Partizanov teatar apsurda - ko sledeći odlazi?

Velikan iz Humske u organizacionoj, finansijskoj, kadrovskoj, igračkoj krizi, bez naznaka svetla na kraju tunela

Do pre nešto manje od dve godine, Partizan je bio, ili je bar još uvek tako delovao, ozbiljan klub. Klub sa jasnim planom, idejama, respektabilnim igračkim i trenerskim kadrom, koji stvara novac i ulaže ga u tim, u egzistenciju i u ono najpotrebnije.

Trofeji, evropska takmičenja, više nego solidna organizacija i entuzijazam – sve je bilo tu. A onda je neko ugasio svetlo i zavrteo Danteove krugove u kojima klub iz Humske i dalje tumara.

PARTIZAN DANAS - POBEĐEN, PONIŽEN, OBEŠČAŠĆEN, DOVEDEN NA RUB LITICE

Uprava Partizana sa okupljanja u januaru Foto: Nikola Tomić

U martu 2019. godine Partizan liči na “teatar apsurda”, u kome prosečan navijač crno-belih, baš kao i u čuvenim pozorišnim komadima iz sredine prošlog veka, pokušava da shvati iracionalno i nelogično, da se pomiri sa situacijom u klubu bez trofeja, rezultata, bez smisla, odnosno sa onima koji igraju za njega ili ga predvode, a deluju kao da ih nevidljiva, spoljašnja sila povlači poput marioneta. I to pravo u ambis.

Od velikana do monete za potkusurivanje; od bogataša (za naše uslove) sa konstantnim prilivom iz sopstvene škole do ubogog prosjaka sa odrpanim smokingom, koji čeka na državni dinar i nečiju milost u nemilosti; od avangarde i gospodštine do govora mržnje, prema svemu i svakome. To je, nažalost, danas Partizan. Pobeđen, ponižen, obeščašćen, doveden na rub litice, sa omčom i kamenom oko vrata.

Organizaciono, igrački, upravljački – crno-beli su na kolenima. Bez ugleda i uticaja u srpskom fudbalu, bez prava glasa, prinuđeni da se zadovoljavaju mrvicama. Što je najstrašnije – bez jasnog plana i ideje kako da se izvuku iz turobne stvarnosti, jer se problemi iz dana u dan gomilaju i stežu grlo.

VODA SE KUPUJE NA TRAFICI, GOLGETERI IZ NOĆNIH KLUBOVA, MENADŽERI KATRANOM MAŽU DRES

Detalj sa treninga Partizana Foto: Nikola Tomić

Kako drugačije objasniti da Partizan, velikan kome se duže od sedam decenija divila cela Evropa, u 21. veku dve sedmice (jesenas) nema vodu za prvotimce, već se flašice kupuju na kiosku usred utakmice?!

Kako objasniti da klub koji je plaćao igrače (doduše pogrešne) i po 1.800.000 evra, zimus nema 250.000 evra da kupi fudbalera koji je preko potreban, niti ima od koga više da pozajmi pomenuti novac?!

Kako “prevariti” da u Upravnom odboru sede ljudi koji ne pomažu niti daju novac za klub, jer ne žele ili ga, naprosto – nemaju. Ali zato imaju “jak stomak” da prećute kada treba nešto da kažu, da svojom rukom - kao tuđom - potpišu odluku za koju nisu ni znali da je doneta.

Kako objasniti da radnici koji održavaju teren na stadionu osam meseci ne primaju plate, već “tiho štrajkuju” obavljajući, zbog nekakve lične savesti, svoj posao samo tokom utakmica?! Da se Radnoj zajednici i igračima isplaćuju delovi zarada?! Da tužbe bivših igrača, trenera stižu jedna drugu i da “Ad” na zemlji tek sledi kada se krajem meseca približe obaveze evropske licence.

Foto: MN Press

Kako ubediti navijače (kakvi god bili) da ste posao dobro obavili i doprineli klubu kvalitetom “igrača iz kancelarije”, sa “youtube” Dominatorima, fudbalskim čudima iz Gambije, mađioničarima iz Tuzija, golgeterima iz gradskih noćnih klubova? Sa gomilom obećanja, koja se i drugu godinu zaredom pretvoriše u razočaranja i debeli minus, uz najgoru ekipu i igru koju Humska pamti otkako je prva cigla stavljena u temelj.

Kako da dopre do mozga da, kad si fudbaler Partizana, ti moraš da budeš primer u svakom smislu te reči? Jer nisi bogomdan i taj dres nije “krojen” po tebi, već po onima koji su u njemu pronosili slavu decenima: po Šoškiću i “bebama”, Vasoviću, Kovačeviću, Paunoviću, Manceu, Moci Vukotiću, Mijatoviću, naposletku i Iliću...

I nisu oni uvek bili plaćeni i srećni, ali su sigurno bili svesni šta taj dres i grb znače i kakvu odgovornost zahteva. Pisali su svetle stranice istorije da bi ih gomila menadžerskih poluproizvoda (čast izuzecima) mazala katranom.

BATIN ČIN MORALA, IVICA UČINIO ISTO - KO JE SLEDEĆI?

Bata Mirković sa saradnicima Foto: Marko Jovanović

Kada se sve stavi na tas, čak i da “mašinovođa” pritiska kočnicu (a dobrano je pritiska, to je sigurno) to više nije i ne može da bude izgovor za milion pogrešnih poteza, pogrešnih odluka i procena. Za nedomaćinsko poslovanje, presipanje iz šupljeg u prazno i bežanje od odgovornosti, odnosno prebacivanje iste na nekog drugoga, za loše prelazne rokove, nezalaganje na terenu i ples na dve stolice (zarad povlastica) – sa drugovima iz svlačionice i Upravom kluba.

Čin Zorana Mirkovića je otuda moralan i sasvim ispravan. Štaviše, čovek takvog karaktera i poštenja zadržao se i duže od očekivanog u sistemu (ne)rada na koji nije navikao, sa igračima koji bi u njegovo vreme verovatno bili na suprotnom kraju terena i maštali o Partizanu ili na - tribinama.

Gospodo, Bata Mirković je, iako najmanje kriv za sve što se dešava, preuzeo odgovornost i otišao. Sportski direktor Ivica Iliev je učinio isto, ne želeći da svoju odgovornost svaljuje na druge. Njega i Mirkovića predupredili su kuvar Uroš Krompić i doktor Ilija Rosić, koji posle meča sa Radničkim nije postigao gol ni protiv Voždovca, pa mora ponovo na “kaljenje” u Teleoptik.

Pitanje za sve vas u Upravi kluba: ko je sledeći?!

VIDEO! Iliev u janurau poručio igračima: Želim vam da verujete u ovu upravu!

(Zoran Ivković)