Partizan i Zvezda su razočarali

Ostaje taj tračak nade da se makar nešto spasi, da se makar malo izvuče sve, ali... Da li je to zapravo samo prikrivanje neuspeha ili nešto više

Narod u Srbiji je specifičan, rekli bi neki "nebeski narod", a opet, nekako je Nikola Jokić sve to i sumirao jednom rečenicom - Srbi ne vole sport, Srbi vole pobede. Nekako, to i jeste tačno, naš narod pamti samo pobednike, pamti samo ono što se desilo, a sve ostalo je aktuelno od danas do sutra. Upravo o tom narodu bi mogli da razmisle i Zvezda i Partizan, dve ekipe koje su bile namenjene da cvetaju ove sezone, ali su veoma brzo uvenule, bar kada je reč o Evroligi.

Prethodna sezona i neverovatne igre Partizana su pokazale da ta Evroliga nije toliki bauk, tačnije, da ne bi trebalo da bude. Lak ulazak u TOP 8 fazu, potom i dve pobede na gostovanju u Madridu, da bi se sve raspalo nakon jedne čarke na terenu, međutim, nekako su crno-beli pokazali da i te kako može da se odigra.

Preporučujemo

Apetiti kod navijača su zbog toga porasli, postali su možda i najveći ikad, poput budžeta koji su dati i jednima i drugima, Zvezda i Partizan su se busali još letos da žele na Fajnal for, da žele pehar Evrolige i ubeđivali su navijače da kupe sezonske i daju podršku.

Pojačanje za pojačanjem, iskusna i proverena imena iz Evrolige, Partizan se okrenuo i pojačanjima iz NBA lige poput Pi-Džej Doužera i Frenka Kaminskog, nekako, sve je imalo "vajb" uspeha. Ipak, sada, na polovini aprila svi upiru prste jedni i druge i pitaju se - ko je kriv za ovaj neuspeh?

Ipak... Nije opet ni sve tako crno, tačnije, poznata fudbalska floskula u Srbiji nekad je glasila "okrećemo se obavezama u domaćem prvenstvu", a, to isto sada moraju da odrade i košarkaši obe ekipe. No, krenimo redom...

"Ko ih je kleo, nije dangubio" - gde je sve pošlo naopako sa Partizanom i Zvezdom?

Ne treba biti grub i odmah osuti drvlje i kamenje i na jedne i na druge, pošto je bilo mnogo momenata "a, šta ako..." u ovoj sezoni, nekako, još letos se činilo kao da i jedni i drugi rade izuzetne stvari. Partizan je potpisao Frenka Kaminskog, Pi-Džej Doužera, Mateuša Ponitku, stigao je i Džejlen Smit... Činilo se kao da imaju dosta jači tim.

Makar na papiru i jeste izgledalo tako, pritom, zadržan je i kostur od prethodne sezone, Kevin Panter kao kapiten, Džejms Naneli, Zek Ledej, pa i Aleksa Avramović, svi su ostali i očekivao se iskorak. Otišli su Dante Egzum, Matijas Lesor, Janis Papapetru, ali se činilo kao da je svaki odlazak uspeo da se nadomesti.

Ipak, ono što nisu nadomestili - jesu utakmice koje su prethodne sezone lako dobijali. Zasvrbeo je svakog navijača Partizana onaj momenat, kada su crno-beli sve one mečeve koje su prethodne sezone dobijali u završnicama, sada jednostavno gubili.

Dva puta Virtus, dva puta Bajern, pa onda koš Šabaza Nejpira u Milanu, dva poraza od Olimpijakosa nakon dvocifrenog vođstva u poslednjoj deonici... Nekako, sve je pošlo naopako, jer Partizan jednostavno nije sijao istim sjajem kao prethodne sezone.

Najavio je njihov predsednik Ostoja Mijailović bar Fajnal-for, to su i navijači očekivali - najveći budžet u istoriji kluba koji je oko 20.000.000 evra, veoma ozbiljan tim (bar na papiru), a kao najveća kruna - Željko Obradović, jedan do najboljih trenera (ako ne i najbolji) u istoriji košarke u Evropi. Sve je delovalo bajno, ali, početak sezone i šokantan gubitak ABA liga SuperKupa su pokazali da će za ovu sezonu morati svi da se naoružaju strpljenjem.

Na kraju, mora se priznati i na grub način - to što je Partizan završio na 11. mestu, tik do mesta koje vodi u plejin, ne znači mnogo. Ne znači ništa, jer, kako je napisano i gore - Srbi pamte samo pobednike. Ostala je utešna nagrada Partizanu od 350.000 evra, ali, toliko košta jedan igrač na samom kraju klupe, pa... I nije neka nagrada.

