Tužna ispovest čuvenog igrača i osvajača LŠ: "Kad mi je žena umrla, rekao sam zbogom fudbalu i postao stolar"

Nekadašnji fudbaler Juventusa, Moreno Toričeli, dao je jednu emotivnu ispovest u razgovoru za "Gazeta dello Sport" i tom prilikom otkrio put koji je prešao i bol s kojim se susreo.

Naime, Toričeli je sa Juventusom osvojio Ligu šampiona 1996. godine, bio je saigrač sa Vladimirom Jugovićem, da bi karijeru zvanično završio 2005. u Arecu. Pet godina kasnije, izgubio je suprugu Barbaru i odlučio je da napusti fudbal i ne bavi se više trenerskim poslom.

Preporučujemo

- Nesreće se dešavaju svima, ne samo meni. Sve zavisi od toga kako ih dočekaš i kako reaguješ – kaže danas Toričeli, čovek koji je iz amaterskih liga stigao do vrha Evrope, a onda izgubio suprugu, ljubav svog života, u borbi s leukemijom.

Toričeli je 1992. imao 22 godine. Ujutru je radio kao stolar u fabrici nameštaja, a uveče trenirao sa lokalnim amaterskim klubom. Sudbina je htela da Juventus tog leta ostane bez većeg broja prvotimaca, jer su bili na turneji zbog predstojećeg Mundijala u SAD. Klub je pozvao nekoliko nepoznatih igrača da popune tim za prijateljske mečeve – među njima i anonimnog stolara iz Karate Brianze.

- Bilo mi je dovoljno što sam bio tamo. Ali Trapatoni me primetio. Poveo me s ekipom u Japan, a zatim odlučio da me ubaci u prvi tim. Rekao je: "Ako ne potpišemo Vjerhovuda, igraće mali." Dugujem mu sve.

U svlačionici Juventusa dočekali su ga šampioni. Roberto Bađo mu je odmah dao nadimak Đepeto, a Trapatoni ga je u šali zvao „legname“ – stolar.

- Na početku sam bio stidljiv, nije to bio moj svet. Zamislite – za tri meseca sam prešao sa plate od 2-3 miliona lira na 80 miliona!

Toričeli ističe da ga je najviše impresionirao Đanluka Vijali, sa kojim je brzo postao blizak:

- Nije voleo da vozi, pa sam ga ja svaki dan kupio kolima za trening. Bio mi je kao brat. Sjajan čovek, sjajan kapiten.

Ipak, najbliži je bio s Alesandrom Del Pjerom, sa kojim je delio mladost i van terena:

- Bio je čest gost kod mene kući. Moja supruga Barbara, koja je bila frizerka, šišala ga je. Dolazio je na večere, smejali smo se, provodili divne večeri zajedno. On je bio pravi šampion – i kao igrač i kao čovek.

Nakon fudbalske karijere, život mu je zadao najveći udarac – 2010. godine supruga Barbara preminula je od akutne leukemije, u 40. godini.

- Bolest je trajala deset meseci. Lekari su mi odmah rekli da je situacija ozbiljna, ali nisam želeo da kažem ženi i deci. Pokušavao sam da im ulijem nadu. Kod kuće i u bolnici sam se pretvarao, trudio se da izgledam snažno. A onda bih, sam, u tišini, plakao.

Odbio je trenersku karijeru zbog porodice, a u trenutku kada su mu stizale ozbiljne ponude za trenerski angažman – odbijao ih je sve.

- Krotone me zvao, dobra ponuda, ali kako da odem? Deci je već bilo dovoljno teško, izgubili su majku. Nisam mogao da im oduzmem i prijatelje, školu, kuću.

Danas živi u Aosti i ponovo radi ono od čega je sve počelo – stolarski zanat.

- Pomažem lokalnom majstoru, pravimo kolibe i nameštaj za planinske kuće. I uživam. Živim sa partnerkom Lucijom, koja je igrala veliku ulogu u mojoj ponovnoj izgradnji. Tiho je ušla u moj život i bila nežna prema mojoj deci. Za njih, majka će zauvek ostati Barbara. Ali sada imamo mir.

(Telegraf.rs)