Analiza Partizanovog čuda u Kelnu: Kako je Petrić podmetnuo Nemcima "kukavičje jaje"?

Savladati tim iz Bundeslige na gostujućem terenu, uz minimalnu rotaciju, pred 50.000 navijača, nikako se ne može svesti na običan meč i tri boda, to je senzacija prve vrste

Posle stresa i haosa koji su preživeli sa Ilijom Stolicom na početku sezone, baveći se više filozofijom nego životnim pozivom koji su odabrali, fudbalerima Partizana rad sa Gordanom Petrićem očito prija kao boravak u banji, lečilištu koje ih je dovelo do toga da u samo dva meseca potpuno preokrenu utisak o sopstvenim mogućnostima, pređu put od “neznalica” do heroja u očima navijača.

Kruna je svakako uspeh u Kelnu, jer savladati tim iz Bundeslige na gostujućem terenu, uz minimalnu rotaciju, pred 50.000 navijača, nikako se ne može svesti na običan meč i tri boda, to je senzacija prve vrste, kojom je srušen istorijski tabu o nepobedivosti nemačkih timova, u večitoj borbi fudbalskog istoka i zapada.

Preporučujemo

Rekosmo već, nije to samo puka pobeda, važan je način na koji je ostvarena, pristup fudbalera Partizana, Petrićev odabir tima sa dva napadača o kome verovatno nisu sanjali ni navijači crno-belih, niti skauti Kelna.

Važan je i stav igrača, očito nametnut od trenera, koji su dva dana pred put u Nemačku, na oskudnom koktelu jednog dela na pola pocepanog JSD Partizana, kao mantru ponavljali rečenicu da “poštuju Keln, ali u Nemačku idu po pobedu”, što je nailazilo i na podsmehe, ali se u praksi ispostavilo kao ozbiljna pretnja koju niko nije shvatio ozbiljno, a koja je na posletku i realizovana.

Trener koji je doneo karakter

Petrićev Partizan ima karakter i to je suština cele priče. Po priznanju samih fudbalera, trener ih ne opterećuje gomilom zahteva u igri, niti ih pritiska da nešto moraju. Dobijaju, kao on to voli da kaže, domaće zadatke koji su prioriteti, a sve ostalo je stvar – uživanja u fudbalu. Na kraju krajeva to i jeste igra za uživanje.

U protekla dva meseca crno-beli su pod palicom novog trenera napredovali u svim segmentima igre i to tako što je, za početak, odabrao nosioce igre, fudbalere koji su starteri i koji imaju kontinuitet. Na taj način je golman Aleksandar Popović dobio na stabilnosti, očvrsnula je i odbrana i vratila se u “mod” iz mandata Aleksandra Stanojevića. Vrlo brzo dobio i automatizme u veznom redu, promovišući Bibarsa Natha u apsolutnog lidera tima oko koga se sve vrti i koji, gle čuda, bez većih problema igra svaki meč po 90 minuta.

Čak je i odabir bonusa bio smislen i veoma bitan, jer ako je Hamidu Traore doveden kao “faktor stabilnosti” ispred poslednje linije, kao igrač koji nema brzinu, ali ima snagu i “ide u meso”, Kristijan Belić je svakako bio iznenađenje, jer je drugačijim karakteristikama, brzinom, pasom unapred i sposobnošću da sve stigne, doneo balans o kome je i sam Petrić često pričao.

Isto važi i za napadače, gde se tačno zna ko ima kakva zaduženja i ko šta može da donese i doprinese grupi, od Rikarda koji je starosedelac, do Fusenija Dijabatea, Meniga ili Andrije Pavlovića, koga je Petrić u četvrtak uveče “poturio” Nemcima kao kukavičje jaje, dovodeći ih u veliku zabludu.

Taj “manevar” sa Pavlovićem je možda i pečat u radu Gordana Petrića, jer svedoči o mogućnosti Partizana, odnosno želji trenera, da igra na različite načine i tako otežava skauting rivalima. Možda ne još uvek u formaciji sa tri centralna defanzivca, jer za takav sistem je potrebno imati dva vinger-beka koji “jedu loptu”, poput, recimo, Filipa Kostića i Kvardada u Juventusu. Ali, u dogledno vreme, klub će verovatno angažovati nekoga ko može da odgovori i tim zahtevima.

U preostala dva sistema koje je Petrić koristio (4-2-3-1 i sinoć 4-4-2), crno-beli očito imaju šta da kažu i pokažu, jer je kooptiranje Pavlovića uz Rikarda donelo “nastavak” u poslednjoj trećini, rešenje više, pomoćnu igru, mekoću i lucidnost, koju bivši reprezentativac svakako poseduje i koja će verovatno biti još izraženija kada se uigra sa ostatkom tima.

Taj karakter koji je Petrić doneo ne izražava se samo u pomenutim sistemima, odricanju igrača, već i u načinu igre, odnosno prilagođavanju situacijama. Crno-beli su, recimo, u Beogradu napali Nicu, stajali visoko u polju rivala i došli do povoljnog rezultata, dok su u Kelnu postigli gol na vreme, pa fanatično branili sopstveni punih 97 minuta, strpljivo čekajući ofanzivnu tranziciju, iz koje su mogli da zatresu mrežu Nemaca još tri puta.

Nedostaje duža klupa

Ono što Partizanu, čini se, nedostaje je duža i kvalitetnija klupa. Više rešenja kako bi se prenebegle situacije poput one u Kelnu, gde je u izostanku Ljubomira Fejse i Kristijana Belića, Petrić morao da traži drugačija rešenja, a tim rešenjima nije baš bio dan, pa su, umesto da održe ritam na terenu, umalo “razbili krčag”.

U prvenstvu se to ne oseća previše, jer trener tada može više da koristi i mlađe igrače, ali u Evropi, u intenzitetu meča poput onoga sa Kelnom, nephodno je imati širu, bolju rotaciju, čime će se u Humskoj sigurno pozabaviti u zimskom prelaznom roku.

Do tada, Partizan će morati da izgura polusezonu sa timom koji ima na raspolaganju, bez mnogo euforije i velikih reči, jer to naprosto nije Petrićev stil. Odabrao je rad i skromnost, tu svoju monašku mirnoću je očito preneo i na ekipu, koja “priča” delima na terenu i koja bi, uz malo više podrške sa tribina, a malo manje bavljenja politikom u i oko kluba, silom nametnutu od strane čelnika JSD, mogla, posle senzacije u Kelnu, da donese još lepih vesti za grobare...

(Z. Ivković)