"Uzeo me je za ruku i...": Bilja Krstić emotivno o Tošetu Proeskom, Bori Đorđeviću, novom koncertu u Beogradu

Bilja Krstić i njen "Bistrik orkestar", kao što je najavljeno, održaće veliki koncert u mts Dvorani 9. novembra. Biće to presek njihovog bogatog repertoara, uz učešće Kamernog orkestra Cinderella i izvanrednog kolumbijskog harfiste Jahira Rivere.

U intervjuu za Telegraf.rs, Bilja Krstić je otkrila šta nas očekuje na ovom koncertu, kako se zaljubilja u etno, kako je čuvena pesma "Puče puška" došla do nje.

Preporučujemo

Takođe, kroz ovaj intervju prisetila se Tošeta Proeskog i Bore Đorđevića.

Za kraj, Bilja nam je otkrila šta bi sebi poželela za svoj rođendan, koji je upravo 9. novembra.

• Očekuje nas veliki koncert povodom Vašeg rođendana. Možete li nam ukratko reći šta publika može da očekuje, šta pripremate i da li ćete imati goste?

Bilja Krstić: Koncipirali smo ovaj jubilej tako što ćemo, po prvi put, imati gosta iz jedne znatno drugačije tradicije. Naši gosti su do sada uglavnom bili sa Balkana, eventualno iz Italije - na primer, sa Sardinije su nam gosti bili članovi sastava Tenores di Bitti. Ovog puta smo se odlučili za nesvakidašnju kombinaciju i pozvali divnog harfistu iz Kolumbije, iz Bogote, koji se zove Jahir Rivera.

Jednostavno smo se zaljubili u njegov zvuk onog trenutka kada smo ga čuli kako svira kolumbijsku tradicionalnu harfu (arpa llanera). Upoznali smo se pre dve godine u Bogoti, kada je „Bistrik“ gostovao u pozorištu Teatro Mayor, na velikom festivalu posvećenom najlepšim ženskim glasovima sveta. Bila nam je velika čast što smo uopšte dobili priliku da tamo nastupimo. Povezao nas je Viktor Šebek, koji nas je i upoznao sa Jahirom. Kada smo na probi čuli kako svira, atmosfera je bila dovedena do usijanja.

Tada smo zajedno svirali njihovu brzu numeru Alma Llanera. Ta pesma kod njih ima status himne jer peva o zemlji i ravnicama Venecuele i Kolumbije. Toliko je vesela da odmah podiže publiku na noge, pa verujem da će se dopasti i Beograđanima i da će već sa prvim taktovima neko ustati da zaigra. Pored toga, pripremili smo i njihovu prelepu baladu Cómo no voy a decir („Kako da ti ne kažem da mi se sviđaš“). To je pesma koja se rado peva u Kolumbiji i Venecueli, a meni se izuzetno dopala.

Od tog prvog susreta ostali smo u kontaktu i rado se sećali zajedničkog nastupa. Kada se ukazala prilika da nekoga ugostimo na ovom koncertu, odmah smo pomislili na njega. Jahir je s oduševljenjem prihvatio poziv i već je stigao u Beograd. Harfa kasni zbog administrativnih i avionskih komplikacija, ali stiže trećeg, pa već od četvrtog krećemo sa zajedničkim probama. Pored Jahira, nastupiće i kamerni orkestar „Sinderela“ koji čini osam muzičara, što je sasvim dovoljno da dobijemo željenu boju zvuka. Gudački orkestar, „Bistrik“ i tradicionalna harfa se predivno uklapaju i savršeno dočaravaju kolorit ovih prostora.

Naše tradicionalne pesme su prelepe, melodične i pune asimetričnih, mešovitih ritmova, a Jahir ih nepogrešivo oseća i sjajno se uklopio u naš senzibilitet, baš kao i orkestar. Publika može da očekuje potpuno novi zvuk, ali uz očuvanje naše tradicije predstavljene na savremen način.

Takođe, sa nama će biti i polaznice Vokalne radionice „Bistrik“, koju vodim još od 2012. godine. To su talentovane devojke iz cele Srbije koje prolaze audiciju kako bi postale deo hora. Ove godine nastupa potpuno nova generacija, dok će nam se kao prateći vokali pridružiti i nekadašnje članice. Radujemo se što ćemo svi zajedno stvoriti fenomenalnu muzičku priču i tradicionalnim pesmama dati savremeni izraz.

