Partizanu je potreban drugačiji biznis plan, ovo je život u veštačkoj komi

Vest da je Vlada Srbije odobrila sredstva, a potom preko Fudbalskog saveza Srbije uplatila Partizanu 2.500.000 evra kako bi prošao UEFA monitoring i ostao konkurentan za evropsku licencu narednog leta, nije nikakva novina u “poslovanju” crno-belih, ali je tradicionalno uzburkala javnost. Najviše onu koja podržava neke druge klubove, delimično i navijače kluba iz Humske koji ne vide smisao u ovakvom vidu “poslovanja”. Nisu je videli ranije, jer to traje godinama (zato nije novost), ne vide je ni sada kada su očekivali možda drugačija rešenja, neki bolji biznis plan.

Činjenica je da je aktuelna Uprava Partizana zatekla razbijenu klupsku kasu, višemilionske, nagomilane dugove, krš i lom u organizaciji kluba, tužbe, sudske procese koji u svakom UEFA monitoringu isplivaju na videlo. Znani i neznani, kako to čelnici (bivši i sadašnji) vole da kažu, kao kosturi iz ormara, čija omča steže vrat Partizana.

Preporučujemo

Takođe je fakat da je Partizan od oktobra do oktobra dobio ukupno 19.400.000 evra od države, što direktno, što preko sponzora koji su došli sa istog “pojila”. Do juna postoje zvanični podaci izneti na inauguraciji čelnika – 15.400.000 evra, u julu još 1.500.000 evra pred utakmicu sa AEK-om iz Larnake, te 2.500.000 koji su uplaćeni u sredu.

Crno-beli kao ni u prethodne četiri UEFA provere poslovanja nisu imali kud, morali su da se obrate za pomoć državnom vrhu, jer je grupa u nekom od evropskih takmičenja izmakla treću godinu u nizu, a, sem Stefana Kovača, nisu prodali nijednog fudbalera koji bi doneo makar profit za preživljavanje. Istina, nekoliko puta su rasprodali stadion u Evropi, zaradili nešto i od pobeda nad rivalima (to stiže tek za nekoliko meseci), no, to je kap u moru svakodnevnih potrepština tima, Radne zajednice, iako su deo honorarnih saradnika “prebacili” na kasu jednog od sponzora. Dakle, tih 2.500.000 pomoći bili su nužda, neminovnost.

Rekosmo već, smeta to navijačima rivalskih klubova, iako se i oni i mnogi drugi klubovi godinama “poje” na istom izvoru, samo manje “zveči” u javnosti nego u slučaju Partizana, a smeta u velikoj većini i pristalicama crno-belih, jer smatraju da to ima svoju cenu koja je malo “skuplja” od pomoći i da je klubu hitno potreban drugačiji biznis plan.

Taj plan bi, kao i u slučaju košarkaškog kluba, trebalo “restartovati” i naći jasnu polaznu tačku, koja će privući sponzore, navijače, samim tim i prihode, izuzev prodaje igrača, te omogućiti nesmetanu egzistenciju sa minimalnim učešćem države. Polazna tačka košarkaške sekcije bio je Željko Obradović i, naravno, bilo bi sumanuto očekivati da je tako nešto izvodljivo u fudbalskom klubu, jer se radi o najboljem treneru u istoriji evropske košarke, pa bi ekvivalent u fudbalskom trebalo da bude angažovanje Pepa Gvardiole, što je, naravno, fikcija. Ali nešto drugo se do “zelene grane” svakako mora osmisliti i realizovati, jer ovakav način funkcionisanja nema perspektivu.

Partizan se iznova i iznova samo vrti u krug i ne traje to od “oktobra do oktobra”, koliko su aktuelni čelnici u Humskoj, već, kako smo na početku naveli, to traje godinama unazad i nalikuje dužničkom ropstvu, koje i te kako ima svoju cenu.

Tome u prilog – pod pretpostavkom da će se najave potpredsednika Predraga Mijatovića obistiniti, da klub u januaru neće prodati nijednog igrača iz aktuelnog tima, postavlja se logično pitanje na koji način će Partizan “preživeti” januarski i najvažniji martovski monitoring UEFA?

Odgovor se nameće sam po sebi, ali se to ne zove život jednog kluba, već preživljavanje od danas do sutra – indukovana koma...

(Telegraf.rs)