"Kad su sinu Dejana Stankovića dali kapitensku traku, imao sam haos u reprezentaciji! Je l' sad vidite zašto?"

Otkako je zaigrao za prvi tim Čukaričkog, mladog Filipa Matijaševića prati teret oca Vladimira, koji je sportski direktor kluba i alfa i omega Brđana!

Tokom sezone, osporavan u nekoliko navrata, Filip je nedavno postigao sjajan gol protiv Partizana i pokazao da ga inostrani klubovi s razlogom prate ove jeseni. Usledile su i suze radosnice, mnogi su mislili zbog tog pogotka, ali je njegov otac otkrio pravu istinu.

Preporučujemo

Takođe, Matijašević senior je to uporedio sa Aleksandrom Stankovićem, sinom Dejana Stankovića, koji je nedavno postigao svoj prvi gol u dresu reprezentacije Srbije.

- Znate, kad vidite te suze, one nisu zbog gola Partizanu ili ne znam čemu. One su zbog tereta koji nosi od oca. To što je pokazao, pokazuje da ima teret oca. Svi ljudi pričaju da igra zbog neke kombinacije. Meni je bila sreća što je sin Dekija Stankovića dao gol. Kad je Mirko Bunjevčević zvao sina Dejana Stankovića, 2005. godište, to su bili pioniri, dao mu je kapitensku traku – ja sam imao haos u reprezentaciji. Oko čega? Zašto roditelji? Kapiten, sin Dejana Stankovića? Eto zašto – rekao je Matijašević u podkastu "Mocatsporta" i dodao:

- Ja sam u nedelju bio presrećan. Sigurno i Deki je bio, mi smo prijatelji, i zbog njega i zbog tog deteta. Ali on nije imao pritisak. Gde je pritisak? Inter, Briž… ovde… Ali u Srbiji će uvek da pričaju. A što nisi malog odveo negde drugo – glupo je, evo ja sam roditelj – Zvezdu, Partizan, OFK Beograd, TSC? Zašto bi ga tamo odveo? Možda bi mu bilo lakše, ali ovde ja bar vidim pravo stanje. Trener ne može… Moj mlađi sin, koji igra za kadete, ja sam gledao utakmicu. Pitajte Arnauta – bio je najgori na terenu. Najgori? Ne bori se? Sledeće dve utakmice nije igrao. Kući smo razgovarali, imali smo ozbiljan razgovor. Njima je najteže da razgovaraju sa mnom, jer sam ja za njih katastrofa.

Zatim se okrenuo na Filipa ponovo.

- Ovo dete je skinulo teret. Sad je igrao za reprezentaciju dve utakmice i dao dva gola u prijateljskim utakmicama za 18-godišnjake. Skinuo je teret. One suze su mene dotakle. Nisu verovatno druge. Drugi će reći: plače, dao gol. Ne. Skinuo je teret, koliko-toliko. Nije njemu lako sa 30 igrača, a tata mu je glavni u klubu. A on je dete koje treba čekati. Kad smo čekali drugu decu, nismo govorili "ne zna ništa", nego – doći će. A kad se čeka moje dete, onda je: "ne zna ništa". A kad se pokaže – "evo ga, super".

Dalje je nastavio.

- Normalan nivo talenta. Ali rad, red, disciplina, ponašanje – to nije samo top nivo, nego iznad top nivoa. Sreća pa nije na mene. Glupo je pričati da hvalim svoje dete. Meni je drago kad me pozovu iz Saveza i kažu: svaka čast na ponašanju. To je iz kuće. Majka je pomogla, babe, nebitno. Što se fudbala tiče, to mora sam da pokaže na terenu. Ljudi, niko ne može da izgura nekog. Ne mogu sada da dajem primere igrača danas koji igraju… Možda ceo život igraju u Partizanu, Zvezdi, Čukaričkom, ali džabe. Ne mogu da mu pomognem ako on sam ne pokaže na terenu. Moj klub živi od prodaje igrača. Ako on igra dobro, neko će ga kupiti. Neće ga kupiti zbog mene. Ako preko toga – bolje da izađe kao čovek. Ovde ima život i ako ne bude igrao fudbal. Ali ako već ima talenat, pa bolje da izađe kao sportista. Ako napravi nešto, dobro – a ako ne, živeće normalno.

(Telegraf.rs)