• Da li ćete u repertoar uvrstiti i pesme iz sastava u kojima ste ranije nastupali, poput „Suncokreta“, ili će koncert biti posvećen isključivo „Bistriku“?

Bilja Krstić: Ovog puta repertoar će biti posvećen isključivo „Bistriku“. Prošle godine smo imali divan koncert posvećen jubileju - 50 godina moje karijere i pola veka grupe „Suncokret“. Tada su nam gosti bili akustičari iz sedamdesetih godina, izvodili smo numere „Ranog mraza“, moje solističke pesme, i okupili sve ljude koji su bili deo mog muzičkog puta.

Da se ne bismo ponavljali, želela sam da ovo veče u potpunosti bude posvećeno dvadesetpetogodišnjici rada orkestra „Bistrik“ - sa puno ljubavi i neizmerne zahvalnosti mojim muzičarima što su istrajali i pratili me na ovom putu četvrt veka.

• Kako biste na koncert pozvali ljude koji do sada nisu slušali „Bistrik“ niti tradicionalnu muziku? Šta biste im poručili?

Bilja Krstić: Prvo bih rekla da ne verujem da takvi ljudi postoje! (smeh) Šalu na stranu, verovatno ih ima. Poručila bih im da dođu na veče ispunjeno predivnim melodijama i ritmovima koje u ovom aranžmanu mogu čuti samo sada, na koncertu pod nazivom „Latino Balkan“.

Spajamo Balkan i Latinsku Ameriku. I jedan i drugi prostor odlikuju vreli ritmovi, ali i izuzetno emotivne balade koje se pevaju iz srca i duše. Svi koji vole muziku Južne Amerike i izvorni balkanski melos - ali rasterećen modernih šablona koji dominiraju poslednjih petnaestak godina - uživaće u starim tradicionalnim pesmama. One danas zvuče sveže i moderno, a istovremeno nas neraskidivo povezuju sa prošlošću. U 21. veku, kada je sve preglasno i ubrzano, mi želimo da podsetimo kako se istinski uživa u muzici koja ume i da ponese, i da razneži, i da čoveku pruži krila.

• Mnoge Vaše kolege iz drugih žanrova ističu da su se u etno zaljubili onog trenutka kada su ga čuli. Kako se rodila Vaša ljubav prema ovom pravcu i šta on za Vas predstavlja?

Bilja Krstić: U mojoj porodici se uvek slušala lepa narodna pesma, prvenstveno na talasima Radio Beograda. Kasnije, tokom srednje muzičke škole u Nišu, pevala sam u Omladinskom horu „Dr Vojislav Vučković“, koji je osvajao brojne nagrade. Vodio ga je sjajni profesor Radojica Milosavljević Ica, koji nas je učio da prepoznamo i pevamo kvalitetnu muziku. Možda to tada nisam u potpunosti razumela, ali sam prave vrednosti spoznala kada sam u Beogradu upisala Fakultet muzičke umetnosti.

Tamo sam slušala Muzički folklor na katedri za etnomuzikologiju, o čemu često govorim. Imala sam veliku sreću da upoznam i sarađujem sa našim vrhunskim stručnjacima: Mikanom Obradovićem na Radio Beogradu, profesorom Dragoslavom Devićem, kao i mojim dragim prijateljem Dimitrijem „Diškim“ Golemovićem. Mnogi ljudi su mi nesebično pomogli na samom početku i ne bih volela da nekoga ogrešim time što ga neću pomenuti.

Divno je kada, bez obzira na godine, imate koga da pitate. Tek kada sam dublje zakoračila u etno muziku, shvatila sam koliko zapravo malo znam o našoj tradiciji. Uz dobru volju i iskrenu ljubav uspela sam mnogo toga da naučim. Tradicionalna pesma može da živi samo ako se obradi i predstavi jezikom koji današnja publika, posebno mladi, može da razume. Mladi ne poznaju dovoljno našu muziku ne svojom krivicom, već zato što retko imaju priliku da je čuju.

