moderno, moćno i katarzično kao i onih dana kada je sa bine Studentskog kulturnog centra slala poruke koje su prevazilazile vreme u kojem su nastajale.

Dok god sa zvučnika odjekuju akordi pesme „Par godina za nas“, Margita Stefanović neće biti zaboravljena. Ostaje upamćena onako kako je jedino i zaslužila – kao nasmejana crnokosa devojka za instrumentom, večna princeza jednog boljeg, plemenitijeg i talentovanijeg Beograda.

(Telegraf.rs/izvor: Wikipedia/Margita Stefanović)