Takođe, tu nije kraj agonije Partizanovih navijača, bar u ovom momentu. Usled čitave situacije sa Evroligom, rotacijama, Partizan se dosta mučio i u ABA ligi, te je do pretposlednjeg kola strepeo i za drugo mesto u ovom takmičenju. Šokantni porazi od Zadra, Igokee, Mege, pa i Cedevita Olimpije su ostavile gorak ukus, pogotovo ako se uzme u obzir i činjenica da je domaći teren izuzetno važan u kasnijem plejofu.

Da nesreća bude veća za crno-bele, oni su ispustili i Kup Radivoja Koraća, drugi trofej u sezoni, te su sada ostali na koti od ravno - nula osvojenih trofeja ove sezone, iako su na jednom bili apsolutni favorit zbog toga što je Zvezda odlučila da ne nastupi na istom.

Tek sledi prava borba, na kojoj će Partizan morati da zasuče rukave, te pokuša da kroz ABA ligu ili Superligu bar spasi grumen onoga što je obećano, inače... Sve miriše na veliki neuspeh, a možda čak i neuspeh epskih razmera ukoliko se u obzir uzmu sve navedene činjenice o timu, treneru, budžetu, ali i navijačima koji su na svakoj utakmici dali 101 odsto svojih mogućnosti.

A Zvezda...

Naravno, ni drugi "večiti" rival nije ništa bolje prošao, iako ima taj "luksuz", da su nešto bar osvojili. Zvezda je imala slično leto poput Partizana, predsednik Nebojša Čović je otvoreno rekao da tim sa Malog Kalemegdana napada svaki od mogućih trofeja i da se ciljaju Fajnal for i Berlin.

Pojačanja su dovedena relativno brzo, sklopljen je tim, te je Duško Ivanović mogao da pristupi svojim pripremama, ali, negde se već tad i naslutio epilog čitave priče. Najveća zvezda tima, čovek koji je trebalo da bude vođa, Šabaz Nejpir je već u uvodnim danima pokazao da će on biti samo mućak, ništa više.

Nije se pojavio, Duško Ivanović je pokazao već tu nezadovoljstvo, a ostatak sezone je krenuo da se urušava kao kula od karata. Povreda za povredom, prekid saradnje sa Duškom Ivanovićem, a onda i dolazak Janisa Sferopulosa, koji je morao da vadi kestenje iz vatre.

Negde, već u novembru, decembru, bilo je jasno da Zvezda i nema baš prevelike šanse u Evroligi, ali, opet i tako "nakaradan" tim je uspevao da igra sa svima, da se sa svima bori, te da mnoštvo utakmica izgubi na jednu loptu. Žalgiris dva puta, Barselona dva puta, Baskonija, Virtus u Italiji, onda Olimpija Milano kod kuće, pa čak i Partizan gde su na gostovanju imali sve u svojim rukama.

To su samo neki od poraza koji su Zvezdi zatvorila vratu, ugasili nadu da se nađe u plejinu Evrolige, a kamoli da na bilo kakav način ugrozi druge timove osvajanjem ovog trofeja. Nekako, sve se urušavalo, iako je grčki trener pokušavao da napravi nešto od onoga što je tu zatekao.

Na kraju se ispostavilo da je veliki broj pojačanja zapravo sve osim te reči, sve osim "pojačanja", te da od njih jednostavno nema ništa.

Ipak, Zvezda i ne može da kaže da je baš potpuno razočarala, bar za sada. Crveno-beli su došli do trofeja u Kupu Radivoja Koraća, nečim su "zavarali" navijače, nešto su im podarili. Takođe, osvojili su prvo mesto u ABA ligi, te imaju i prednost domaćeg terena u plejofu, što je od izuzetnog značaja.

Međutim, poput Partizana, to je izuzetno malo za ekipu koja se busala najvećim budžetom u istoriji, premalo je za ekipu koja je želela da bude najbolja u Evropi, bar prema najavama od leta.

Štaviše - to je jedno veliko ništa, ali...

Kada se podvuče crta...

Kada se pogledaju sezone, jasno je samo jedno u ovom slučaju.

Prema svim predikcijama, Zvezda i Partizan su viđeni da odigraju finale ABA lige i Superlige Srbije ove sezone, da imaju pred sobom još nekoliko mečeva - što će se verovatno i ostvariti.

Samo onaj ko dođe do oba trofeja, na kraju dana može reći da je uspeo da "spasi" sezonu potpunog kraha, potpunog neuspeha. Samo onaj ko postane prvak Jadrana i Srbije, može pred svoje navijače izaći uzdignute glave i reći - uspeo sam.

Kako je i gorenavedeno - istorija pamti samo pobednike, pamti samo trofeje i trijumfe. Ostalo se ispira i nestaje veoma brzo.

(Telegraf.rs)