World music u svetu postoji još od 1983. godine, dok je naša etno scena doživela vrhunac oko 2000. godine. Tada su stvarali Teofilovići, Sanja Ilić i „Balkanika“, Slobodan Trkulja, „Bistrik“, grupa „Biber“, Pavle Aksentijević i sastav „Zapis“. Imali smo i izuzetne džez muzičare koji su se oslanjali na tradiciju: Nenada Petrovića, Kampu i „Karavan“, Maričića, Jovu Maljokovića, Vasila Hadžimanova. Naravno, bilo je i ranijih pionirskih poduhvata, poput grupe „Hazari“. Dugačak je spisak onih koji su dali doprinos, ali suština je da tradiciji udahnemo novi život.

• „Bistrik“ ima bogat repertoar, a jedna od najupečatljivijih pesama svakako je „Puče puška“. Možete li se prisetiti kako je ta pesma došla do Vas?

Bilja Krstić: Radila sam 40 godina na Radio Beogradu kao muzički urednik, između ostalog i u jutarnjem programu. Iako sam bila u Zabavnoj redakciji, uređivačka koncepcija kuće je nalagala da se pušta i lepa narodna muzika, odakle se prelazilo na starogradske, akustičarske i pop-rok blokove. Tu pesmu sam prvi put čula u fonoteci, u izvođenju nezaboravnog Staniše Stošića, koji ju je pevao sa izuzetnim gospodstvom.

Kada smo birali muziku za film „Zona Zamfirova“, dogovorili smo se da uzmemo stare teme i prilagodimo ih filmu i slici. Ne možete izvoditi pesmu identično onako kako se pevala u 19. veku; postoje zapisi, ali niko ne zna tačno kako je to zvučalo. Neša Galija je komponovao muziku, a mi smo stilizovali tradicionalne pesme: „Petlovi pojev“, koja otvara film, „Ne goni konja, more, momiče“ i „Puče puška“.

Reditelju Zdravku Šotri se to izuzetno dopalo. „Puče puška“ je postala ogroman hit, a film je izašao još 2002. godine. I dan-danas je peva cela dvorana na našim koncertima. Stare pesme su poput živog organizma - one rastu, menjaju se, pa ponekad i zamru. Prednost je u tome što uvek možemo da ih oživimo. Kao što je rekao jedan moj prijatelj: „Samo obrišemo prašinu, damo im novi sjaj i pesma ponovo živi.“ Nekada sam sate provodila u fonoteci i pretraživala privatne zbirke naših etnomuzikologa, dok je danas u digitalnom dobu sve mnogo dostupnije. Volela bih da neko mlađi sutra nastavi put kojim je „Bistrik“ krenuo pre 25 godina.

• Koja pesma „Bistrika“ je najbliža Vašem srcu?

Bilja Krstić: Teško je izdvojiti jednu. Neka to budu „Dimitrije, sine Mitre“ i „Magla padnala“ - obe vranjanske. Izuzetno volim i pesmu „Ne goni konja, more, momiče“.

Veliki izazov za mene bila je vlaška pesma M-a făcut muma frumoasă („Rodila me majka lepu“). U početku nisam verovala da ću uopšte uspeti da savladam tekst, a kamoli zahtevnu melodiju. Vlasi imaju neverovatan folklor. Drago mi je što sam uspela da prikažem lepotu tog preplitanja kultura. Naravno, posebno sam vezana za vranjanski melos i jug Srbije, jer sam rođena u Nišu i taj duh mi je prirodno veoma blizak.

• Tradicionalne pesme rado je izvodio i Toše Proeski. Zajedno ste nastupili na njegovom poslednjem beogradskom koncertu 2007. godine pevajući „Jovano, Jovanke“. Po čemu pamtite saradnju sa njim?

Bilja Krstić: Tošeta sam upoznala još 2001. ili 2002. godine u Skoplju, na Skopskom festivalu. „Bistrik“ je nastupao, a u prvom redu do bine stajao je mladić koji je pevao sa nama toliko lepo i zvučno da sam morala da pogledam ko je to. Bio je to Toše. Tada je tek objavio prvu pesmu na makedonskom i bio je zvezda u usponu. Tako smo se upoznali, a moja kuma Ljilja je ubrzo postala njegov menadžer.

Kada sam snimila pesme za „Zonu Zamfirovu“, Toše je bio oduševljen sa „Puče puška“. Stalno mi je govorio: „Biljo, hajde da snimimo nešto zajedno!“ Tako smo na njegovom albumu Božilak snimili „Jovano, Jovanke“ u predivnom, velikom simfonijskom aranžmanu, onako kako to samo Makedonci umeju da naprave.

Pozvao me je i kao gošću na svoj prvi veliki solistički koncert na Gradskom stadionu u Skoplju pred 40.000 ljudi. Sećam se dugačke piste koja je prolazila kroz publiku; rekla sam mu uplašeno: „Toše, ja ovuda ne smem da prođem, plašim se visine!“ On se samo nasmejao i rekao: „Ne brini, doći ću ja po tebe i vodiću te.“ Tako je i bilo - uzeo me je za ruku i zajedno smo zapevali. To pamtim kao jednu od najdražih uspomena, baš kao i naš zajednički nastup u beogradskoj Areni.

Toše je bio vanserijski pevač, ali pre svega jedno od najlepših i najplemenitijih bića koja sam ikada upoznala. Imao je samo 26 godina, a ostavio je neizbrisiv trag.

• Nedavno je bio i rođendan Vašeg brata Bore Đorđevića. Kako pamtite njegova rođendanska slavlja i da li je on, kao roker, voleo tradicionalnu muziku?

Bilja Krstić: Kako da ne! Bora je istinski voleo tradiciju. Još u „Suncokretu“ smo obrađivali narodne motive, obožavao je starogradske pesme, a kasnije je pisao i za grupu „Legende“. Kada je „Bistrik“ imao koncert u Sava Centru, Bora je doputovao pravo iz Ljubljane samo da bi sa nama na sceni otpevao pesmu Od pole idat, babo, sejmeni, koju je izuzetno voleo.

Njegovi rođendani u vreme „Suncokreta“ bili su nezaboravni - uvek uz svirku, pesmu i kafanska druženja do rane zore.

A što se tiče našeg srodstva, mi jesmo familija, doduše dalja. Zanimljivo je kako smo to otkrili: Borin otac je jednom prilikom na radiju čuo pesmu "Ja sam ja, Jeremija", prezivam se Krstić, pa je rekao Bori: „Znaš li ti da su ovu pesmu pevali naši rođaci Krstići, odakle je tvoja Bilja?“ Kada smo uporedili poreklo, shvatili smo da naši koreni potiču iz sela Crveni Breg kod Bele Palanke - odatle su i moja majka i Borin otac. U Beloj Palanci je čak urađen mural posvećen Bori i meni. Često smo odlazili tamo: on sa „Ribljom čorbom“, ja sa „Bistrikom“.

Boru nosim duboko u srcu. Kada smo 2018. godine slavili 18 godina „Bistrika“, pozvala sam Boru i okupila ceo nekadašnji „Suncokret“. Iako je bio prebukiran obavezama sa „Čorbom“, našao je vremena da dođe i uveliča naš nastup. Bilo je to predivno i emotivno veče.

• Koji su planovi „Bistrika“ nakon ovog beogradskog koncerta i šta biste poželeli sebi za rođendan?

Bilja Krstić: Posle ovog koncerta napravićemo malu pauzu. Mi imamo pravilo da nikada ne nastupamo u novogodišnjoj noći, jer nam već u januaru kreću nastupi za Božić, pravoslavnu Novu godinu ili Savindan. Ove godine smo u januaru gostovali u Beču i Parizu, a slično planiramo i za narednu.

Očekuju nas nastupi u Grčkoj, Severnoj Makedoniji, Sloveniji, Austriji i Nemačkoj. Nastojimo da izbegavamo daleka, prekookeanska putovanja jer smo u godinama kada nam više prija da posetimo krajeve koji su nam bliže.

A šta bih poželela samoj sebi? Poželela bih da sve naredne godine provedem u miru, ljubavi, lepoti, radosti i zdravlju, okružena ljudima koje najviše volim. Mislim da smo to svi zaslužili.

• Hvala Vam puno, Biljo. Želim Vam sve najbolje!

Bilja Krstić: Hvala vama najlepše!

(Telegraf.rs)